Ovaj bogoslov, ustanik i socijalista je za šezdeset i jednu godinu nemirnog i teškog života, manje svojom voljom, a mnogo više dejstvom policijskih i sudskih aparata mnogih represivnih režima, iz rodne Posavine stigao do Banjaluke, Sarajeva, Moskve, Male Azije, Ciriha, Beča, Zagreba, Miškolca, Turnu Severina, Novoga Sada, Petrovaradina, Zemuna, Trsta, Beograda, da bi, nakon što je srpski kralj Milan Obrenović ostao nem na mnoge zahteve i molbe da ga pomiluje, umro u požarevačkom zatvoru. Njegovo obimno književno delo koje je nastajalo uprkos stalnom izmicanju pred mnogim progoniteljima svedoči o raznovrsnosti Pelagićevih interesovanja, širini i dubini neprekidno sticanog znanja, silini njegove stvaralačke energije, te neponovljivoj bistrini stila i jasnoći jezika kojom se od prvog do poslednjeg napisanog slova obraćao narodu – svim onim običnim ljudima koji su, sem slobode, bili i ostali žedni svakovrsnog obrazovanja i kulture u najširem smislu te reči.
Pelagićev „Narodni učitelj“ se i danas može naći u skoro svakom našem domu, ali svest o veličini i značaju zaostavštine njegovog pisca odavno je prekrila prašina. Da bismo rasterali moljce i miševe nezasluženog zaborava, podsetimo se šta je to sve za burnoga života za nas učinio Vasa Pelagić, čovek koji, kako je u jednom pismu rekao Svetozar Marković, „zaslužuje poštovanje svih poštenih ljudi“ - piše RTS.
Ovaj bogoslov, ustanik i socijalista je za šezdeset i jednu godinu nemirnog i teškog života, manje svojom voljom, a mnogo više dejstvom policijskih i sudskih aparata mnogih represivnih režima, iz rodne Posavine stigao do Banjaluke, Sarajeva, Moskve, Male Azije, Ciriha, Beča, Zagreba, Miškolca, Turnu Severina, Novoga Sada, Petrovaradina, Zemuna, Trsta, Beograda, da bi, nakon što je srpski kralj Milan Obrenović ostao nem na mnoge zahteve i molbe da ga pomiluje, umro u požarevačkom zatvoru. Njegovo obimno književno delo koje je nastajalo uprkos stalnom izmicanju pred mnogim progoniteljima svedoči o raznovrsnosti Pelagićevih interesovanja, širini i dubini neprekidno sticanog znanja, silini njegove stvaralačke energije, te neponovljivoj bistrini stila i jasnoći jezika kojom se od prvog do poslednjeg napisanog slova obraćao narodu – svim onim običnim ljudima koji su, sem slobode, bili i ostali žedni svakovrsnog obrazovanja i kulture u najširem smislu te reči.
Mesec i po dana pre nego što je „stari ateist umro u duhovnoj vedrini i duševnom spokojstvu“, Pelagića je, u decembru 1898, u požarevačkoj tamnici posetio Jovan Skerlić. „Prekaljen u borbi“, Skerlić piše u pismu Petru Kočiću 14. januara 1910. godine, „nesalomljive unutrašnje snage, umirući u jednoj kazamatskoj sobici, on je klicao, nama omladini, borbi i veri u pobedu.“
Pelagić je na oproštaju Skerliću dao „svoje rukopise, i sve svoje 'dragocenosti': starinski srebren sat, jednu malu srebrenu kašiku, i malu sumu novca – koji su mu prijatelji iz unutrašnjosti poslali – s nalogom da sve to utrošim na širenje ideja zbog kojih je on u zatvoru umirao“.
Među rukopisima se nalazila i Pelagićeva autobiografija. „Ona je“, Skerlić piše Kočiću, „i danas u mojim rukama, ali nešto oštećena na poslednjim listovima...“ Skerlić je, očekujući premetačinu stana nakon ivanjdanskog atentata na kralja Milana 1899. godine, Pelagićev rukopis „sa drugim hartijama koje nisu bile za svakoga, sklonio na tavan svoje kuće, u šupljinu između tavanice i tavanskog poda“.
„Kada sam ih ponovo uzeo,“ kaže Skerlić, „miševi, moljci i prašina bili su učinili svoje, i među ostalim oštećenim stvarima bila je i Pelagićeva autobiografija.“
San o Prizrenu, java u Banjaluci
Skerlić je, uz pominjano pismo, piscu „Jazavca pred sudom“ januara 1910. poslao i odlomak Pelagićeve autobiografije, koji je Kočić objavio u drugom i trećem broju lista „Razvitak“. Još jedan odlomak objavljen je u listu „Brazda“ odmah po završetku Drugog svetskog rata, da bi sarajevsko „Oslobođenje“ Pelagićevu autobiografiju objavilo u celini kao feljton 1971. godine. Pet godina kasnije, u Požarevcu je objavljena knjiga „Život i dela Vase Pelagića“, a original Pelagićevog rukopisa čuva se u tamošnjem arhivu.
Pelagić kao moto svog testamentarnog dela napominje kako ovakvi životopisi „jačaju karakter, šire uzvišenost i bude volju na čestita poslovanja“, a onda počinje da pripoveda o sebi u trećem licu:
„Ovde se govori o životu i djelima onog čoveka i borca političkog, koji je ceo svoj vek proveo u borbi naperenoj: za istinu protivu laži; za pravdu protivu nepravde; za slobodu protivu tiranije i pritisaka; za korisni napredak protivu nemarnosti i nekorisnih izmotancija; za međunarodni mir i dogovor protivu rata i ratnog oružja; za jednakost i bratstvo protivu gospodstva i sviju privilegija; za privrednu i zdravstvenu nastavu protivu sadanje školske i domaće mlatnjave, pokvarenosti i smicalice; za blagostanje sviju korisnih privrednika protivu ništavila i gotovanisanja; za pravu veru oličenu u bogu istine i pravde protivu sviju mantijaških lažarija i ceremonija; za socijalnu republiku protivu dinastijama i monarhizma, itd.“
Energija koja zrači iz ovih reči i redova sasvim je uporediva sa silama koje je budio i krotio Nikola Tesla. Njegov izraz je jasan i uvek svrsishodan, istinski odraz njegove neprekidne društveno-političke angažovanosti.
„Ni u jednom mjestu nije prošao bez nekog sastanka bar s desetinu osoba“, Pelagić ne okleva da iskaže srž svoga delanja. „Naravno, svuda je govoreno protivu ugnjetača za ugnjetene.“
Rodio se 1838. u Bosni, u selu Žabarima, „nedaleko od varoši Brčko“. Roditelji su mu bili „težaci, srednjeg stanja, ali vrlo vredni, zdravi i prema sirotim i nesrećnim čovečni“. Do danas nije razjašnjeno da li je prvi razred škole pohađao u rodnome „Žabar selu, malom Sarajevu“, koje se od 1970. zove Pelagićevo, ili u Brčkom. Ali znamo da je školovanje počeo kasno, „čak 14 godina od rođenja svog“.
Nakon što je svršio osnovnu školu, sa dvojicom drugova krenuo je pešice za Beograd, gde je posle završena dva razreda gimnazije prešao na Bogosloviju. Tu je uživao „potpunim a u Gimnasiji polu blagodejanje (štipendiju)“ srpske vlade, a za ovu pomoć je, prema nekim izvorima, najzaslužniji bio mitropolit Mihajlo.
„Da nije imao krupnih prijatelja“, Pelagić opisuje te školske dane u Beogradu, „u dva maha bi bio isteran iz škole zato što se svađao sa profesorima s toga, što nagoniše đake da uče napamet lekcije i zato, što je u toj školi vladao princip 'zadavanja', 'slišavanja' i slušanja bez razumevanja“.
