U istoriji srpskog pozorišta nije zabeležen slučaj da su glumci i glumice platili glavom, jer su se bavili svojim poslom. Bilo je tako sve do 1944, kada se revolucionarna pravda, vitlajući mačem, uveliko razmahala. Pred streljački stroj u Srbiji izvedeni su ne samo glumci već i glumice, reditelji, upravnici…
Poratni hod po mukama pratio je i život čuvene pozorišne glumice Žanke Stokić.
Miodrag Ilić, književnik i dramski pisac, gledao je Žanku Stokić u drami Ljubinke Bobić „Porodica Blo“. Posle te predstave, kako mi je rekao, video je još jednom. Nije bila na sceni.
– Bio sam dete, ali se sasvim dobro sećam grupe zatvorenika koji su brezovom metlom čistili deo Bulevara revolucije kod Vukovog spomenika. Među njima je bila i Žanka Stokić. Jedan od prolaznika pitao je: „Žanka, šta to radiš?! Odgovorila je: „Evo, čistim ovo đubre.“
Žanka je bila, seća se Ilić, u izgužvanom kišnom mantilu, neuredne prosede kose. Ostali zatvorenici radili su ćutke, pod prismotrom naoružanog stražara.
Februara 1945. najpoznatija srpska pozorišna glumica osuđena je na „osam godina gubitka srpske nacionalne časti“, zato što je igrala u pozorištima Veseljaci i Centrala za humor, koja su bila pod zaštitom okupatora, a specijalno zato što je aktivno učestvovala u programima Beogradske radio-stanice.
Prema izveštaju „Politike“, sala je bila prepuna naroda. Za vreme saslušanja optužena Žanka Stokić je plakala. Kada se ona nekada smejala, smejala se i publika koja je slušala. Ovoga puta Žanka je plakala, a publika se smejala njenim suzama.
Stupica je tražio Žanku za JDP
Kako su Žanku vratili tamo gde je ona najpotrebnija – pozorišnoj sceni? Književnik Milan Đoković, dugogodišnji direktor Drame Narodnog pozorišta, zakucao je na vrata Mitre Mitrović, prve žene ministra za kulturu i prosvetu postratne vlade.
– Mitra je, ne samo pažljivo saslušala pozorišne i ljudske pobude mojih prijatelja i moje da tražimo Žankin povratak u njenu pozorišnu kuću, nego je, očevidno, imala i sluha za opravdanost tih pobuda. Bez komentara, obećala je da će, odmah, razgovarati „sa drugovima“ – sećao se Đoković tog razgovora.
Dva dana kasnije, Mitra je javila Đokoviću da je potrebno da neko od glumaca, bliskih Žanki i ljudski pouzdanih, ode da je poseti i da joj kaže da odmah podnese molbu za rehabilitaciju. Đoković je razgovarao sa Dragoljubom Gošićem, koji je pristao da bude prvi poklisar, koji će joj odneti radosnu vest. Žanka ga je saslušala „široko otvorenih očiju, ustreptala, zahvalila mu se kao starom drugu i rekla da će učiniti ono što joj je preporučio“.
Žanku je hteo i Bojan Stupica, koji je u to vreme okupljao najbolje glumce za JDP. Dobio je saglasnost Agitpropa CK KPJ da pozove Žanku. Stupica je posetio Žanku i saopštio joj da je njene kolege očekuju i da će odmah dobiti prvu ulogu.
I pored dve ponude, velika glumica se nije vratila pozorišnoj sceni. Žanka Stokić preminula je 20. jula 1947.
„Sedela sam na patosu i lovila neko zrno pasulja kada se odjednom on pojavio. Ušao je sa dvojicom pratilaca. Bio je vitak čovek, ali tada mi se činio znatno višim. Mršav. Nosio je kožni kaput do zemlje. Imao je neke sivoplave čelične oči. Bio je to Slobodan Penezić Krcun. Sećam se ko danas“, ispričala je Olga Spiridonović pozorišnom kritičaru Feliksu Pašiću.
Olga Spiridonović uhapšena je četiri-pet dana pošto je oslobođen Beograd. Prvo je bila u Upravi grada, na mansardi, zatim su je prebacili u „Glavnjaču“.
