Gradonačelnik Sombora je krajem pretprošlog veka svoju prašnjavu varoš pretvorio u čudesan grad drvoreda. Zasadio je američki koprivić koji u Somboru zovu – bođoš. Ljudi su tada verovali u sadnice, a ne u testere.
Bođoš je lokalni naziv za američki koprivić. Ovim drvećem je krajem 19. i početkom 20. veka Sombor zakitio ulice. Hiljade stabala u drvoredima – to je varoši dalo današnji fascinantan izgled. Bene Čihaš, gradonačelnik Sombora, poreklom iz mađarizovane češke porodice, krajem pretprošlog veka je prašnjavu varoš pretvorio u grad drvoreda. Pomislim da su nekada postojali pametni gradonačelnici i gradske uprave koji nisu verovali u testere već u sadnice.
Moj Sombor
Ono što je zasađeno tih decenija danas me u prvoj šetnji Somborom nadsvodnjava. Već po izlasku iz ulice u kojoj smo odseli, na rubu gradskog jezgra, suočavam se sa mojom porodičnom istorijom: zgrada Preparandije me podseća na to da je Sombor imao prvu učiteljsku školu među Srbima.
A ta se misao nadoveže na poziv pokojne majke. Mara Bunić je posle uspešno završene učiteljske škole u Beogradu i Aleksincu radila kao mlada učiteljica u Bođanima, kraj Dunava – to je bila neka vrsta pripravničkog staža, barem ja to tako zamišljam. Posle izvesnog vremena polagala je stručni ispit – u Somboru. Koračam, dakle, istom ulicom, kojom je tada, od 1. do 5. oktobra 1957. koračala moja majka, zastajem ispred iste zgrade. Samo što se ulica tada sigurno zvala Titova, a sada se opet zove Kralja Petra I.
U potvrdi o položenom stručnom ispitu koju je izdao Pedagoški centar „Avram Mrazović“ Učiteljske škole u Somboru od 5. oktobra 1957. pobrojani su predmeti pismenog i usmenog ispita, među kojima mi neobično, čak živopisno izgledaju reči kao što je „prirodopis“, a prezimena članova komisije zvuče vojvođanski – Pujin, Lozanov, Garčin. Država se zvala Federativna Narodna Republika Jugoslavija, a njen sastavni deo Narodna Republika Srbija.
Županijski fijaker
Iz oktobra pre 64 godine vraćam se u septembar 2021. Pravoslavna Crkva Sv. Đorđa je početna tačka mog hoda kroz Sombor.
Nekoliko minuta šetnje deli nas od klupe na kojoj sedi bronzani Laza Kostić koji drži otvorenu bronzanu knjigu sa ispisanim bronzanim slovima: Santa Marija dela salute. Pa ko da ne pomisli na nesrećnu Lenku Dunđerski? Laza Kostić je proveo poslednjih desetak godina života u Somboru kao predsednik Srpske narodne čitaonice. Mada je umro u Beču, sahranjen je u Somboru.
Poput strele prava, ulica Kralja Petra I, pešačka, ali široka, sa drvoredima, vodi ka Županiji – reprezentativnoj palati građenoj da bi zadivila. Pre nje prođe se pored neoromantično izgrađene katoličke crkve sa dva tornja, posvećene prvom krunisanom hrišćanskom mađarskom kralju Ištvanu - na srpskom ga zovu Stefan, a na hrvatskom Stjepan. Karmelićanska crkva sa samostanom jedan je od zvaničnih naziva ove skladne bogomolje iz 1902.
Zgrada sedišta uprave Županije, ostala je voljom istorije bez županijskog okruženja, centar Vojvodine se pomerio južnije, u Novi Sad. Ali kada sedneš u unutrašnje dvorište građevine, a vodoskok šapuće o prohujalim vremenima, u kojima su Sombor prisvajala kraljevstva i carstva - od mađarskog, preko osmanskog, habzburškog pa do jugoslovenskog - vidiš da je lepota koju stvori čovek katkad trajnija od vlasti kojoj navodno služi. To je utešna misao.