Dok je bio đak Bogoslovije, „žudio je da bude pop, a kad je svršio bogosloviju, omrzne to, pa primi učiteljsko zvanje“.
Prosvetnim radom počeo je da se bavi u svom rodnom kraju, gde je u Brčkom radio kao učitelj od 1860. do 1863. godine. Kada je trebalo da se sa predstavnicima brčanske crkvene opštine dogovori o visini plate, Pelagić im je predložio da njegovu platu odrede pošto vide njegov rad, ali i nakon što on njih upozna. „Da to ne činim iz nužde, nego iz poštenih uzroka i razloga, to znate svi, koji znate naše imanje u Žabarima.“
Uporedo sa držanjem nastave, Pelagić je u Brčkom osnovao školski fond, čitaonicu i inicirao otvaranje ženske škole. Počeo je i da objavljuje članke u novosadskom „Srbobranu“, u kojima je pisao „protiv rđavštine turskih činovnika“.
Ova aktivnost se nikako nije dopala tamošnjim vlastima, te su nameravale da Pelagića pozovu na saslušanje u Tuzlu. Da bi to izbegao, on „postavi mjesto sebe svoga druga za učitelja, i ode u Biograd, a malo docnije u Beč“.
Odatle je, noseći preporuke mitropolita Mihajla, nastavio put do Moskve, gde se obratio „slovenofilskom komitetu“, koji mu je obezbedio stipendiju od trideset rubalja mesečno.
Tako je Pelagić prvo slušao predavanja iz političke ekonomije, istorije i medicine, da bi u oktobru 1864. rektoru Moskovskog univerziteta napisao molbu u kojoj izražava želju da na Istorijsko-filološkom fakultetu sluša predavanja iz istorije opšte literature, slovenskih dijalekata, opšte istorije, političke ekonomije, logike i psihologije.
Tokom dvogodišnjeg boravka u Rusiji Pelagić je neko vreme boravio i u Petrogradu, gde mu je prvi srpski socijalista Živojin Žujović čestitao što je „tako brzo počeo pisati o stvarima srpstva u ruskim novinama“.
Ispunjen prosvetiteljskim poletom i velikom revolucionarnom energijom, Pelagić se u Rusiji zatekao upravo u vremenu kada su tamo stvarani temelji za, kako bi to rekla Latinka Perović, planiranu revoluciju. Černiševski je u tamnici pisao svoje magistralno delo, roman „Šta da se radi“, a Pelagić je sem njegovih tekstova čitao i Hercena, Pisareva i Dobroljubova...
U autobiografiji je napisao kako su mu neki prebacivali zašto nije hteo da postane redovan student, nego je samo slušao predavanja, na šta je on odgovorio: „Došao sam u Rusiju da dobijem više znanja i praktike za dalji rad kod mog naroda a ne radi polaganja ispita i dobijanja sjajnih školskih svedodžbi, koje otvaraju put u gospodske kancelarije i salone.“
Tako je nakon dve godine preko Nemačke, gde se bio zadržao tri meseca, Pelagić došao u Beograd 1866, i srpskoj vladi predložio „da ona pomogne novčano da se osnuju tri više škole 'bogoslovije': u Prizrenu, Banjaluci i Mostaru, i da pomaže 58 osnovnih škola u glavnim mestima Bosne, Hercegovine i Stare Srbije“.
Srpska vlada je osnovala Odbor koji je trebalo da obezbedi nesmetano finansiranje ove zamisli. Pelagić u svome životopisu kaže kako se većina članova tog tela i vlade divila „njegovom predlogu i odvažnosti“. Posebno ističe podršku Ilije Garašanina, koji je „jako uvažavao“ sve ono što je Pelagić radio „za ujedinjenje srpstva“, ali ga je i branio od Koste Cukića i Nikole Hristića, koji su ga „užasno mrzili i gonili“.
Tako je Pelagić krenuo u susret svojoj sudbini, koja će do kraja života biti ispunjena stalnim sudarima svega onoga što je nameravao da uradi za korist svoga naroda sa neumoljivim i pogubnim sitnim interesima onih koji su narodom upravljali. Geneza njegovog odnosa sa, kako se to danas najčešće kaže, dubokom državom najbolje se vidi kroz promenu odnosa mitropolita Mihajla prema svome nemirnom štićeniku. Pokroviteljstvo će se kroz decenije pretvoriti u gotovo patološko neprijateljstvo, koje će, naposletku, Pelagića oterati prvo u ludnicu a potom u zatvor i smrt.
Ali u vreme kada Pelagić tek namerava da započne svoj učiteljsko-revolucionarni život i priključenija i dok Garašanina u pismima mitropolitu Mihajlu naziva „čikom“, san vrednoga bogoslova je da svoju prosvetiteljsku misiju otpočne u Prizrenu, „staroj slavi srpskoj“. Ipak, prvo odlazi u rodnu Bosnu, „da udesi, ne bi li se i tamo ta viša škola odmah otpočela“.
U Banjaluci je kod uglednih i imućnijih Srba Pelagićeva ideja o osnivanju Bogoslovije dočekana sa i više nego dobrom voljom. Brzo su sakupljena sredstva s kojima je škola mogla odmah da počne da radi, čak je pronađena i prostor u kome je bilo mesta i za internat. Banjalučani su, međutim, imali samo jedan uslov: Pelagić će morati lično da stoji na čelu ove škole!
Tako se san o Prizrenu pretvorio u banjalučku javu koja će se nakon tri godine pretvoriti u sarajevski košmar.
Bosanski ministar prosvijete
Za otvaranje Bogoslovije u Banjaluci najzaslužniji je bio Pelagićev gotovo orkanski entuzijazam, ali se ne smeju smetnuti s uma i činjenice datog istorijskog trenutka u čijoj se žiži susreću namere nacionalno-političke akcije kneza Mihajla Obrenovića i reforme u Osmanskom carstvu.
Pelagić je imao konretan plan o osnivanju i načinu rada škole, knez Mihajlo, Garašanin i mitropolit novac i nastavna sredstva kojima će omogućiti njeno funkcionisanje, a turske vlasti u Bosni novo zakonodavstvo koje je dozvoljavalo rad isključivo verskih škola. Istina, u tim školama je bilo strogo zabranjeno i najmanje širenje nacionalnih ideja, ali Pelagić je bio čovek koji nije imao nameru da sopstvenu agendu ostvaruje pravljenjem bilo kakvih kompromisa.
Kako je to izgledalo, najbolje opisuje sam Pelagić, kada u životopisu piše o poslednjim pripremama pred odlazak u Banjaluku:
„Svršivši poslove u Biogradu, ponudi mi šifre od strane vlade Atanasije Nikolić, rekav: 'Evo, ovako treba da nam se javljate kada dobijete od nas neki nalog'. Pelagić se nađe time uvređen odgovorivši: 'More, ja oće da vi vršite moje naloge iz Bosne, a ne ja vaše iz Beograda'. Nikolić javi Garašaninu da ne može imati posla sa samovoljcima kao što je Pelagić, ali ovaj čika – Garašanin – ipak je ostao u dosluhu s njime, kao s čovjekom koji je nuždan za djelo prosvećenja, oslobođenja, i ujedinjenja srpskih krajeva izvan Srbije. I tude je Pelagić dao maha svojoj samostalnosti, ma da je time mogao sav plan porušiti, kod apsolutne gospoštine, kojoj je više stalo do svog autoriteta no do naredne prosvete i zajednice.“
Pelagićevi nalozi su se najčešće ticali nasušne potrebe za knjigama iz kojih bi đaci tek osnovane Bogoslovije u Banjaluci mogli da uče.