Pitao je: „Ko je ovo?“ Žena nekog vojvode četničkog, koji je streljan, stajala je pored Žanke, rekla je: „Ovo je naša velika glumica Žanka Stokić.“ „A, ti si ta Žanka Stokić!“, odvratio je Krcun. „Gospođa Stokić je bolesna. Potreban joj je insulin. Ukoliko ga ne dobije, ona će umreti“, izgovorila je ta žena. Kad je polazio, Krcun je rekao pratiocu: „Nabavi insulin za drugaricu i vidi slučaj ove žene“…
„Vode nas na streljanje…“
„Posle dva dana, oko dva sata noću, ušao je čovek koji je svake večeri ulazio. Prozvao me je, ali i sve druge glumice: Nadu Riznić i Gordanu Gošić kao i primabalerine Rut Parnel i Nadu Aranđelović. U susednoj zatvorskoj prostoriji bili su glumci Mirko Milisavljević, Vladeta Dragutinović, operski pevači Nikola Cvejić, Stanoje Janković…“, navodi Olga Spiridonović.
Svi su sprovedeni do „marice“. Onda su ih vozili, vozili, vozili… Tako jedan sat. Imali su utisak da ih vode na streljanje.
„Vladeta je govorio: ’Ljudi, nas stvarno vode na streljanje. Mi nismo ništa skrivili, mi smo samo radili svoj posao.’ I odjedared se kola zaustavljaju. Tu gde je danas Prirodno-matematički fakultet, tu je bila stara ’Glavnjača’. Kola se zaustavljaju u dvorištu. Zima, ciča. Početak novembra. Onda su nas ubacili u ćelije, gde je bio beton, a Žanku su odmah izdvojili u drugu prostoriju“, objašnjava naša poznata glumica.
U toku noći pozivali su ih na saslušanje.
„Govorila sam: ’Čoveče, dajte mi dokaz. Šta me tereti?’ Onda su došli i rekli: ’Hajde, izlazite, slobodni ste!’ Pustili su nas ujutro, negde oko sedam. Sećam se, kad sam došla kući, bila je zora.“
Olga Spiridonović je verovala da ih je streljačkog stroja spasao Milovan Đilas.
„To znam“, rekla je, „jer moj muž je bio Žorž Skrigin. Kad je trebalo da se venčamo, specijalnu dozvolu je trebalo da dobije od partijske organizacije…. Zogović je bio za to da nas streljaju, a Đilas je rekao: ’Ne! Nemojte da pravite gluposti.’
Iako su glumcima i glumicama posle višednevnog tamnovanja bila otvorena vrata ćelija, vrata matičnog Narodnog pozorišta za njih su bila i dalje zatvorena. Olga Spiridonović je dve godine pokušavala da se vrati. Kolega je predložio da se obrati Mitri Mitrović. Ispred vrata Kabineta ministarke stala je već sledećeg jutra. Upisala se u veliku knjigu: „Olga Spiridonović, po ličnom pitanju“.
Ministarka u američkoj uniformi
„BiIa sam tog dana 30. i 35. po redu. Mislila sam da ću ostati za naredni dan. Sekretar je izašao i prvo ime koje je izgovorio bilo je moje. Mitra je ustala od stola i ponudila da sednem. Odbila sam. Sećam se kako je bila obučena. To me je impresioniralo. U nekoj američkoj uniformi sa čizmama, kratko ošišana. Mislim da je bila zaprepašćena mojim izgledom. Imala sam neke cipele, pocepane čarape, bedni kaputić, nenašminkana.“
Sve sam joj ispričala, da mi ne daju da se vratim. Kada je sve čula, rekla mi je da ne moram da ostanem u Beogradu i da se formira pozorište u Cetinju. Odbila sam, jer bi moj odlazak bio priznanje krivice.“
Olga Spiridonović je posle dva dana vraćena u Narodno pozorište, koje nedugo zatim, zbog raznih smicalica, napušta i prelazi u JDP. U svojim sećanjima ona navodi da je Mitra Mitrović bila na predstavi „Hamleta“: „Poslala mi je ljubičice.“
Šansu da zaigra u bilo kom pozorištu ili filmu Julijana Jula Bukvić nije dobila. Ova darovita glumica Niškog narodnog pozorišta streljana je 1944. samo zato što je za vreme rata živela sa jednim četničkim oficirom. Stradanja mladih niških glumaca ne završavaju se ’44. Mobilisani su u kulturnu grupu pratećeg bataljona Glavnog štaba NOVJ za Srbiju i prebačeni u Kragujevac. Januara 1945. svi su uhapšeni pod optužbom da su pokušali stvaranje ilegalne ravnogorske organizacije.
Posle višenedeljnog mučenja u kragujevačkoj „Kapislani“, streljani su glumci amateri i studenti Marija Mara Vučković, Aleksandar Aca Ilić i Ranko Kovačević, dok je glumac i još uvek gimnazijalac Dragan Mihajlović umro od posledica teških batina.
