Kada u svakodnevici govorimo o uznemirenosti ili nemiru koji osećamo, o osećaju nelagode ili neprijatnosti, često upotrebljavamo i reč „anksioznost“. Anksioznost je fenomen koji u domenu svoje struke u teorijskom i praktičnom radu između ostalih proučavaju psiholozi, klinički psiholozi i psihijatri i istražuju razloge za njeno javljanje i načine za njeno prevazilaženje.
Kada osećamo anksioznost, nije nam lako da odgovorimo na pitanja poput „Šta ti je?“; „Jesi li dobro?“ ili „Da li je sve u redu?“. Naš sagovornik primećuje da se sa nama nešto dešava, primećuje da smo napeti, uznemireni, odsutni mislima i zamišljeni. Mi pokušavamo da odgovorimo, ali često ne uspevamo da damo konkretan odgovor i ostavljamo utisak da smo nedovoljno jasni ili nedorečeni.
Anksioznost je poput tamne sobe na čijim zidovima nemirno treperi senka plamena sveće. Približava se i odbija, poskakuje i razliva se, treperavo i nepravilno. Teško je sakupiti sav taj treperavi nemir i sročiti ga u konkretne reči. Zato zvučimo nejasno i nemušto, jer uspevamo da „pohvatamo“ samo neke delove. Anksioznost je usamljeno mesto. Gledamo igre senki na zidovima, pratimo ih pogledom u pokušaju da ih nadvladamo, ali u tome ne uspevamo. Ostajemo zagledani i zapitani, uplašeni, uznemireni i usamljeni. U anksioznosti smo čudno mirni, nismo od akcije, a toliko toga se dešava u nama. Ne pomeramo se, a ispunjeni smo nemirom, teskobom i strahovanjem.
Pojmom anksioznosti su se bavili psiholozi i psihijatri koji su proučavali strukturu i dinamiku ličnosti. Tako, psiholog i univerzitetski profesor Sulejman Hrnjica govori o tome da je anksioznost jedan od doživljaja koji prati inhibiciju energije i da kada ne uspevamo da zadovoljimo svoje potrebe, osećamo anksioznost. On opisuje anksioznost kao mučno stanje koje teško podnosimo ako traje duži period i da zato razvijamo mehanizme odbrane čija je osnovna funkcija da je ublaže i da održe naše samopoštovanje na prihvatljivom nivou. Psihijatar i univerzitetski profesor Dušan Kecmanović kaže da se anksioznost javlja i usled relativno nedovoljnog zadovoljavanja individualnih potreba, čije je zadovoljavanje osujećeno zbog gubitka postojećih obrazaca komunikacije. Psihijatar, psihoanalitičar i jedan od osnivača Geštalt terapije, Frederik (Fric) Perls, definiše anksioznost kao provaliju između onoga što je sada i onoga što dolazi, a u kojoj se nađemo svaki put kada napustimo ono što je „sada“ i postanemo preokupirani budućnošću – tada doživljavamo anksioznost. On je poredio budućnost sa pozorišnom predstavom, a anksioznost sa tremom pred predstavu.
Kako Geštalt terapija objašnjava anksioznost?
Geštalt terapija je fokusirana na dinamiku i u skladu sa tim stavlja akcenat na proces, a ne na sadržaj anksioznosti. Prema geštalt terapiji, mi ispunjavamo sebe anksioznošću i postajemo anksiozni onda kada nismo prisutni u sadašnjem trenutku. A to je svaki put kada napuštamo ono što je „sada“ i pokušavamo da predvidimo budućnost – da pronađemo rešenja za pretpostavljene događaje i potencijalne ishode kojih se plašimo. Napuštamo ono što je „sada“, svaki put kada unapred tražimo rešenje za pretpostavljene događaje koji se nisu desili i kada pokušavamo da isplaniramo naš odgovor na potencijalne reakcije drugih ljudi. Efekat toga je da smo teskobni i uznemireni, a bez konkretne akcije ka spolja, u „sada“. Što je i logično – kada smo u budućnosti, mi smo u našim mislima, u pretpostavljenim događajima, a tamo ne možemo ništa konkretno da uradimo. Konkretne akcije možemo da preduzmemo samo u „sada“, u jedinom vremenu u kojem obitavamo. I anksioznost osećamo sada, a ne sutra i ne juče. Za sutra ne znamo šta će biti, a juče je prošlo.
Kada napustimo „sada“, mi napuštamo čvrsto kopno i gravitaciju realnosti i ulazimo u bestežinsko stanje pretpostavki, strahovanja i generalizacija. I pitanja koja koristimo mogu da nam pomognu da prepoznamo kako i kada se isključujemo iz sadašnjeg trenutka i kako sebi izazivamo anksioznost. Kao na primer, kada postavljamo „Šta ako…“ pitanja. „Šta ako…“ su „bujična“ pitanja koja možemo da postavljamo sebi ili okolini u nedogled, dok se potpuno ne iscrpimo strahovanjem i nemogućnošću da pronađemo konkretna rešenja za imaginarne probleme.
Realnost nije uvek prijatna, ali je jedino vreme u kojem možemo nešto da uradimo – da preduzmemo neke konkretne korake, da donesemo neke odluke, da istražimo neka naša uverenja. Da se oslobodimo nekih stvari i da počnemo nešto novo. Da izađemo iz nečeg starog. Da postignemo ono što nam je važno.
Plan akcije mora da bude konkretan i da počinje u „sada“. Šta želim da postignem? Koji je moj cilj? Šta ću da uradim sada? Kako ću da prepoznam samo-sabotažu? Kako će drugi ljudi znati da sam krenuo novim putem? Šta ću sa izgovorima poput „nisam uradio ovo zbog onog“? Šta ću sa „šta ako“ pitanjima?
Prema geštalt terapiji, bivanje u „sada“ je jedini način da sačuvamo sebe od provalije koja se zove anksioznost.
Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