Tako u pismu Visokopreosveštenom Arhipastiru, Pelagić u novembru 1866. iz Banjaluke podseća mitropolita Mihajla kako je u oktobru njega i „čiku“ molio da mu izvole poslati, „što je prije moguće sljedeće knjige: 30 kom. crkveni mali ustava; 10 trebnika; 10 pedagoski nastavljenja; 1 veliki tipik kog ste mi obećali dati; 30 Dositejevi Basni; 25 kom. praktični nastavljenja u njemačkom jeziku; 1 Biblijički atlas i Bibliju; 30 k. priprema za istoriju svjeta od Karadžića; 36. k. mali Vaši molitvenika ljetošnjeg izdanija; 5. ekzem. Zemljedjelskog gazdinstva, 5 Molebni crkveni propovjednika, pošljednjeg Vašeg sočinjenija; 5 Molebni pjenija i crkvenu istoriju, ali samo onu koju predaje u seminariji G. S. Jovšić, jer mi je ona, kao i sve ostalo, ovde spomenuto veoma nužno...“
Tih dana Pelagić je u prepisci i sa Antonijem Hadžićem, predsednikom Matice srpske i sa Upravnim odborom ovom, u to vreme najznačajnijom kulturnom institucijom svekolikog srpstva.
„Da ne bi duljio lakrdiju“, Pelagić nakon dugog uvoda piše Hadžiću, „molim poštovanu Maticu Srbsku, ako joj je stalo do opšteg blaga vascelog Srbstva, neka izuvoli poslati svoj list 'Maticu' i ubuduće slati rečenim strancima, dabi se isti šnjime koristiti mogli, jer u turskoj Srbiji treba svestnih ljudi, pa opet ljudi. Ravnim načinom molim Maticu Srbsku, da mi odgovori ovo dana na moju molbu, koju sam pre dva mjeseca poslao istoj: oćeli štogod ispuniti ili ne?“
Matica je odugovlačila sa odgovorom i slanjem knjiga i časopisa, a Bogoslovija u Banjaluci je počela da radi u oktobru 1866. Pelagić je u početku bio devojka za sve: i upravitelj, i glavni nastavnik, jer je imao samo jednog „pomoćnika u predavanju“. Đacima je bio i ekonom i „za nevolju doktor“.
Pelagić je osmislio i nastavni program za prva dva razreda škole.
Đaci su učili gradivo iz trinaest predmeta i to: prostrani katihizis, prostrana sveštena istorija, srpska gramatika, srpska istorija, opšta istorija, opšti zemljopis, dijetetika, slovenska gramatika, praktično čitanje Svetog pisma i prevođenje na srpski, računanje, srpski jezik, crkveno pjenije i gimnastika! Najveća pažnja poklanjana je predavanju srpske i opšte istorije, dijetetike i gimnastike. Pelagić je đake na časove gimnastike često odvodio u banjalučko polje, gde je inače egzircir izvodila turska vojska.
Prvi ispiti u Bogosloviji održani su 18. juna 1867. godine i ovom događaju je prisustvovalo gotovo stotinu i pedeset „otmenih banjalučkih pravoslavnih stanovnika“. Pelagić beleži i kako je tokom puna tri sata, koliko su ispiti trajali, vladala prava pozorišna atmosfera a da su prisutni „prijatelji srpske mladeži“ govorili kako takve slave „nije ovde ni prije Kosova bilo!“.
Pre ovih ispita, u Bogosloviji je održana i svetosavska svetkovina, o kojoj je Pelagić napisao celu jednu knjižicu, a koja je te iste 1867. objavljena u Novom Sadu.
„Na poziv g. Vasilija S. Pelagića profesora, skupila se sva pravoslavna srbska obština u zdanie bogoslovsko, gde je naipre bilo osvećenje vodice i koljiva, u kom je usađeno bilo tri velika šećerna krsta, i na srednjem, naivećem, bio je nadpis: 'U slavu i čast sv. Savi srbskom prosvetitelju, od Banjalučke Bogoslovie 1867.' Potom je sledovala blagodaritelna himna: 'Tebe Boga hvalim'. Posle blagodejanija govorio je učitelj Slobo, pri kom je četiri puta pevano gromko mnogaja leta, kad se spominjalo ime vladajućega cara, čestitog vezira, preosveštenog mitropolita i dobrotovora , proložnika i prijatelja Banjalučke Bogoslovie. Pošto su zatim odpojane pjesme 'Uzkliknimo s ljubvom svetitelju Savi' (prekroena prema mestu i okolnostima), i 'Jegda pride konec veka' iziđu na sredu dva učenika i otvore reči, koga ovde od reči do reči navodimo...“
Sledi tekst recitala u kome Radenko i Borko razgovaraju o životu i zaslugama Svetoga Save.
Nije zabeleženo koji su se učenici na ovoj priredbi pojavili u ulogama dva raspričana Srbina, ali je Kosta Kovačević, jedan od mnogih bogoslova koji je u ovoj banjalučkoj školi stekao znanje i zvanje, na stranicama „Bosanske vile“ u četiri nastavka 1909. godine ostavio svedočanstvo o tome kako se u Bogosloviji učilo i živelo, te kakav je upravitelj i nastavnik Pelagić bio.
„Prva zgrada za bogoslovsku školu“, piše Kovačević, „kupljena je za 800 dukata cesarskih od banjalučkog trgovca Tome Radulovića, ili pravije reći od trgovca Opujića iz Trijesta, kome je Toma dužan bio i tu kuću založio. Ova je zgrada bila u današnjoj Gospodskoj ulici ondje, gdje je sad kafana Srpske opštine zvana 'Balkan'. Na gornjem katu bilo je u toj zgradi svega pet soba, te su tri sobe određene bile za bogoslovsku školu, odnosno za predavanje predmeta, dok su one dvije služile za općinsku kancelariju i njenog perovođu.“
Učitelji su stanovali u privatnim kućama, dok su đaci bili smešteni u „crkvenim kućama, kod stare crkve, gdje su i hranu dobivali“.
Kovačević u svojim sećanjima na školske dane za Pelagića kaže kako je „u ono vrijeme važio kao čovjek najboljih vrlina, najljepšeg glasa i karaktera, zbog čega je bio i dobio kod naroda nadimak 'Drugi sv. Savo'.“
Taj drugi prosvetitelj se zaista ponašao drugačije. Iako je bio na čelu Bogoslovije, Pelagić se sve više i otvorenije distancirao od same crkve, čak nevoljko i primajući zvanje arhimandrita. Kada mu je narod čestitao na ovome zvanju, „on je“, Pelagić piše u životopisu, „plakao kao dete, jer je strašno mrzeo kaluđere“.
Pelagić je postao arhimandrit tokom druge godine upravljanja banjalučkom Bogoslovijom. U to vreme on je u Banjaluci osnovao i čitaonicu, postao upravitelj osnovne muške i ženske škole.
„Opštine sviju strana tražile su preko njega učitelje, uputstva za školu i crkvu, i školskih crkvenih knjiga. On je bio“, kaže Pelagić, „bosanski ministar prosvijete bez ukaza vladaočeva.“ „Narod ga je gledao i slušao kao nekog mesiju izbavitelja... vladao je onako kao što preporučuje apostol Pavle.“
U treću školsku godinu Bogoslovija je ušla sa „još dva profesora i preko 60 đaka skoro od sviju krajeva Bosne sakupljenih“. „Tad opština banjalučka kao glavna snaga umna i politička među ostalim pravoslavnim opštinama, tražila je od patrijarha carigradskog da postavi narodnog vladiku u Banjaluci, i ukazala je ne Pelagića koji može ujedno biti i upravitelj bogoslovije i vladika od Krajine.“
"Rukovođa" Vase Pelagića, 1867.