Na samom ulazu u Županiju izložen je fijaker. Sve to u nama izaziva niz asocijacija koje su, hteli mi to ili ne, ustvari stihovi starogradskih pesama. I odmah iskrsne ime Zvonka Bogdana – pošto je rođen u ovom gradu i on je „somborski deran“.
Priča o fijakeru se zaokruži sama od sebe, kada uđemo u Fijaker – restoran smešten u parku do Županije. Sve što je stiglo na sto bilo je izvrsno. I to me opet podseti na majku koja je posle niza bačkih i sremskih godina otišla za službom u Bosnu, gde sam odrastao. Ali ona je iz Vojvodine ponela odlične recepte – to je hrana uz koju sam odrastao.
Reka je napustila grad
Retki su gradovi koji svoju magiju ne duguju nekoj reci. Sombor je jedan od njih. Ko prvi put naiđe preko Trga Svetog Trojstva – glavnog gradskog trga – i pogleda Gradsku kuću, izgrađenu 1749. u klasicističkom stilu, verovatno ne zna da je jedared ovuda proticao rukavac reke Mostonga. Kako je grad ostao bez reke?
Nije li prvobitno naselje, preteča današnje varoši, nastalo upravo na obali ove reke kao Sentmihalj? Hronike su zabeležile da je Mostonga bila kapriciozna reka puna riba. S jeseni je plavila, a leti bi znala da se pretvori u močvarni mulj. U predgrađima Sombora neke od najvećih ulica nastale su bivšim koritom reke.
Šta se desilo? Jedan od ključnih događaja u istoriji grada je prokopavanje Velikog bačkog kanala godine 1803. Kanal je dobrim delom uzeo vodu reci, ukrotivši je, deo korita je upotrebljen za sam kanal. On se nalazi na nekoliko kilometara od centra. Kada je više od vek i po kasnije uključena u kanalski sistem Dunav-Tisa-Dunav, Mostonga je postala tek potok koji presušuje i preselila se u – sećanje.
Zato je svako ko želi da doživi Sombor na vodi, upućen i na odlazak na Štrand – gradsko kupalište na Velikom bačkom kanalu oko kojeg su se na obali smestili kafei i restorani.
Nedeljno prepodne proveli smo u Kafeu de Sol. Bašta sačinjena od nekoliko terasa koje se spuštaju prema obali Kanala, bila je do te mere lepa da nisam mogao zamisliti ni jedno drugo mesto na svetu gde bih radije bio tog septembarskog datuma.
Od Žućkove levice do „Somborskog mešanja“
Košarka ne bi bila isti sport, barem ne u Jugoslaviji i Srbiji, ali bi i u svetu bila siromašnija, da nije Sombora. U ovoj varoši je 1938. rođen Radivoje Korać, čovek čijih se slobodnih bacanja „odozdo“ sećam iz svog pretškolskog zurenja u novi „Rudi Čajevec“, dakle iz najranije, crno-bele ere jugoslovenske televizije. Žućko – tako su zvali riđokosog Koraća – ostavio je u svom kratkom životu duboku brazdu na svetskoj mapi košarke. Bilo mi je svega dve godine kada je Korać u evropskom Kupu šampiona švedskom Alviku ubacio 99 poena – u doba kada još nije bilo „trojke“. Zabavljao je publiku izvodeći slobodna bacanja „iz krila“ – a tu su tehniku još početkom 20. veka smatrali zastarelom. Jednom je u Belgiji pred televizijskim kamerama pokazao šta ova retro tehnika može kada je koristi šampion – ubacio je 100 od 100 slobodnih bacanja. Žućko je poginuo 1969. u saobraćajnoj nesreći kod Sarajeva ali je ostao među 50 najboljih košarkaša svih vremena.
I kao da je varoši na severu Bačke bilo malo da iznedri jednog šampiona – 1995. se u Somboru rodio i Nikola Jokić. Naravno da ljubitelji košarke sve znaju o najboljem igraču američke profesionalne lige, a time i sveta. Slavu svog rodnog grada Jokić je proneo globusom čuvenim korakom unazad pre šuta – nazvali su ga „Sombor Shuffle“ – somborsko mešanje. Kažu da je Nikola jednom povredio skočni zglob, pa je izmislio ovaj korak da bi ga manje bolelo. Sada boli protivničke igrače koji ga čuvaju, jer nikako ne mogu da blokiraju ovaj šut – mole se da Jokić promaši.
