Jedna od najčešćih bolesti organa za varenje dece i odraslih je celijakija – nasledno autoimuno oboljenje, u čijoj osnovi je trajno nepodnošenje glutena. Gluten su inače belančevine pšenice, raži i ječma.
Iako se procenjuje da oko jedan odsto evropske populacije boluje od celijakije, taj broj je i veći jer veliki broj bolesnika nema nikakve ili ima oskudne simptome i znake bolesti.
Prema navodima dr Nine Ristić, subspecijaliste gastroenterologije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, unošenje glutena dovodi do ozbiljnih strukturnih i funkcionalnih oštećenja sluznice tankog creva. Postoji čitav spektar kliničkih simptoma i znakova bolesti od kojih su većina direktna posledica hroničnog proliva (dijareje), odnosno poremećene apsorpcije hranljivih materija u crevima (malapsorpcije).
„Celijačna bolest se može ispoljiti tek pošto je dete izloženo glutenu u ishrani (posle šestog meseca života), bilo kojim od sledećih simptoma i znakova, a često je prisutno više njih: hronični proliv, zatvor (opstipacija), gubitak u telesnoj masi, slabije napredovanje, opšta slabost, bledilo kože i vidljivih sluznica zbog izražene malokrvnosti (anemije), nadutost trbuha, bol ili neprijatnost u trbuhu, često povraćanje, iritabilnost. Zaostatak dece u linearnom rastu je vidljiv. Moguć vid ispoljavanja je izostanak ili kašnjenje puberteta. Karakteristični su i defekti zubne gleđi. Stolice su često masnog izgleda i penušave. Moguća je pojava otoka zbog sniženih proteina, tj. albumina u krvi. Postoje naučni dokazi da je herpetiformni dermatitis Duhring kožna manifestacija CB“, navodi dr Ristić u tekstu, objavljenom na sajtu Univerzitetske dečje klinike.
Ona ističe da celijakija nije alergija u klasičnom smislu, kako je mnogi mešaju.
„To je autoimuno oboljenje u kome se stvaraju antitela koja napadaju sopstvene organske strukture (enzim tkivnu transglutaminazu – tzv. „tkivni lepak“). Nastaje kod nasledno predisponiranih osoba. Pokretač i činilac koji podržava bolest je gluten“, naglašava doktorka Ristić.
U postavljanju dijagnoze, kako navodi doktorka, zlatni standard je endoskopska biopsija sluznice tankog creva, a indikacija za biopsiju je klinička sumnja na celijačnu bolest potkrepljena pozitivnim celijačnim serološkim testovima.
„U dijagnostici CB koristimo jednu biopsiju sluznice tankog creva. Samo u slučajevima kada je početna dijagnoza CB nejasna (npr. deca životne dobi ispod 2 godine kod koje je nejasan biopsijski nalaz) sprovodi se dijagnostički postupak prema klasičnim merilima Evropskog udruženja za pedijatrijsku gastroenterologiju, hepatologiju i ishranu, što podrazumeva tri biopsije sluznice tankog creva“, dodaje dalje u tekstu.
Upotreba seroloških testova omogućila, kako kaže, manju invazivnost dijagnostičkog postupka zbog njihove visoke osetljivosti i specifičnosti.
„Određivanje koncentracije anti-transglutaminaznih antitela klase IgA i IgG u krvi (anti-tTG IgA, IgG At) nam je omogućila otkrivanje CB i kod dece sa atipičnim ispoljavanjem bolesti, odnosno asimptomatske oblike CB. Povišena koncentracija ovih antitela anti-tTG At preko 80, ukazuje na to da kod takve celijačne dece možemo sa najvećom sigurnošću da očekujemo najteži oblik strukturnih oštećenja sluznice tankog creva. Manje specifični i senzitivni serološki krvni test je određivanje koncentracije antiglijadinskih antitela (pre svega IgA klase – ADA IgA) u krvi, koji ima značaja u dobi ispod 2 godine života. Anti-endomizijalna antitela se takođe koriste u praksi. IgA antitela su specifičnija za CB pošto se IgA stvara u crevima. Određivanje IgG ima značaja kao komplementarni test IgA testu i/ili kod postojanja deficijencije ukupnog IgA. Oko 2% pacijenata sa CB ima deficijenciju IgA što može dovesti do lažno negativnih rezultata“, objašnjava dr Nina Ristić.