„On je bio poštovan kako od naroda cijele Krajine, tako i od same vlasti turske“, pisao je o Pelagiću u „Bosanskoj vili“ Kosta Kovačević. „Turski činovnici su ispred njega na noge ustajali. Kad Vasa prođe kroz varoš, turske zaptije (panduri) bacale su cigarete i spremali se, da mu odadu počast, da ga pozdrave i učine 'temena'. Narod ga je držao kao čovjeka sveta, najmoralnijega i najpobožnijega. Tako mišljenje Vasa je onda zbilja u potpunom smislu i zasluživao. Njegova sama pojava kadra je bila, da mu pribavi ono poštovanje, koje je imao. Čovjek lijep na oči, obrazovan sa zlatnim krstom na prsima, u širokoj grčkoj rasi, bio je kadar opčarati neprijatelje svoje. Jedan neznatan slučaj, bio je uzrok, da je on sa turskom vlasti došao u oprijeku i na pošljetku otišao i u zatočenje.“
„Od Bosne nemož ti Ameriku stvoriti“
Kako se to često kaže u udžbenicima istorije, neznatan slučaj koji Kovačević pominje bio je samo povod za odstranjivanje Pelagića sa lica mesta, dok je uzroka, sa tačke gledišta svih onih kojima je smetao, bilo mnogo.
Pre svega, turskim vlastima u takvom vremenu nije baš bio potreban takav čovek na takvome mestu. Pelagićev angažman se vrlo brzo po osnivanju Bogoslovije proširio prvo na celokupnu lokalnu srpsku zajednicu, a onda i na šire područje Bosanske krajine i okolnih sredina. Pelagićevim neumornim i neumoljivim radom nisu bili zadovoljni ni neki od najuglednijih lokalnih srpskih trgovaca, jer su njegovi poduhvati neizbežno vodili ka pobunjivanju naroda, a to je i na duže i na kraće staze štetilo njihovim uhodanim poslovima.
Nije bio mio ni mnogima u Beogradu, jer je neprestano tražio nova i nova sredstva. Prema rečima Atanasija Nikolića, Pelagićevo „samovoljstvo se morade skupo platiti“. Nikolić je banjalučkog arhimandrita optuživao da se razmeće i upušta „bez svakoga pripita u velike troškove“.
Uporedo sa silnim praktičnim i duhovnim poslovima koje je iziskivalo osnivanje i rukovođenje Bogoslovijom, Pelagić je bio aktivan i u radu „Ujedinjene omladine srpske“, pokreta čija je prva skupština održana u Novom Sadu upravo pred jesen 1866. godine. Članovi pokreta bili su, između ostalih, i Laza Kostić, Svetozar Miletić, Jovan Jovanović Zmaj, Marko Miljanov, Valtazar Bogišić...
"Mlada Srbadija", list Ujedinjene omladine srpske
Ipak, neznatan slučaj ne bi bio dovoljan povod da se iz navedenih razloga svi „zainteresovani“ otarase Pelagića da on svojim ponašanjem pred vlastima nije sebi otežao a svojim neprijateljima olakšao posao. Jer situacija nastala nakon incidenta kojim je sve počelo lako je mogla da se razreši u samoj Banjaluci.
Đaci Bogoslovije su se jedne večeri sporečkali sa turskom patrolom pred samom zgradom škole. Vojnici su đacima zamerili zašto, po važećim propisima, hodaju ulicom bez upaljenih fenjera, došlo je do rasprave i koškanja. Sve je to kroz prozor čuo Pelagić, koji je sišao na ulicu i stao na stranu đaka.
Sutradan je pred vlastima povodom ovog slučaja povedena parnica, ali umesto da se sve završi prihvatanjem krivice i kakvom malom kaznom, Pelagić je, braneći đake, kako je sam napisao u životopisu, „tom prilikom iznio na vidalo sve krupnije istupe državnih vlasti“. „U Medžlisu je bio izborni sud sa dvadeset sudija i svi su se užasnuli slobodom i odrešitom govoru Pelagićevom.“ Sa njegovom kritikom stanja, kako kaže, bili su se složili čak i neki „građani muhamedanski“.
„Paša je“, nastavlja Pelagić, „obletao oko Pelagića da ga umiri, veleći mu: 'Džanum, učini se što vidio – ne vidio. Od Bosne nemož ti Ameriku stvoriti. Ti si mlad i vredan i 'učevan' pa možeš skoro postati vladika bosanski sa svima carskim počastima, a tako radeći propašćeš.“
Pelagić nije poslušao pašu, već je svoju izjavu završio sledećim rečima: „Malo je ovde artije i mastila da se opišu svi jadi, koje narod trpi od sebičnih i pokvarenih državnih činovnika.“ Pročitavši ove Pelagićeve reči, sarajevski vezir je naredio da se arhimandrit sprovede u Sarajevo.
Dvojica srpskih trgovaca su Pelagiću hteli da daju tri stotine dukata kojima će podmititi vezira, na šta im je ovaj odgovorio da „mititi nepravdu, znači davati joj maha i snage“.
Na ovaj put, ispostaviće se, bez povratka, iz Banjaluke ga je ispratio silan svet. „Građani i žene, drugovi i đaci pri rastanku, pri oproštaju pristupe mu, rukuju se i oproste, i ostupe plačom zapušeni...“
Pelagić će u Sarajevu ostati narednih osam meseci, boraveći mahom zatočen u zgradi mitropolije. Za to vreme izvođenja pred sud i čekanja presude koja je trebalo da dođe iz Stambola, on je radio na planovima za otvaranje veće narodne škole, liceuma u kome bi se izučavala sva znanja „koja trebaju sinovima Bosne i Ercegovine“. Od Antonija Hadžića je tražio novoobjavljene Matičine knjige i u pismu mu poručio: „Mene turska tamnica s pravoga puta nije odvratila, no još većma protivu nepravde i svake tiranije naoštrila.“
Iz Banjaluke, ali i iz Prijedora, Krupe, Dervente, Gradiške i drugih delova Krajine prikupljaju se potpisi kojima se potkrepljuje molbenica novom valiji u kojoj narod moli Pelagićevo oslobađanje i povratak u Banjaluku. Turske vlasti nikako nisu mogle da nateraju đake Bogoslovije da se vrate na nastavu. A Pelagić je turski sud naterao da mu se sudi na srpskom jeziku!
Prvi je, piše u životopisu, „naterao u Bosni veliki Medžlis u Sarajevu da piše ispite srpski, veleći da on neće drugačije govoriti“. A „takve je besjede govorio“ da se po gradu govorilo kako bi svaki drugi na „njegovom mjestu bio obješen“. Umesto smrtne kazne, Pelagić je na kraju osuđen na stotinu godina progonstva u Maloj Aziji!
Veliki Medžlis pred koji je Pelagića izveden bio je sastavljen od islamskih i hrišćanskih članova. Među njima su bili i mitropolit Dionisije, varoški i policijski lekar dr Jozef Kečet i fra Grga Martić.
Prema Kečetovim memoarskim zapisima, Pelagića je trebalo da ispituje mitropolit Dionisije:
„Ali tek što je mitropolit postavio pitanje, skočio je Pelagić sa stolice i vičući žestoko gestikulišući počeo sasipati bujicu pogrda na banjalučke vlasti, kao i uopšte protiv turskih ugnjetača Srba i sa od ljutine užarenim očima opisivati rajino ropstvo i zazivati božju osvetu na tirane.“
Osman-paša je prekinuo suđenje i naredio da Pelagića izvedu u drugu sobu. Potom su svi srpski članovi Medžlisa osudili arhimandritovo ponašanje, na šta im paša reče kako je nameravao tog mladog čoveka „samo protjerati u inozemstvo“, ali da mu sada ne preostaje ništa drugo, nego da njegovu sudbinu prepusti sudu Visoke Porte u Carigradu.
