U utorak, 7. oktobra, u Velikoj galeriji Kulturnog centra “Laza Kostić” Sombor, biće upriličeno svečano otvaranje izložbe “Vizura Eshatona”, umetnika Zorana Čalije, s početkom u 19.00 časova.
Postavka izložbe trajaće do 14. novembra 2025. godine.
Zoran Čalija – Biografija
Rođen u Skoplju 1963. godine. Završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek Slikarstvo u klasi prof. Mirjane Mihač 1989. Imao je preko 20 samostalnih i bio učesnik na preko 50 kolektivnih izložbi. Član je ULUS-a od 1989. godine. U statusu slobodnog umetnika od 1994. godine.
Umetnik Zoran Čalija izložbom Vizura Eshatona privodi kraju ciklus koji u fokusu ima srpsku srednjevekovnu umetnost kao deo vizantijske umetnosti. Kroz celokupan ciklus, koji je trajao više od dekade, Čalija je stvorio impozantan broj radova najuže vezanih za živopise srpskih sakralnih srednjevekovnih manastira. Ono što je noesporno u svim delima jeste jedna duboka, emotivna potreba umetnika povratak duhovnosti i korenima i neki apel da se svi vratimo našem biću. Biti raspričan na jednu temu petnaestak godina govori o velikoj umetnikovoj posvećenosti i istrajnosti, ali i o neiscrpnosti ideja i želji da se one kontinuirano prenesu publici. Istovremeno duboko introspektivan, a svestan opšeg društvenog nemara za sopstvenu kulturu, Čalijin vizantijski opus dobija obrise armagedonskih razmera u potrebi da drugog uputi na tradicionalne vrednosti koje se u eri pogrešne upotrebe internetskih modela smatraju suvišnim, dosadnim, čak, pežorativnim.
Na tom putu, svojevrsnom bibliom pauperum umetnik je uspešno opisao etos (svog) naroda spajajući srednjevekovnu tematiku sa klasičnim umetničkim jezikom u savremenom miljeu. Čalija se služi osobitom igrom koju tvori nestalnost linije i pojavnost sfumatične atmsofere; one dalje tvore bezidentitetsku istočnohrišćansku tematiku široko poznatu i verujućem i ateisti. Univerzalnost slikanog piktograma postupkom likovnosti biva prevedena u okvire asocijativnog, gde smenjivanje zlatastih, iskričavih partija biva smirena dubokom, manasijsko plavom.
U tako svečanom fonu, hladnoća plave i toplina zlatne, ojačana tu i tamo crvenim akcentom kakve srednjevekovne odežde ili insignije, nikako jedna drugu ne gase, već čine da svaka dosegne maksimum svoje izražajnosti. Odeća je data isključivo kroz likovni predložak, bez posebnih detalja koji bi inače podsetili verujućeg u značaj prikazanog svetog lika, Praznika, ili kavog drugog verskog ceremonijala. Dakle, bez potrebe za reprezentacijom, ili adoracijom u klasičnom verujućem modelu, iako polaznu tačku ima u ortodoksnoj tematici, Čalija je dalje razvija i preispituje, pre svega, u dubini svog bića, te nam je nudi u legitimnim okvirima umetničkog diskursa. Slično se dešava sa linijom koja kubističkim shvatanjem prostora ume da, na strogo dvodimenzionalnoj površini, prikaže figuru ili scenu iz različitih uglova. U takvoj insenaciji i lica i scene su date, mahom, bez anatomskih detalja, a kako bi se celina mogla naslutiti u vidu piktoralnog arhetipa duboko upisanog u pravoslavni gen. Čini se da su kanonski obrasci preskočeni ne sa nekom posebnom namenom, već da bi njihovim izostavljanjem posmatrač bio bliže sentimentu celine. Dela odišu istim onim mirom i dostojanstvenošću koje osetimo pri poseti svetim mestima, gde oprost biva isti i prema pravednicima i prema grešnicima.
Za Čalijin opus od izuzetne važnosti je jedna vrlina: iskrenost. S tim u vezi, umetnik insistira na minimumu detalja, svedenoj paleti i pročišćenom prostoru kako ne bi narušio čistotu najtananije emotivne vibracije koje inače pokreću njegov stvaralački mehanizam …, i gde se ovozemaljsko oplemenjuje nebeskim. Minucioznost je se ovde koncentrisala na damare kompleksnosti umetnikovog bitka koji postaje prvostepeni nosilac vizuelne poruke koja dalje pronalazi intimne puteve ka duhovnoj memoriji užeg ili šireg okruženja.
Slađana Dragičević Trošić
