- Oprala sam kadu, tuš-kabinu i oba lavaboa i šolju. Kada sam se sagnula da skinem prašinu iza šolje, blizu zida, čula sam da neko otvara vrata kupatila. Okrenula sam se i videla Branka. „Lepa pozicija, samo tako nastavi“ - nasmejao se i krenuo ka meni. Da se nisi usudio! udariću te! Nemoj više ni korak - prosiktala sam kroz zube, zauzevši položaj. „Dobro, dobro, zašto se bojiš, ko pita ne skita. Ne moraš, ionako nisi ništa posebno. Ovo je deo šokantnog iskustva Marijane Šimunić Raič (53) iz njene knjige „U vilama hrvatske elite”.
Branko je tridesetogodišnji telohranitelj imućne porodice iz centra Zagreba. Ona je profesionalna čistačica koja piše priče. Ona nam kaže da je njeno delo fikcija, isprepletena nizom stvarnih događaja. Međutim, napominje, svaka sličnost sa stvarnim ljudima je slučajna.
Želju da napiše knjigu dobila je odavno
Do sada je pohađala dva kursa pisanja. Još u osnovnoj školi pisala je eseje za druge i voli da čita.
- Želela sam da se otarasim činjenice da postoje ljudi koji su izuzetno grubi prema ljudima za koje smatraju da su 'manji' od sebe. S godinama sam počela više da cenim sebe i svoj rad, a sa tim je došlo i korektno ponašanje klijenata - kaže ona.
Frizeri znaju šta ljudi žele da znaju o njima, čistačice takođe znaju šta ne žele. Domaćice znaju sve o ljudima, piše na koricama knjige. Svaka njena stranica nosi duboke uvide u ljudsku prirodu, bogatstvo i siromaštvo, društvenu dinamiku i snagu ljudskog duha koji prevladava i u najtežim okolnostima.
Uvrede su uvek bile prisutne
To je priča o životu, ljubavi, saosećanju i otkriću da je pravo bogatstvo u povezanosti sa drugima, povezanosti sa samim sobom. Najbogatije porodice, fudbaler i maneken, vlasnik advokatske kancelarije i njegova bivša sekretarica, sada supruga, glumica i preduzetnica, dobitnik na lutriji, vlasnik hotela u kome odseda predsednik države, generalni direktor trgovačkog lanca, industrijalac i njegove ljubavnice ogledaju se u njihovom odnosu prema domaćici, zlatnoj omladini, operskoj divi...
Marijana dodaje da je, slušajući druge čistačice i njihove ispovesti, zaključila da bi volela da je ovakvu knjigu u rukama imala pre 15-ak godina. Da joj pokaže da nije jedina koja ponekad trpi uvrede, da ih ima i da nisu oni krivi.
- Ovo se dešava i na višim pozicijama od čistača. Uvek je neko iznad nas. Teško je kada se taj neko ponaša nekorektno. Ne treba da trpimo nikoga - kaže Marijana, koja je prvu knjigu
U potrazi za srećom
Rodom iz Sombora, kao mlada otišla je u London da radi kao au pair. To je izraz za dadilje koje žive sa porodicom i primaju dodatak, a ne platu. Odličan način da naučite jezik. Čišćenje joj je tada postalo dodatni izvor prihoda, ali joj nije ni na kraj pameti bilo da će se ovim poslom baviti ceo život.
Pošto je kasnije postala samohrana majka dvoje dece, napustila je vojvođanski dom „trbuhom za kruhom” i radila kao domaćica u zapadnoj Evropi. Od početka 2000. godine živi u Hrvatskoj, gde se preudala, a čišćenje je postalo njeno zanimanje. U slobodno vreme piše priče koje osvajaju prva mesta na takmičenjima. Majka je troje dece.
Marijanina knjiga otkriva ne samo sjaj i glamur bogatih i moćnih, već i duboke emocije, izazove i poniženja sa kojima se suočavala dok je brinula o svojim domovima, poslovnim prostorima ili vikendicama.
Na primer, za gospodina Bitangu, vlasnika fabrike metala, jednog od imena na spisku hrvatskih milionera, u centru grada brinula je o nekoliko stanova. Jedan od njih je isključivo koristio za zabave sa svojim ljubavnicama.
Neke stvari je ipak prećutala
- Ovo smo saznali jednog jutra kada smo došli da čistimo stan... Žena sa dugom tamnom kosom spavala je na ugaonoj garnituri, to je jedino što smo videli. Lice joj je bilo zariveno u ukrasni jastuk. Bila je sitna, ali veoma lepa... piše Marijana i dodaje da ju je kasnije prepoznala – bila je to naša poznata pevačica koja je tada bila udata.
Na pitanje da li ju je neko od njenih klijenata kontaktirao kada je čuo da je napisala knjigu, kaže:
- Javili su mi se klijenti koje čistim već duže vreme. Njih troje. Svi su mi čestitali od srca. Mnogo ljudi me pita da li se plašim da će se neko prepoznati u knjizi, posebno od 'poznatih' ljudi, iako je fikcija isprepletena sa stvarnim događajima pa bih mogla da ostanem bez posla i da upropastim posao jer znam da ako me neko prepozna, neće ništa reći jer samo oni znaju kako su se ponašali kaže ona i dodaje da je ipak sakrila nekoliko klijenata, jer "nema potrebe da se sve priča".
Marijana se dosta eksponirala i u knjizi. U njemu piše i o svom privatnom životu, problemima sa oskudicom. Piše o stanovima, a njena porodica ih je mnogo promenila, i o kući iz snova.
Kaže da je i posle toliko godina i dalje podstanar
Želela bi da se bavi nečim drugim, jer čišćenje postaje fizički teže kako stari. Međutim, konkretnih planova nema. Pisaće i dalje, ali ne očekuje ništa, pa napominje da će se radovati šta god da se desi.
Da li bi posle svog velikog iskustva rekla da novac kvari ljude?
- Ne bih. Generalno, ljudi nisu zli. Većina ljudi je ispravna, dobra. Ljudi nisu zli. Ljudi su i sami duboko oštećeni, pa svoje frustracije izbacuju na one koji mogu. Na nas koji ćutimo. Ja veruju da oni to najčešće nisu svesni, jer oni to ne znaju - kaže ona.
U knjizi joj, napominje, uopšte nije bio cilj da pljuje ljude koji imaju novca. Cilj je da ljudi koji trpe uvrede budu svesni da nisu krivi. I pokušaj da naterate ljude koji se loše ponašaju da to prestanu da rade.
- Sve može da se kaže lepim rečima. Nikakve pare ne mogu da pokvare dobrog čoveka. Neizlečenog čoveka mogu da pokvare, pa da misli da je neko i nešto. To zaboravljamo tek kada shvatiš da si niko i ništa ne može - zaključuje ona.
Izvor: blic.rs