Taksista koji nas vozi do osnovne škole Dositej Obradović kaže nam da je Jokić „somborski deran“ koji nije išao u tu školu, ali je na igralištima koja su se baš tu nalazila naučio svoje košarkaške plesne korake. Zastali smo da fotografišemo mural na zidu škole – novi somborski derani imaju na koga da se ugledaju.
U gostima kod Godoa
Potom pijemo kafu u lepoj bašti pred Narodnim pozorištem, izgrađenim 1882. u klasicističkom stilu sa začinima eklekticizma. Kafe se zove – Godo, pretpostavljam po najpoznatijem Beketovom komadu. Nedelja je, ljudi tiho ćaskaju u debeloj hladovini. Pozno, septembarsko leto je obasjalo somborske trgove jarkom svetlošću. Jedan prosedi muzičar na gitari prebire po žicama, objašnjava mlađem kolegi kako da stvori bluz štimung. Iza njihovih barskih stolica u mom vidokrugu se pomalja zvonik Evangelističke crkve iz 1901.
Jedino usred lepih gradova dokolica ima i neki estetski smisao. Prošetamo potom do Male pravoslavne crkve – Rođenja sv. Jovana. Izgrađena je 1761, na njoj su svoj trag ostavili barok i rokoko. Tamo su se okupili ljudi nekim svojim poslom, verovatno krštenjem. Iza nje prolazimo senovitom ulicom. Venac Radomira Putnika je takođe zasvođen starim drvoredom.
Prolazimo pored Kulturnog centra Laza Kostić. Zastajkujemo ispred ulaza. Sredovečni gospodin izlazi, zaključava, i pita nas može li nam nekako pomoći. Kažemo da smo radoznali, kulturni centar je smešten u lepoj istorijskoj zgradi. On nam objašnjava da je centar osnovala opština, da ima jednu od najboljih malih galerija u zemlji, ali da ne zapostavljaju ni ostale umetnosti. Kažem mu da smo obišli mnoge kulturene znamenitosti, čak i Jokićev mural. Prvo me gleda sa nevericom, a onda se nasmeje. „Da, pa i to je na neki način kultura“. Pozdravlja nas učtivo i odlazi u svoje nedeljno poslepodne.
I to je ono čime inače ovakve varoši plene. Učtivi, predusretljivi ljudi. Sa lepim manirima i bez trunke bahatosti. Čini mi se da je njihova koncentracija u Vojvodini veća nego u drugim krajevima zemlje.
Konjovićeve somborske boje
Opet smo na glavnom trgu, ovaj put nam je cilj Galerija Milan Konjović. Najpoznatiji somborski slikar, jedan od najzanimljivijih umetnika koje je ovo podneblje iznedrilo u burnom 20. veku, ostavio je obimno delo svom rodnom gradu uz reči koje se mogu pročitati u Galeriji: „Slike ove, miljenice moje, sa ljubavlju darujem rodnom gradu. One jedino njemu i pripadaju“.
Vredi ući u izuzetno dobro uređene galerijske prostore. Od ulaza, gde je postavljen bicikl na kojem je slikar obilazio grad i okolinu, preko autoportreta iz ranih decenija, do tematskih izložbi – izbor iz Konjovićeve zaostavštine prikazan je na svež način.
Petnaesta po redu stalna postavka nosi naziv „Stepenice ka nebu“. Da sam kustos ja bih posetiocima puštao istoimenu stvar od Cepelina. Konjovićev ekspresionistički temperament i osebujan kolorit bliski su mi već na prvo gledanje. Sve je tu – od slikarevih praških i pariških godina, preko bačkog pejzaža do konjovićevski oneobičenog „Belog anđela“.
Bogatiji za susret sa delom izuzetnog umetnika izlazim u lepu varoš, i već mi je žao što ću je naveče napustiti. Taj žal je dobar znak. Pretvoriće se u čežnju za povratkom. A to mi kaže da se Sombor naselio negde u meni, na unutrašnjoj mapi najboljih putovanja
izvor:dw.com