„Taj je čovjek tako zanešen bio“, zapisao je u svojim „Zapamćenjima“ fra Grga Martić, „kao da nikakove sile na svijetu ne priznaje...“
„U Sarajevu sve je bilo tugom obuzeto“, piše u životopisu Pelagić, „kad je Pelagić šestog oktobra 1869. godine, za Carigrad krenut. Krenuli su u zoru, kad svijet spava.“
Od Kjutaja do novog progonstva
Novosadska „Zastava“ je redovno izveštavala o Pelagićevom slučaju. U prvom broju za 1870. štampanom 4. januara čitaoci ovog lista mogli su da pročitaju i kako je Pelagić stigao u Carigrad:
„Iz Soluna dobismo od njega pismo. U Solunu se odmorio nekoliko sata, pa je parobrodom dalje put Carigrada opravljen. Iz Carigrada nemamo od njega pismo. Sa novcem je sad opskrbljen...“
A Pelagić do Carigrada nikada nije ni stigao, jer su se vlasti, prema njegovim rečima iz životopisa, zbog straha „da će Turskoj nauditi svojim znanjem i besjedama pred tolikim konzulima i drugim Evropljanima...“ iz Soluna „prebace preko mora u Aziju, u grad Čanakale (stara Troja) a odatle u Balu-kese, koji je udaljen od mora punih sedam dana.“ Odatle su ga prvo poslali u Bursu, odakle je, napokon, poslat „pet dana unutra u Aziju, u Đutaju“.
U Kjutaju u Maloj Aziji Pelagić će provesti narednih petnaest meseci. Iako daleko od kuće, osuđen na doživotno progonstvo, Pelagić neće ni klonuti duhom, niti se pomiriti sa takvom sudbinom, već će to vreme iskoristiti da dobro nauči turski, da drži časove grčkoj deci i, konačno, započne publicistički rat, koji će i obeležiti ceo njegov život. U progonstvu je, na primer, napisao članak „Trgovačkoj i zanatlijskoj omladini“, koji je objavljen u „Zastavi“. U Kutjaju je napisao i većinu poslanica koje će kasnije biti objavljene u „Pokušajima za narodno i lično unapređenje“, te „Pravila za održanje i poboljšanje tjelesnog, umnog i moralnog zdravlja“.
Prema sopstvenim rečima, „ruski i srpski konzuli u Carigradu bili su mu na ruci u svačemu“, a uspeo je da pobegne zhvaljujući pomoći roditelja svojih đaka. Strpljivo čekajući pogodan trenutak da, nakon što više nije bio u središtu pažnje tamošnjih vlasti, Pelagić je, kako stoji u životopisu, uz pomoć prijatelja, utvrdio „plan da pobjegne, te se preobuče u ženske turske haljine, pa pređe poznanici svojoj Sofiji, koja se zvaše Papaz-oglu, i zadrži se tu u mjestu 12 dana skriven. Usput napominjemo“, piše Pelagić, „ženske su mu kao Hristu svuda simpatisale“.
Iz Kjutaja je, pod lažnim identitetom lokalnog trgovca, stigao u Bursu, gde je obukao civilno evropsko odelo i zatim se lađom prebacio u Odesu.
Njegovo bekstvo su novčano pomogli ruski i srpski konzuli u Carigradu. Kada je, u proleće 1871. godine, Pelagić konačno stigao u Srbiju, vlada mu je odredila redovnu novčanu pomoć i uputila ga u jedan manastir, gde je trebalo da ostane „neko vrijeme u interesu spoljne politike“.
Pelagić, međutim, nije ni hteo ni mogao bez delanja. Odmah je tražio da mu se omogući boravak u Beogradu. Čim se to i desilo, on, u suštini, počinje da deluje protiv onih pod čijom je zaštitom uspeo da se domogne slobode i Srbije. Predsedava poslednjom skupštinom „Ujedinjene omladine srpske“, koja je u avgustu iste godine održana u Vršcu, piše i objavljuje tekstove usmerene protiv crkvenih i svetovnih vlasti.
„Kad je počeo u Mladoj Srbadiji protivu rđavštine državnih i crkvenih velikaša“, piše Pelagić u životopisu, „rekao mu je Beogradski mitropolit i ruski konzul Šiškin, da bi bolje bilo, da su oni radili da ga carigradska vlada još dalje u Aziju otjera, i teže zatoči, nego što su se starali za njegovo izbavljenje“.
Da bi se nekako dokopao slobode, bežeći iz Male Azije, Pelagić je morao da menja kostime i odela. Dokopavši se Srbije, svešteničku odoru je zamenio crvenim barjakom socijalizma.
Te iste godine kada je Pelagić pobegao iz progonstva, u Pančevu je na srpskom jeziku štampan i objavljen „Manifest komunističke partije“, a u Beogradu je počeo da izlazi „Radenik“ pod uredništvom Svetozara Markovića. Jedan od stalnih saradnika „Radenika“ je i Pelagić. Tako mu u martu naredne godine vlasti uskraćuju novčanu pomoć, da bi ga potom „policiski plaćenici“ istukli, a policija proterala iz Srbije kao skitnicu.
Proširenje područja borbe
Pelagić je na svom burnom životnom putu često nailazio na sudbonosna sudbinska raskršća, ali niti u jednoj takvoj prilici nije oklevao da dalje nastavi putem borbe za pravednije, ravnopravnije i obrazovanije društvo. Otuda se itinerer njegovog potucanja po svetu u skladu sa današnjom medijskom terminologijom može okarakterisati i kao svojevrsni emigrantski rolerkoster. Posegnemo li pak za terminologijom iz vremena socijalističke Jugoslavije, celokupan Pelagićev životni put mogao bi se nazvati i dugi marš jednom od najupečatljivijih staza revolucije.
A prva sledeća stanica na tom svetlom i, ispostaviće se, tragičnom putu, bilo je – Cetinje!
Pelagić je u prestonicu Crne Gore stigao sa Lazom Kostićem i tu se pridružio delovanju tek osnovane Družine za oslobođenje i ujedinjene srpsko. Sem političkim i publicstičkim radom, Pelagić se u Crnoj Gori kratko vreme bavio i upravljanjem tamošnjim narodnim školama, ali je, prema sopstvenim rečima morao da odbije prihvatanje „dosta velike službe“ jer bi se prihvatanjem dužnosti neke vrste ministra prosvete morao da napusti „pravac svoga rada i načela“.
Jedan od tih pravaca bila je i težnja prema republici, za koju se, prema tvrdnjama Dragiše Lapčevića, izjasnio „na jednom sastanku glavara kod knjaza Nikole“. Knjaz mu je tada, kaže Lapčević, poručio: „Za 24 ure da te moje oko nije viđelo na Cetinje!“
I tako počinju da se nižu gradovi i države u kojima je nastavljao da piše članke i okuplja ljude oko sebe. Na svom putovanju u pravedniji svet boravio je u Zadru, Veneciji, Beogradu, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Petrovaradinu, Pešti, Beču, da bi u drugoj polovini 1873. najzad stigao u Cirih.
U ovom centru ruske leve emigracije, u vreme Pelagićevog šestomesečnog boravka u Cirihu, najveću podršku uživala je struja učesnika Pariske komune P. Lavrova, nešto manje pristalica uživao je ideolog anarhističkog pokreta Mihail Bakunjin, dok je marksistička struja bila vrlo slaba.
Nije poznato sa kim se Pelagić tokom šest meseci boravka u Cirihu tu sastajao i koju literaturu je sve čitao, ali se iz jednog pisma koje je tih dana poslao prijatelju i saborcu Kosti Ugriniću vidi da nipošto nije dangubio. „Enerđije ima dovoljno“, javljao je drugu, „kako za umno razvijanje u najnovijem pravcu, tako i za usrdan rad“.