Prema njenim rečima, genetska testiranja, odnosno dokazivanje haplotipa HLA-DQ2 i HLA-DQ8 je još više unapredilo laboratorisjku dijagnostiku CB, ali se primenjuje samo u visoko selekcioniranoj grupi bolesnika.
„Ukoliko su biopsijske promene karakteristične za CB, konačnu dijagnozu potvrđuje kliničko poboljšanje obolelog i normalizacija celijačne serologije nakon otpočinjanja celijačne dijete“, naglašava ona.
Kako izgleda bezglutenska dijeta
Kada je lečenje u pitanju, dr Ristić navodi da je jedini lek celijačna – bezglutenska dijeta, koja se mora sprovoditi doživotno.
„To je dijeta bez pšenice, raži i ječma. Deca slobodno mogu da jedu voće, povrće, meso, mleko i mlečne proizvode, ali i hleb, keks, testenine i dezerte koji se prave od specijalnog bezglutenskog brašna. Bezglutenska ishrana mora bez izuzetka biti striktna i veoma stroga. I najmanja količina glutena u hrani (>0,002 ppm) velika je opasnost za zdravlje obolelih od celijakije“, ističe dr Ristić.
Objašnjava da se na bezglutenskoj dijeti većina bolesnika brzo oporavi, te kontrolni gastroenterološki pregledi mogu delovati nepotrebno. Međutim, medicinsko praćenje je neophodno da bi se potvrdio dobar klinički odgovor na dijetu i pratili rezultati seroloških krvnih testova.
„Prva kontrola (3 meseca nakon postavljanja dijagnoze) je prilika za lekara da proveri da li su dete i porodica dobili adekvatna uputstva o bezglutenskoj dijeti i da li su ih se pridržavali. Takođe, to je prilika da se proveri da li su simptomi manje izraženi ili nestali. Ukoliko na samom početku nije postojala značajna anemija, deficit vitamina ili minerala ili neki drugi ozbiljniji problem nije potrebno raditi krvne testove pri ovoj poseti. Vrednosti celijačnih antitela polako opadaju, ali ovaj pad ne mora biti značajan na ovoj kontroli. Druga, šestomesečna kontrola, trebalo bi da utvrdi značajan pad celijačnih antitela, kao i odsustvo simptoma, da omogući praćenje rasta deteta i otkloni sumnje o postojanju udruženog autoimunog oboljenja. Godišnje kontrole služe da bi se uverili da se simptomi nisu vratili i da se nisu razvile komplikacije. Kontrole su posebno bitne u adolescenciji“, zaključuje dr Ristić.
Kako gluten škodi odraslima?
Kod odraslih osoba česti vidovi ispoljavanja celijačne bolesti su opšta slabost, simptomi koji simuliraju sindrom iritabilnog creva, malokrvnost (anemija), osteoporoza, alergije i zapaljenje zglobova (artritisi), kao i reproduktivni problemi.
“Kod CB su relativno česti i neurološki poremećaji (epilepsija, kalcifikacije u mozgu, ataksija, miopatija, periferne neuropatija i druge). Kod oko 10% osoba sa povišenjem jetrinih enzima u krvi – serumskih transaminaza (ALT), nejasnog porekla, uzrok je neprepoznata CB. Celijačna bolest može biti udružena i sa drugim autoimunim bolestima. To su najčešće dijabetes tip I (insulin zavistan oblik) i autoimuni tiroiditis (zapaljenje štitaste žlezde). Jedna od najtežih komplikacija CB su maligne bolesti, a pre svega maligni limfom tankog creva”, navodi dr Nina Ristić.
Izvor: danas.rs
