Ženama je nudila konkretna rešenja.
„Bila je žena koja nije ništa prećutala“, napisala je Gordana Stojaković o Savki Subotić – Vojvođanki koja je zadužila generacije i koja je živela daleko ispred svog vremena.
Savka Subotić (1834–1918) bila je jedna od prvih srpskih feministkinja. Osnovala je Prvu žensku zadrugu, bila je prva predsednica Kola srpskih sestara (1903), pedagoškinja, a njeni vešti govori su oduševljavali Evropu.
Ona je oduvek shvatala kolika je moć obrazovanja za „žensko pitanje“, ali i ekonomskog osamostaljivanja – a aktivno je radila da to omogući što većem broju žena. Upravo ta dva segmenta i danas ostaju najvažniji stubovi ženskog osamostaljivanja.
Savkina biografija je zaista impresivna – ona je bila odvažna, pametna, solidarna žena čija je borba ostavila veliki trag u feminističkoj istoriji Srbije.
Savka je rođena u Novom Sadu, u bogatoj trgovačkoj porodici Polit, u kojoj se dosta cenilo obrazovanje. Njeni roditelji su želeli da se školuje jednako kao i njen brat Mihailo.
Mihailo je takođe bio značajna ličnost – političar, novinar i književnik. Školovao se u Beču i Parizu gde je diplomirao pravne i političke nauke. Bio je jedan od najbližih saradnika političkog vođe Srba, Svetozara Miletića, a posle raspada Srpske narodne slobodoumne stranke, postao je predvodnik srpskih liberala, kako piše Jovanka Simić za Kulturni centar Novog Sada.
Savka je imala samo četiri godine kada su je roditelji poslali u privatnu žensku školu za osnovno obrazovanje koje u to vreme nije bilo obavezno za žensku decu. U kući njenih roditelja takođe je postojala bogata biblioteka, koju je Savka rado izučavala. Od 1846. do 1848. godine školovala se u Temišvaru, ali su je na tom putu zaustavili izbijanje Mađarske revolucije i Srpsko-mađarski rat 1848/9. godine.
Savka nije odustajala. Školovanje je nastavila u Beču gde je 1951. godine upoznala Jovana Subotića (1817–1886), doktora prava, književnika i političara. Ubrzo su sklopili brak u kojem je rođeno sedmoro dece: Dejan, Žarko, Vida, Verica, Vojislav, Branislav i Ozrena. Žarko i Vida umrli su u ranom detinjstvu. Dejan je bio pukovnik u ruskom general-štabu a drugi sin, dr Vojislav Subotić (1859−1923) postao je ugledni hirurg i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu. Branislav je bio husarski kadet, a Jovan je pisao poeziju.
Kada se sa mužem vratila u Novi Sad, Savka je počela da uviđa težinu položaja žena tog vremena – većina nije imala nikakvo obrazovanje, a na njima su počivala čitava domaćinstva. Žene su radile od jutra do mraka, bez ikakvih prava i priznanja, gotovo u potpunosti potlačene svojim muževima, očevima i braći.
Savka nije na to gledala u očaju, već je brzo rešila da nešto preuzme. U svojoj rodnoj varoši, Novom Sadu, 1867. godine osnovala je Prvu žensku zadrugu koja je pomagala siromašnim devojčicama da se iškoluju za učiteljice. Na njen predlog otvorene su i Više ženske škole u Pančevu (1870) a potom i u Srpskoj Atini (1874).
Rado je širila svoje feminističke ideje ženama iz viših klasa, nadajući se da će zaživeti toliko da dopru i do sela. Potom se posvetila ženama koje su živele u selima tako što im je odlazila u duže posete.
Podučavala ih je i bila im podrška u vaspitavanju i nezi dece, isticala značaj obrazovanja. Upućivala ih je i u tajne ručne izrade tekstila, podsticala na izlaganje ručnih radova što je, smatrala je, bio jedan od načina da seoske žene pokažu društvu da i njihov rad treba da bude cenjen, piše Jovanka Simić.
Savka je podsticala žene da motive na svojim rukotvorinama, uz očuvanje tradicionalnih srpskih detalja, unekoliko modernizuju tako da ti radovi postanu privlačni i bogatim ljudima u gradovima. Prve rukotvorine inspirisane etno motivima koje je modernizovala Savka Subotić pokazane su na Zemaljskoj izložbi u Budimpešti (1885) i privukle su veliku pažnju.
Usledile su izložbe u evropskim gradovima poput Praga i Pariza. U prestonici Francuske 1889. godine, na međunarodnoj izložbi rukotvorina, Savka i njene žene dobile su priznanje – pirotski ćilim nagrađen je specijalnom nagradom, a povodom ovog uspeha, Udruženje žena iz Beograda proglasilo je Savku svojom počasnom članicom.
U to vreme, a reč je o drugoj polovini 19. veka, ženski ručni rad ne samo da je podignut na nivo umetnosti, nego je postao i deo industrijske proizvodnje. Ženske rukotvorine, prvenstveno u tkanju i vezu, izlagane su na brojnim izložbama, pokazane su svetu da svi vide tu lepotu, satkanu od tradicije, mašte, umešnosti i beskrajnog strpljenja. Žene su svoje radove, najzad, mogle i da prodaju i tako počnu sa sticanjem zarade.
Glas o neverovatnoj Savki čuo se i van Srbije. Piše se da je poznavala Imanuela Kanta i Artura Šopenhauera, a udruživala se za zamenitim feministkinjima svog vremena. Sarađivala je sa Keri Čepmen Ket koja je osnovala Međunarodnu alijansu za žensko pravo glasa (International Woman Suffrage Alliance), Rozikom Švimer – osnivačicom Ugarskog udruženja zaposlenih žena i Feminističkog udruženja Ugarske, te Bertom Papenhajm koja se borila protiv prostitucije i trgovine ljudima, i koja je u borbu protiv prostitucije uključila ženske organizacije iz Srbije, piše Jelena Mitrović za Kakva ženska.
Savka je pisala o narodnim običajima, a u jednom tekstu je pisala o običajima koje praktituju Grci, Bugari i Srbi kada se rodi dete, te zapisala da muško novorođenče otac tri puta digne u vis, a žensko spušta na zemlju da bi bila potpora kući, koja ne stoji na zemlji nego na ženi.
Umrla je u rodnom Novom Sadu 25. novembra 1918, na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa.
Zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno ime, piše ŽeNSki muzej.
Izvor: nova.rs