Pelagić je Ugriniću pisao i kada se 1874. vratio u naše krajeve: „Prije tri dana dođoh s puta, ali vrati me biogradska policija natrag. Evo me u Zemunu, a oće li me ovde dugo trpiti ne znam. Odavde moram pitati zašto mi ne daju u Biograd, i tražiti načina da mi dopuste...“
U istom pismu, on svoga druga obaveštava i kako je na putu dobio „dosta građe“ koju će moći da upotrebi u „sadašnjim spisima“: „Mnoge će nam stvari dobro doći protiv onih gagrica što vele da u nas nema radničkog pitanja.“
Samo iz ovih nekoliko redova postaje jasno zbog čega su srpske vlasti bile podozrive prema svom nekadašnjem štićeniku. I ne samo srpske, jer se Pelagićevo kretanje između Zemuna, Novoga Sada, Sremskih Karlovaca i drugih mesta, poput, na primer, Trsta, može vrlo precizno pratiti na osnovu informacija koje između sebe razmenjuju austrijski i mađarski policijski i opštinski činovnici.
U tim zvaničnim notama Pelagića nazivaju zloglasnim bosanskim arhimandritom, zloglasnim emisarom, poznatim jugoslovenskim agitatorom, turskim podanikom i emigrantom, bosanskim političkim emigrantom, arhimandritom i političkim izbeglicom...
"Zastava", april 1873.
Uz silne epitete, često se insistira na njegovom svešteničkom rangu, ali u aprilu 1873. godine Pelagić u „Zastavi“ objavljuje „Jednu ostavku za arhimandritsko zvanje“. U uvodnoj napomeni Pelagić kaže kako se radi o kratkom izvodu iz dužeg spisa „koji će biti straoviti bič kaluđerizmu“, a u svojevrsnom kredu kojim započinje obraćanje čitaocu on izjavljuje kako je kaluđerstvo „najdublja i najpogubnija zabluda i korijen svake pokvarenosti i lagarije...“.
Potom ukazuje na mnoge primere gde, po njemu, sveštenička praksa i teorija Svetoga pisma stoje u nepremostivoj koliziji. I nakon što završi sa nabrajanjima, Pelagić svoju ostavku završava izjavom kako u ime svoga „najuzvišenijeg bogatstva, (ali ne i kaluđerstva)... dajem ostavku na arhimandritsko zvanje, a ostajem, kao što sam dosada u duši i poslovanju bio, građanin srpstva i čovječanstva pod mojim rođenim imenom“.
Pod rođenim imenom ga nekoliko puta hapse, što u Beogradu, što u Vukovaru, što u Novom Sadu...
U jednom trenutku mu preti izručenje turskim vlastima u Bosni, gde bi ga odmah pogubili kao odbeglog osuđenika, ali ga od sigurne smrti spasava intervencija Svetozara Miletića pred mađarskim parlamentom u kojoj se vlastima ukazuje na činjenicu kako je Pelagić politički emigrant, te da po zakonu, kao takav ne može biti izručen zemlji koja ga traži.
Drugi put pak iskače iz voza kojim ga pod policijskom pratnjom sprovode u Petrinju. U izveštaju o njegovom bekstvu, koje se odigralo u četiri sata ujutru, daje se i opis „političkog zločinca“ Pelagića: „On je srednjeg rasta, duguljasta lica, plave guste brade, nosio je cilinder, crni kaput, sive čakšire, sivo ćebe.“
Treći put ga od represije vlasti spasava jedan lekar, koji Pelagića jedva ubedi da se pravi jako bolestan, da bi mogao da ga zadrži u bolnici.
Kvasac bune koja će učiniti dar-mar
Ova svojevrsna Pelagićeva igra uhvati me, ako možeš sa različitim vlastima koje su se podjednako plašile njegovih revolucionarnih i prosvetiteljskih aktivnosti odvijala se pre, tokom i posle ustanka koji je u Bosni i Hercegovini trajao od 1875. do 1878, nakon čega je, odlukom Berlinskog kongresa, zemlju okupirala Austro-Ugarska.
U knjizi „Ustanak u Bosni 1875–1878“ Milorad Ekmečić često piše o Pelagiću, koji se od svih onih koji su u emigraciji radili u srpskom nacionalnom pokretu, na licu mesta pojavio među prvima.
„U aprilu 1875. bio je on u Gracu“, piše Ekmečić. „U jednom pismu iz toga vremena žalio se Ugriniću da ne zna kuda će. Pomišljao je da se odmetne u hajduke. Ipak je otišao u Srbiju, ali je brzo zažalio, jer je tu bio uhapšen i nakon toga protjeran u Zemun. Kad je izbio ustanak u Hercegovini, on se još uvijek nalazio u Zemunu. Već je rečeno kako je srpska vlada tražila od austrougarskih vlasti da ga protjeraju iz Zemuna. Iz jednog njegovog pisma Ugriniću iz jula 1875. vidi se da ga je više ljudi nagovaralo da počne raditi na pokretanju ustanka u Bosni. Prije nego je išta stvarno počeo, on je sebi postavio realno pitanje: šta s tim ustankom mogu postići socijalisti u ostvarenju svojih ideja? Stajao je pred alternativom: ako se Bosna oslobodi i priključi Srbiji, raja će dibiti više političke slobode, ali će joj u ekonomskom pogledu biti još gore. Pri takvom stanju on je došao do zaključka da će u uslovima većih političkih sloboda i socijalisti dobiti više mogućnosti za ostvarenje svojih načela.“
Васа Пелагић
Vasa Pelagić
I tako se, šest godina nakon što je u Sarajevu osuđen na doživotno progonstvo, Pelagić vratio u Bosnu. Najviše je radio u organizovanju ustanka u Bosanskoj Krajini, često prelazeći s jedne na drugu obalu Save. Bio jedan od poverenika, čak je učestvovao i u nekim borbama, jedno vreme je ratovao uz budućeg kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je iz emigracije došao u Bosnu da ratuje pod imenom Petar Mrkonjić.
Ali već na Jamničkoj skupštini održanoj te prve ustaničke godine bilo je odlučeno da Karađorđev unuk svojim prisustvom više šteti nego koristi pokretu. A Pelagić je bio te „sreće“ da se u jednom trenutku zadesi u četi sa petoricom sveštenika, koji su ga, nakon silnih nesporazuma, optužili da je „intrigant bez premca“ i kako je „slavoljubiv“. Ova netrpeljivost se na kraju završila tako što su austrijske vlasti, pod nerazjašnjenim okolnostima, u noći između 20. i 21. juna 1876. uhapsile Pelagića u Kozibrodu, odakle je, preko Zagreba, interniran u Miškolc u Mađarskoj.
Tako su se vođe ustanka, kako su se pohvalili srpskoj vladi, „na fini način“ otarasili Pelagića. Ali ako je odstranjen fizički, to nikako nije značilo kako će Pelagić prestati da se bavi sudbinom Bosne i Hercegovine u svetlu onoga što će uskoro sa sobom doneti Berlinski kongres.
Sem što se potrudio da tokom internacije dobro nauči i mađarski jezik, Pelagić je u Miškolcu pisao „Istoriju bosansko-hercegovačke bune“, jedno od svojih najobimnijih i najvažniji dela. Ova knjiga je za njegovog života, i to između 1879. i 1882, doživela tri izdanja, da bi potom, uz još neke članke posvećene ustanku i njegovim posledicama, bila objavljena u trećem tomu Pelagićevih izabranih dela, koje je u čuvenoj biblioteci „Baština“ objavio sarajevski „Veselin Masleša“ 1971. godine.
"Istorija bosansko-hercegovačke bune", izdanje iz 1879,
Na naslovnoj strani trećeg izdanja Pelagić je poručivao čitaocima da „gdi god vlastnici upravljaju narodom pomoću oružja i apsana, a ne pomoću pravičnosti i slobode, tamo se i nehotice razvija kvasac bune (revolucije), koja će ranije ili docnije učiniti dar-mar“.
