Omiljeno izletište, prijatna hladovina pod krošnjama drveća, veliko fudbalsko igralište, vikendomčuvena i uvek puna kafana sa dobrom, živom muzikom... Šikara nekad. Zatvorila se kafana, ostalo izletiše i kamp za predvojničku obuku. Do pre koju godinu. Poslednje četiri – deo grada u koji zalaze samo oni koji moraju. Jer tu žive ili rade. Ostali ga zaobilaze u širokom luku. Od kada je tu otvoren Prihvatni centar za migranate, Šikara je postala najnebezbedniji deo Sombora.
JEDNA POLICIJSKA PATROLA NA CELU ŠIKARU
Na Šikarskom putu, dok idemo prema kući na broju 114/a, srećemo samo taksi vozila. Na desetine ih je, što punih, što praznih. I svi idu ili se vraćaju iz kampa. Od pešaka, iako je rano, sunčano popodne,na ulici su jedino mladići starosti između 17 i 27 godina, sa mobilnim telefonima u ruci i rančevima na leđima ili, ako su tu već neko vreme, sa punim vrećicama, kako se vraćaju iz prodavnice. Uglavnom su u grupama, dvojica, trojica, petorica... Dobro poznaju teren, kažu nam meštani Šikare, među kojima se na prste mogu izbrojati oni kojima nisu upadali u kuće. Jedini zadovoljni su okolni trgovci, zbog visokih pazara. Ako izuzmemo nekoliko obijanja prodavnica, dodaju žitelji ovog dela grada.
Ovde se ne čeka prvi sumrak da se zaključaju kapije. One su zaključane po ceo dan. I sva vrata iza kapija, isto. Strah je ogroman, iskustva loša, primera podosta. Krađa, razbojništava, uništavanja, upada...
-Kod mene su upadali bar jedno sedam, osam puta do sada. Krali su sve što im je dolazilo pod ruku, alat, obuću, voće, povrće... Bezbroj puta smo zvali policiju zbog problema koje imamo sa migrantima, i mi, i druge komšije. Iako znam ljude kojima nisu izlazili na pozive, moram da kažem da su na naše uvek dolazili. Na jednom migrantu sam primetio patike koje su mi ukradene iz dvorišta. Pitao sam policiju hoće li mu ih oni skinuti ili ja. Oni su. Ostavio sam ih u jedan džak u dvorištu, ne nosim ih više, naravno, ali više ni on. Problem je što kamp u kom bude i po 700 ili 800 migranata i ceo ovaj deo oko Šikarskog puta pokriva samo jedna policijska patrola. Migranti se, kad patrola naiđe, pritaje u mraku i čim prođe, nastavljaju šta su započeli, priča nam Dejan Beretić (41), čija kuća se nalazi samo dvestotinak metara od prihvatnog centra, neposredno uz pružni prelaz.
Dejan ima suprugu, sina, koji ide u peti, ćerku koja pohađa drugi razred osnove škole i majku. On i supruga, kaže, rade u smenama. NJena, popodnevna završava u 22, a njegova u 23 časa. U to vreme deca su u kući sama, sa bakom.
PRED DETE, SA PALICOM U RUCI
-Kad padne mrak, nije nimalo prijatno biti ovde. Moji su konstantno zaključani. Često sam noću, kad se vratim sa posla, viđao tragove pokušaja obijanja, iskrivljenu žicu i ogradu, savijene ili slomljene grane voćki, pokušaje rezanja katanaca... Policiji sam javno rekao da na svakih par metara u dvorištu imam po jednu palicu, u kući takođe, kao i u kolima. Nikog ne diram niti napadam, ali se osećam nebezbedno u svojoj zemlji i ne mogu da čekam da me neko drugi zaštiti. Došao sam u situaciju da, sa palicom u ruci, uveče idem pred dete na autobusko stajalište koje je 100 m od naše kuće, jer se plašim za njegovu bezbednost i nemam problem da to i javno kažem, iskren je naš sagovornik.
Najnoviji slučaj mu se dogodio pre par večeri. Tek što je stigao u treću smenu, supruga ga je nazvala i rekla da su im migranti upali u dvorište.
-Pustili su me iz firme da se vratim kući, u međuvremenu je stigla i policija, neke su pohvatali, neki su pobegli. Bio je to obračun između nekih njihovih sukobljenih grupa. Šta god da se dešavalo među njima, moja porodica je bila ugrožena, dodaje Beretić.
BEZ NADZORA I KONTROLE
Po rečima našeg sagovornika, osnovni problem je što su migranti u Srbiji van nadzora i kontrole.
-Oni nemaju šta da traže van kampa, posebno ne noću. Takođe, ne bi smeli da se kreću u većim grupama, a njima se to dozvoljava. Divljaju po ulici, lupaju sve što im dođe pod nogu ili ruku, galame, zaustavljaju vozove tako što sednu na prugu i neće da se sklone, puni su novca i stalno u pokretu. Ovuda samo kruže taksisti iz Sombora, Subotice i Šida, najviše. Vozaju ih od jednog do drugog mesta, ovde se vrte silne pare. Primetno je i pred deportaciju kako taksijima masovno napuštaju kamp i po završenoj akciji se vraćaju. Dolaze i novi, kamp je prepun, razapeto je puno šatora uz postojeće objekte. Ko kontroliše njihovo zdravstveno stanje? Pre par godina ispred kampa je bio beli kamion, pokretna mini ambulanta. Gledao sam kako ih izvode iz šume i prskaju, kao prskalicom za voće. Doktori koji su tu radili su mi rekli da je to protiv šuge i vaši, te da oni nemaju one vaši u kosi, već one koje napadaju prepone i da su ih puni... Spavaju po šumama, vikendicama, napuštenim objektima, oni su leglo raznih zaraza. Mi pričamo o koroni. Ko njih testira, rezignirano se pita naš sagovornik i dodaje da se, po njegovoj zadnjoj informaciji od pre neki dan, na području grada Sombora nalazi između 3,5 i 4 hiljade migranata i to mimo kampa u Šikari.
Beretić naglašava na nikoga ne mrzi i da zna da nisu svi migranti isti, ali da je činjenica da prave probleme meštanima.
-Neki dan su uhvaćeni na delu kako su zapalili naš stari dom ovde u Šikari,pre nedelju dana je zapaljena stara Sloga, nekadašnjafabrika nameštaja. Oni su se razbežali pri dolasku policije i viđeni su kako beže. Puno je neprijatnosti.Letos su snimali moju suprugu, koja je bila u kupaćem kostimu, dok smo praznili bazen u dvorištu. Izleteo sam sa palicom, vikao na njih, žao mi je što im nisam oduzeo telefon i dao policiji kao dokaz. Među njima ima svakakvih. Ne može me ubediti niko da je mladić sa tetovažom kalašnjikova na vratu jadna izbeglica? A puno ih je takvih... Ovi što su u kampu imaju na dan 20 evra, ko to plaća, puni su para. Kamp je napravljen za porodice, za oko 140 osoba, a njih je i petostruko, šestostruko više. Porodica skoro i nema, zaključuje naš sagovornik.
Prati nas do kapije, pre nego i sam krene na posao, u popodnevnu smenu. Za tih par minuta pored nas su prošla četiri taksi vozila i, peške, dvadesetak tamnoputih mladića.
NJegova deca će ostati zaključana u kući. Neće čak izaći ni u dvorište, iako je lep i sunčan dan...
Izvor: apatinskenovine.rs
