Da, evo još jednog domaćeg filma koji se bavi važnim i, za naše prostore, trajno relevantnim temama, pa će se verovatno uzdizati više nego što realno zaslužuje samo zato što se hvata ukoštac sa „bitnom temom“.
Ovoga puta nije reč o progonu Srba kao u „Oluji“, niti o logorskom stradanju kao u „Dari iz Jasenovca“, već o ilegalnoj transplantaciji organa tokom rata na Kosovu i Metohiji. Problem je, međutim, što „Žetva“ zapravo nije ni film o tome. Želi da deluje pametnije, složenije i spretnije nego što jeste, ali ne uspeva da se otrgne okovima jedne bolne, ali niskorazredne fantazije - prenosi NovaS.
Nemačka, 2000. godina. Nakon ilegalne transplantacije srca, nemačkom baronu Johanu fon Vagneru počinju da naviru tuđa sećanja. Te vizije ga odvode na Kosovo i Metohiju, prostor koji je do juče bio ratna zona. U potrazi za istinom iza sopstvenih priviđenja, Johan prolazi kroz trnovit i mračan put korumpirane vlasti i crnog tržišta trgovine organima.
Premisa naginje političkom trileru i film se neko vreme uporno trudi da ostavi utisak jednog takvog ostvarenja, ali nikada nema ni dovoljno hrabrosti ni adekvatnog umeća da zaista ode u tom pravcu. Umesto toga, vrlo brzo tone u mediokritet osrednje melodrame koja uspeva da sroza gotovo svaki iole dobar utisak stvoren tokom prve polovine filma. Autori u početku sasvim pristojno postavljaju Johana, njegove motive i unutrašnji poriv da ode na KiM, ali čim se spusti „dole“, film počinje da puca po šavovima. Od tog trenutka, priča više ne ide nikuda smisleno, već samo baulja između patetike, opštih mesta i dramaturških prečica koje su opravdane njegovim vizijama; odnosno, paranormalnim pojavama, što je najlenji način da se brzo neopravdano pređe preko nečega
Stilska nezgrapnost i potpuna nesigurnost autorskog tima po pitanju kreativnog pravca posebno dolaze do izražaja u drugoj polovini filma. Haotična i neretko bespotrebno zakomplikovana montaža napada čula na najbanalniji mogući način i iz svakog reza vrišti - opšte mesto. Film sa jedne strane pokušava da bude ozbiljno ostvarenje koje se bavi temom dovoljno važnom da zahteva promišljen, disciplinovan pristup, a s druge poništava gotovo sve što je prethodno uspostavio traljavim glumatanjem holivudskog trilera. Odlučite se: ili želite da se zaista bavite velikom i bolnom temom, ili želite da se igrate Holivuda. Ovako ostajete zaglavljeni negde između, bez snage da budete jedno ili drugo.
Koliko god se oko „Žetve“ gradila priča da je to film koji „najzad govori istinu o Žutoj kući“, o stradanju Srba na Kosovu ili o nekoj velikoj prećutanoj traumi, istina je da se film time bavi tek toliko da može da se nakači na težinu same teme. „Žetva“ nije film o tome, već samo pozajmljuje ozbiljnost i potresnost jedne strašne teme kako bi sebi dala na važnosti, a onda tu istu temu gura u drugi plan čim zatreba mesta za melodramsko prenemaganje i scenarističku fantaziju o tome kako pravda navodno može da stigne i posle smrti. „Žuta kuća“ ovde nije srce filma, više je alibi za njegovu lažnu dubinu.
Ton jednog B-filma dodatno potvrđuje i izbor glumaca, odnosno činjenica da su uloge poverene ljudima koje bez problema možemo da zamislimo u jednom takvom ostvarenju. Metju Meknaldi i Angus Mekfajden u glavnim ulogama sasvim korektno iznose svoj deo posla, taman onoliko koliko ovakav film i traži. Nemam neke naročite zamerke na njihovu igru: uradili su šta su mogli sa materijalom koji im je dat, njihovi postupci su bili uverljivi i pametan su izbor za ovakvu vrstu filma.
Tu su i domaći glumci poput Jovane Gavrilović i Aleksandra Jovanovića, uz kratka pojavljivanja Vahida Džankovića i Radoja Čupića. Lepo ih je videti i svakako su osveženje u odnosu na strane glumce, ali ni oni ne uspevaju da izađu iz okvira likova koji su više skrojeni po nekom dramaturškom pravilu nego kao istinski ljudi od krvi i mesa. Više obavljaju određene funkcije u priči nego što zaista postoje kao verodostojni karakteri.
Ako je išta dostavio ovaj film, onda je to produkcija. Nije nimalo lako uverljivo postaviti priču u ovu epohu, pogotovo na turbulentnom prostoru KiM, ali je tim barem na lokacijskom planu uspeo da verodostojno dočara zbivanja tog tmurnog i nasilnog doba. Ista stvar važi i za segmente smeštene u Nemačkoj: lokacije deluju izvrsno odabrano, smisleno iskorišćeno i scenografski je sve na svom mestu.
Čitao sam i negativne komentare publike na račun toga što likovi govore na engleskom. Čak i u scenama u kojima su svi prisutni likovi Nemci, dijalog je na engleskom. Ovo jeste sasvim razumna i legitimna zamerka, ali ne mislim da autorima to treba da se previše uzme za zlo. Glumačku postavu čine ljudi različitih nacionalnosti, pa je engleski bio najlogičniji i najpraktičniji izbor. Uostalom, sličnih primera ima bezbroj, a ne sećam se da se iko preterano bunio kada su svi likovi u HBO seriji „Chernobyl“ govorili na engleskom i to mahom sa britanskim akcentom.
U srži „Žetve“ je postojao potencijal za potresan i važan film, ali su ga autori iz scene u scenu urušavali sopstvenom nesigurnošću i očiglednim manjkom kontrole nad materijalom. Hteli su više nego što ova priča može da podnese, a na kraju nisu pogodili gotovo ništa što je zaista bilo važno. Utoliko je veća šteta, jer se na samom početku nazirao daleko bolji, smisleniji i dostojanstveniji film. Umesto toga, dobili smo još jedno domaće ostvarenje koje će verovatno biti veličano više zbog teme kojom se bavi nego zbog stvarnih kvaliteta. A kao film, „Žetva“ je tek mlako, nesigurno, i na veliku žalost, lako zaboravljivo delo koje emocije forsira tamo gde izostaje kvalitet.
PIŠE: Jovan Semi Pjević