Ekmečić kaže kako je ova knjiga bila „produženje ustanka na papiru“. Pelagić je istoričare „zadužio opisom djelovanja grupe kojoj je i sam pripadao i prenošenjem političkih programa ustanka kojima je sam bio otac. Ni u jednom slučaju nije bio tačan. Prvo je dao u fragmentima, a drugo je tako hronološki izmiješao da njegov prikaz u većini slučajeva ne može biti podloga jednoj naučnoj studiji o ustanku.“
Ipak, Ekmečić zaključuje kako u jednome Pelagićeva istorija bosanske bune ima izuzetnu vrednost: „Više je vjerovao svojim utiscima nego drugim podacima.“
„Štovani Gospodine i Brate zdravo“
A Pelagiću su verovali njegovi čitaoci! Bilo ih je na sve strane gde se odavno govorio, a od skora pisao i čitao srpski jezik. Pelagić je u raznim listovima često davao oglase kojima je obnarodovao nove naslove ili nova izdanja već štampanih knjiga. Takođe, često je znao da javnost obavesti kako se nalazi u zatvoru, pa moli one koji su mu dužni za neke primerke, da mu što pre pošalju novac.
Narod ga je cenio i voleo, ali pravu onovremenu medijsku groznicu, moglo bi se reći i – mali prostonarodni slavenoserebski hajp! – izazvalo je štampanje njegovog „Narodnog učitelja“.
Ova svojevrsna enciklopedija, „džepna knjiga za zdrave i bolesne, za stare i mlade, za seljane i varošane“ koju je Pelagić „napisao, sabrao i priredio po raznim naučnim i opštim, domaćim i stranim izvorima“, za njegovoga života doživela je četiri izdanja, u ukupnom tiražu od osamnaest hiljada primeraka.
Narod, kome je knjiga bila namenjena, dočekao je Pelagićev leksikon sa oduševljenjem, koje mu je iskazivao u stotinama pisama. Lekarima pak tolika popularnost „Narodnog učitelja“ nije prijala, što je u neku ruku i razumljivo, jer su ljudi u pismima Pelagiću javljali kako su im njegovi saveti o lečenju pojedinih boljki odmah pomogli, za razliku od lekarskog tretmana. Ipak, Milan Jovanović Batut je, pišući o ovoj knjizi u bečkoj „Srpskoj zori“ 1879. godine, zaključio kako Pelagić „u dobar čas piše što misli da valja narodu znati; neka ga uči paziti na život i čuvati se od zlih uticaja; pa ako mu i reče koju više, bez koje bi moglo biti – prosto mu bilo!“
Pelagiću je blagodarnost njegovih čitalaca veoma značila i prijala. Uredno je čuvao pisma u kojima mu ljudi i žene sa raznih strana zahvaljuju i bodre ga. Ta pisma su sastavni deo Pelagićeve arhivske zbirke koja se danas čuva u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu. U izdanju ove ustanove objavljena je 2010. godine i knjiga „Arhivska zbirka Vase Pelagića“.
Ova pisma su ne samo dokaz o želji naših ljudi da stiču svakovrsna znanja, već i svojevrsna antologija živoga jezika koji se u to rano doba sveopšteg vukovskog opismenjavanja pomalja iz vekova prisilne usmenosti.
Ovde ćemo navesti dva najkarakterističnija primera.
„Travu pod imenom maslačak koju ste u vašoji knjigi narodni učitelj opisali kao lek protivu groznice ja sam ga oprobo i na meni i na drugim osobama i svu djese taji lek pokazo dobar protivu groznice čak je i tamo pomogo gdi doktorski lekovi nisu pomogli protivu groznice
isto tako lek u istoji knjigi opisan pod imenom trava nana ili metvica širitus i stipsa kao lek protivu zubobolje kome sam ga god davo koga bolu zubi svake je se sa upotrebom toga leka koristijo produžite i dalje izdavanje i prikazivanje biljki kake su koja narodu koje koriste kao lekovi jer čovek može sam da sastavi lek a da ga skupo nekošta samo bi vas molijo da bi još kad budete ope knjigu učitelja izdavali da opišete i slike biljki da se lakše mogu naći jer mnoge biljke ne možemo da nađemo zato što im ne znamo list i stablo kaki je Živili
Primite pozdrav od mene
Miloš Đukanović terzija
13/7/ 892. god
Šabac“
„Štovani Gospodine i Brate Zdravo
Knjige sam na vreme primila, i prodala, G. Švarc je siromašnim đacima poklonio svoje a jednu je sebi zdruno.
Ja sam je pročitala i ja se sas svim slažem sa otim načelima, al Bog zna kada će svet do tog savršenstva doći? da to uvidi, i da usvoй, proći će još koje stoleće, al svejedno zato ne treba malaksati svaki je početak težak al ipak se dođe do cjeli samo treba izdržati. – Preklučujem u ovom pismo za poslate knьige 117 dve sam knьige poklonila Damjanoviću a meni sam za porto jednu zadržala.
ne znam dali će vam tako pravo biti? Pišite nam gdegod ili bolьe reći kad dospete, šta sada radite?
bez dolьšeg povoda vas prijatelьski pozdravajući vaša sestra
Pavlija Georgoj
Osjek na Spasov dan“
Koliko je Pelagićevo delanje bilo cenjeno među našim svetom možda najbolje govori to što je narodna dobrotvorka Katarina Jovanović iz Iloka još 1873. testamentom odredila da „ostalu jednu hiljadu pet stotina i dvadeset i pet dukata“ ostavi kao glavnicu „od koje će Vasa Pelagić, nekadašnji arhimandrit u Bosni, primati kamatu dogod uživi i uzradi za oppte narodno blagostanje...“
Za izvršioca ove svoje volje udovica Jovanović je bila odredila Maticu srpsku.
Niko se iz Matice, međutim, tim povodom nije javio Pelagiću. U posebnoj izjavi, on se tog nasledstva odrekao u korist srpskih preparandista iz Bosne „koji će se na preparandiji u Somboru za učitelje u Bosni izobražavati, i to da tako da se za moga života cijela kamata na tuncijel izdaje, bilo dvojici ili trojici pripravnika...“
Upravljanje tim sredstvima i Pelagić ostavlja na brigu Matici, pod uslovom da mu se „pravo predlaganja pitomaca produžava“.
„Ostajemo uvijek potpuno zdravi, energični i voljni za dalji rad“
Devetu deceniju HIH veka Pelagić provodi mahom u emigraciji, suočavajući se sa do tada najvećom oskudicom. Do 1888. živeo je u Vlaškoj, podunavskoj Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, čak jedno kratko vreme i u Turskoj. U Turnu Severinu zimu provodi u „ladnoj sobi i jesenjem kaputiću“.
Povratak u Srbiju mu, međutim, ne donosi olakšanje. Poslednja decenija Pelagićevog života nije ništa drugo do niz događaja u kojima će ga vlasti maltretirati i ponižavati sve dok iscrpljenog tela, ali neklonulog duha najzad ne umre kao sužanj u požarevačkoj tamnici.
Među onima koji su na Pelagićev društveno-politički angažman odgovarali sve otvorenijom represijom bili su i njegovi nekadašnji saborci. Ali mnogo više je bilo onih koji su Pelagića podržavali i branili njegovo pravo na slobodu izražavanja. U njegovu odbranu često su potpisivanjem peticija ustajali ljudi iz raznih delova Srbije, koji su preko svojih predstavnika u srpskoj Skupštini od vlasti tražili da mu se omogući nesmetan rad.
Među onima koji su ga voleli i rado ga primali u kuću bio je i otac Jovana Skerlića.
„Moj otac, pokojni Miloš Skerlić“, pisao je Jovan Skrelić u pominjanom pismu Petru Kočiću 1910. godine, „bivši trgovac beogradski, pobožan pravoslavni i zanesen rusofil, zaboravljao je da je Pelagić odrekao se i boga i ruskoga gosudara; oni su obojica imali jednu zajedničku osobinu: mržnju na Obrenoviće uopšte, na kralja Milana napose.“ Skerlićev otac je sa Pelagićem o kralju Milanu mogao da govori „onako kako mu je srce iskalo, a povrh svega i da se do mile volje narazgovaraju o knjazu, o ondašnjem Petru Karađorđeviću, koga su obojica mnogo voleli, i o kome je Pelagić, pored svega antimonarhizma, dobro govorio. Pored tih porodičnih veza, ja sam sa Pelagićem“, nastavlja Skerlić, „bio u dobrim ličnim vezama. Kao predsednik onda osnovane 'Grupe velikoškolaca socijalista', iako smo se mnogo razilazili i u teorijskim i u političkim pitanjima, ja sam bio stalno sa njime u dobrim odnosima“.
