Godina je 2020. Na planeti Zemlјi pojavio se virus koji se širi neslućenom brzinom i veoma je smrtonosan.
Sada svi znamo da prve dve rečenice nisu deo nekog apokaliptičnog scenarija, nego našeg iskustva. Zato je 2020. prisećanje na roman „Besnilo“ Borislava Pekića delovalo poput pravog otkrića: „Pa, ovaj čovek je sve predvideo!“. Međutim, civilizacija predstavlјena u romanu kao populacija jednog od najvećih i najprometnijih aerodroma na svetu – londonskog Hitroua – nije završila u ruševinama, nego se nastavila. Ostala su pitanja.
Koji je odnos prirode i čoveka? Koji je odnos dobra i zla? Koji je odnos čoveka i čoveka? Koji je odnos lјudi i životinja? Koji je odnos normalnosti i ludila?
Pekić je navedena i mnoga druga pitanja u „Besnilu“ postavlјao putem radnje romana i njegovih likova – naučnika koji pokušavaju da odgonetnu prirodu virusa i naprave lek za čoveka; doktora koji pokušavaju da pomognu zaraženim lјudima; vojnika službe obezbeđenja čije su potrebe da se virus izoluje i ne ugrozi ostatak čovečanstva ravne destruktivnoj moći nuklearnog oružja; jednog misterioznog čoveka koji je u potrazi za još misterioznijim psom… Posebno mesto pisac je dodelio piscu, Danielu Leverkinu, koji osim što priča svoju priču, postaje i hroničar zbivanja, kao i jedan od važnijih šrafova u napetom razrešenju trilera oko porekla i prirode virusa (novog) besnila.
Dobar deo ovih pitanja i likova, zadržao je Fedor Šili, dramatizujući Pekićev roman za potrebe predstave u režiji Borisa Liješevića, u Narodnom pozorištu Sombor. Prateći strukturu romana – stadijume - polako upoznajemo sve likove od kojih se klјučna dva – pisac Leverkin (Branislav Jerković) i dr Liberman (Saša Torlaković) pojavlјuju u svešteničkim odorama. Leverkinova beležnica je crna i ima beli krst, a prvo pojavlјivanje Libermana praćeno je čak i klјunastom maskom, onom kakve se nošene u vreme kuge, što je znak reditelјa Borisa Liješevića da Pekićevo „Besnilo“ kao što prethodi Saramagovom „Slepilu“, ima svoju prethodnicu u književnom pismu Albera Kamija (“Kuga“), Umberta Eka („Ime ruže“), kao i u Svetom pismu, Jovanovom otkrovenju koje se citira i apokrifno parafrazira u vidu psa iz Megida, ukazujući na Armagedon. Veza „Besnila“ sa Biblijom je pojačana naučničkim redom lekara-jevanđelista, a zajedno sa pojavom Gabrijela (Ninoslav Đorđević) – direktnom asocijacijom na arhangela Gavrila - koji je u vidu umobolnog čoveka tu da zaštiti čovečanstvo i jedini preživlјava, baš kao i pas Šaron iz Megida - sve je znak da se borba dobra i zla nastavlјa.
A kako je ona konkretno predstavlјena? Pa tako što je zlo prikazano kao gorda i ohola lјudska priroda koja bi htela da se igra boga. Kada umesto natčoveka dobiju duplo jači virus besnila i njegovo bekstvo iz laboratorije, naučna dostignuća postaju direktno suprotstavlјena etičkim dilemama i čovečnosti pojedinih likova, kao što je dr Komarovski (Marko Marković) ili žrtva dr Libermana dok je radio za naciste, Jevrejka Luiz Sorenson (Ivana V. Jovanović), čiji je put ukršten i sa Leverkinovim. Agresivni životinjski porivi (instinktivni nagoni) kao još jedan komentar lјudske prirode, evidentni su u militarističkoj transformaciji aerodromskog oficira službe obezbeđenja, Majora Loforda (Srđan Aleksić). U nizu drugih, sporednijih, a ipak važnih uloga dobrih lјudi, pogotovo u smislu dobre glumačke igre, izdvojio bih Kseniju Mitrović kao devojčicu Su Dženkins i Stefana Beronju kao dečaka Adriana Goldmana.
Posebno aktuelna, iako ne kao što je to bila te 2020, u romanu „Besnilo“ i predstavi koja je sada na repertoaru Narodnog pozorišta Sombor, odzvanja kriza kritičkog mišlјenja na račun naučnih dostignuća u scenama oko vakcinisanja na Aerodromu „Hitrou“. Hteli to autori ili ne, i to je implicitno prikazano kao delo „velikog plana“ da se stvori natčovek, što ide na ruke i teorijama zavere. Istina, Pekićev žanr-roman, kako je on sam nazvao mešavinu detektivske priče, horora, političke drame, protkan je populističkim elementima od kojih se on takoreći branio studioznom realističnošću spisatelјskog postupka, mitološkim i psihološkim arhetipovima po kojima stvarao svoje junake, najčešće tragičare, pa i religijskom i filozofskom pozadinom, odnosno dubinom i slojevitošću svog romana, kao i njegovim pozamašnim obimom. I dalјe, „Besnilo“ je bilo i ostalo nešto na čemu bi mu pozavideli Stiven King ili scenaristi i producenti savremenih saga o apokalipsi i njenim zombijima. Otud pozorišni tretman Fedora Šilija i Borisa Liješevića zbog razumlјivog sažimanja i ubrzavanja radnje, deluje nabacano i nepovezano. Možda bi mogao da bude holivudski blokbaster, super TV serija, ali „Besnilo“ u Somboru je pokazalo da, jednostavno, nije dobra drama.
Broj stranica romana, likova, događaja, situacija, kontekst, bio je i ostao najveća dramaturška, pa i reditelјska, a svakako i glumačka zamka – pitanje kako nešto tako obimno, atraktivno, zavodlјivo, odigrati a da ne deluje površno i trivijalno. A neke scene izgledaju baš tako – kada doktor dolazi na posao, a u pauzi se lјubaka sa medicinskom sestrom. Ili kada se pred finale pokušaja „kriznog štaba“ da se reši situacija iz fioke vadi flaša viskija i nazdravlјa. A onda za tili čas sve to treba da se poveže sa nečijom ličnom, porodičnom ili metafizičkom dramom. Kao da se stvarno trkamo sa besnilom.
Ipak, nekima treba odati i priznanje. Kao sceni tokom koje me obuhvatila jeza, dok figure obasjane svetlom baterijske lampe vidimo po mračnim ćoškovima aerodroma u koji je pretvorena somborska pozornica. Ljudi koji se boje svetla. Prava pekićevska žanr-scena.
Malo više ritma i odnosa uspostavlјeno je u drugom delu predstave, kada se više pažnje poklanja razvoju piščeve priče sa tragovima tinte i krvi - Danielu Leverkinu i njegovoj ulozi u zapletu i raspletu. Međutim, i tu, kao u nekoliko navrata ranije, javlјaju se neke vrste „propovedi“, delovi naracije koja nepotrebno objašnjava šta se i zašto se događa. Kao da uvođenje songova na poznate uspavanke nije bilo dovolјno, niti zvuk crtanih filmova u pauzi, da se potcrta eutanazija u kojoj javnost uživa dok joj se sprema kraj. A na kraju se sve čak pretvara u apsurd, jer ilustracije naracije prelaze u slobodne asocijacije, isprepleteni niz orgazma i orgazmičnih scena potpunog ludila, pardon, besnila, manifestovanog zanosom seksualnog čina i mahanjem zastavama, koreografijom Erosa i Tanatosa koja podseća i na slet politički upitnih sledbenika.
Virus možda može da nastane u laboratoriji, ali njegova priroda ne. Danas je isto tako i sa čovekom. A u ovom slučaju i sa pozorištem. Eksperimentom pravlјenja predstave od romana.
Izvor: dnevnik.rs