Skoro četrdesetak godina pre ovog Skerlićevog svedočanstva, o Pelagiću je, u jednom pismu Kosti Ugriniću, kritički, ali sa dubokim razumevanjem i poštovanjem, govorio i Svetozar Marković. „Žao mi ga je kao čoveka vredna i energična, ali, iskreno da kažem, ima strašno mnogo mana. Naročito, što svakoga sumnjiči, koji iole zadirne u njegovu sujetu, a ove ima veoma mnogo.“ Pelagić, primećuje Marković, ne dopušta „da iko može biti patrijota“. Na kraju pisma, ipak, kaže: „Nezgodno je da kritikujem karakter čoveka, koji je sada u nevolji, i to baš zbog onih dela, zbog kojih zaslužuje poštovanje sviju poštenih ljudi...“
Poštovanje poštenih ljudi, međutim, nije moglo da sačuva Pelagića od namere tadašnjih crkvenih i svetovnih vlasti da ga se zauvek otarase. U ostvarivanju te namere možda i ključnu ulogu odigrao je upravo već pominjani mitropolit Mihajlo. Čovek koji je na početku Pelagićevog rada u njemu prepoznao ličnost koja će znatno doprineti opštoj nacionalnoj stvari sada je bez ikakvih skrupula otvoreno radio na njegovom ponižavanju i, ispostaviće se, odlasku u smrt.
Nakon što se 1892, iz ko zna kog po redu progonstva, vratio u Srbiju, Pelagić je objavio i brošuru „Odgovor na četiri društvena pitanja. Šta je socijalizam? Šta oće socijaliste? Koje nauke i kakve nužde gone ljude u socijalizam? Ima li u Srbiji mjesta socijalizmu?“. Vlasti ne samo da plene njegove knjige, nego ih onda i javno spaljuju.
A 12. marta 1893, na inicijativu upravo mitropolita Mihajla, liberalna vlada Pelagića proglašava duševno bolesnim i izdaje nalog policiji da ga pod stražom sprovede u ludnicu.
„Oko 4 sata Vasa je napadnut najbrutalnije od bandita Kovačića, pisara“, izveštavao je čitaoce „Zanatlijski savez“. Pelagić je strpan u zatvorena kola, „koja su ga trkom odnela u ludnicu“. „Govori se da je ovaj Kovačić, kada se Vasa u kolima protivio i protestovao za ovakvu anrhiju, dokopao za gušu i maramom mu začepio usta.“
Pelagić je u „Domu za s uma sišavše“ na Guberevcu, gde će u avgustu 1916. umreti Petar Kočić, proveo cele tri nedelje. A onda ga je oslobodila masa od preko tri hiljade omladinaca „i drugog naroda“.
„Prvi redovi“, o tome je pisao sam Pelagić, „s gromko 'živio' dignu me ruke i iznesu napolje, gdje su se vitlali 5 barjaka pred kojima se pružio tabor preko cijelog polja do mitropolitove bašte i Guberevčeve kafane.“
Ali već u februaru naredne godine Mitropolit je još jednom ponizio svoga nekadašnjeg pulena. Ovoga puta Pelagić je opet pod pretnjom oružjem prvo sproveden u mitropoliju, gde su mu na silu odenuli svečane arhimandritske haljine. Potom je Pelagić odveden u crkvu, gde ga je mitropolit raščinio, odsekavši mu i bradu.
Pelagić, međutim, ne odustaje i 1896. objavljuje delo „Ko je prestupnik i buntovnik i ko ruši red i mir, imanje i moral, vjeru i familiju“.
„Osobito nas raduje još i to“, piše Pelagić, „što poslije svakog gonjenja, apšenja, klevetanja, nasilnog bacanja u ludnicu i varvarskog raščinavanja u crkvi i tolikog osuđivanja, ostajemo uvijek potpuno zdravi, energični i voljni za dalji rad, za sveto djelo zakona i pravde, za djelo radnoga naroda, za djelo socijalizma“.
Vlasti ga ponovo hapse, osuđuju i sprovode u požarevački zatvor.
Poslednja fotografija
Pelagića je do požarevačkog zatvora u junu 1897. iz Beograda sproveo žandarm Milutin Popadić. Dočekao ih je okrutni upravnik kaznenog zavoda Rašković.
Tokom naredne godine pokrenute su mnoge inicijative da se Pelagić pusti iz zatvora, ali vlasti ovoga puta nisu imale nameru da popuste pred velikim pritiskom javnosti.
Pelagić se u međuvremenu razboljeva i od ministra pravde Milovana Milovanovića pismeno traži da se poboljša opšti položaj političkih zatvorenika. Posebno traži da mu se „bolešljivom i iznemoglom starcu“ dodeli za stalno bolesnička hrana i da mu se pere veš o zavodskom trošku, jer nema novaca da plaća pranje, a sam ne može da pere „u šezdesetoj godini i u sadašnjoj bolesti u krstima, rebrima, leđima, bedrima i desnoj ruci“.
Ovaj Pelagićev zahtev ostao je bez odgovora i pred kraj 1898. on na samrtničkoj postelji predaje Skerliću svoju rukopisnu zaostavštinu.
Samo nekoliko dana pred njegovu smrt, 7. januara 1899, advokat Dragoljub Veljković u ime grupe požarevačkih građana ministru pravde Kosti N. Hristiću šalje sledeći telegram:
„Vasa Pelagić umire, molili smo upravu zatvora da odobri njegovo slikanje, uprava nas uputi vama, molimo vam odobrite. – Ponizni, u ime ostalih, Dragoljub Veljković, advokat.“
Odgovor nije stigao do Pelagićeve smrti, 25. januara 1899, po starom kalendaru.
Sutradan je sahranjen u delu požarevačkog groblja gde su sahranjivani sužnji, a dan kasnije, u beogradskom „Malom žurnalu“ objavljen je ovaj izveštaj:
„Borac za slobodu i narodna prava, vođa bosansko-hercegovačkog ustanka, najplodniji srpski književnik, prvi i najveći socijalistički borac i agitator kod naroda Balkanskog poluostrva, najveći i najiskreniji prijatelj radnog naroda, uzor poštenja i karakternosti, svima omiljena dična starina, Vasa Pelagić – čika Vasa, sahranjen je ovako. Juče je obučen i uljudno opremljen u bolničkoj sobi kaznenog zavoda, gde je i umro. Opelo je izvršeno u 8 časova u istoj sobi. Pratnja je krenula ulicama sporednim, kojima se nose i ostali zavodski mrtvaci. Pokojnika ispratiše do groba oko stotinu prijatelja i poštovalaca. Na grobu je slikan u otvorenom sanduku. Sa pokojnim čika Vasom oprostio se lepim govorom jedan zastupnik radničkog društva. Spušten je u raku i pokriven zemljom u 10 časova.“
U knjizi „Upis umrlih požarevačke parohije 1897–1902“, na 92. strani, pod rednim brojem 4, a pod naslovom „Knjige crkve požarevačke hrama st. Nikolaja“ uneti su podaci o pokojnom Pelagiću. U rubrici u kojoj se upisuje „kojim načinom“ je pokojnik umro stoji da je Pelagić umro od „staračke iznemoglosti“.
Na pitanje je li umrli svoje grehe ispovedio i pričestio se, odgovoreno je pelagićevski jasno: Nije.
