U poslednje dve nedelje svima je na usnama ime popularne Nefliksove serije "Adolescencija". Zašto? Publiku najviše muči pitanje - šta je motivisalo trinaestogodišnjeg dečaka iz uobičajene radničke porodice da počini užasan zločin, a odrastao je (kako serija prikazuje) u relativno sigurnom domu.
Ubrzo nakon debitovanja serije „Adolescence“ i neverovatne popularnosti, prema zvaničnim podacima preko 70 miliona ljudi ju je pogledalo na striming platformi Netflix, internet je bio preplavljen raznim teorijama i tumačenjima serije. Dok sa jedne strane se neretko pominje mizoginija kao dominatan motiv, sa druge strane uticaj „incel ideologije“ i teorije 80 / 20, a između svega su brojni psihološki i društveni faktori.
Naime, u seriji „Adolescence“ Džejmi Miler koji je otpužen za ubistvo školske drugarice, kako se otkriva u toku druge epizode, bio je žrtva onlajn zlostavljanja, a ujedno i sam je uveren da je „incel“. Termin se koristi za muškarce koji veruju da nikada neće imati romantične ili seksualne odnose zbog okolnosti koje su nametnute. Inceli gaje animozitet prema ženama, ali i prema sebi. Zato je između ostalog tinejdžer uveren da je „ružan i nepoželjan“. Teorija 80 / 20, za koju je zaslužen ozloglašeni Endru Tejt, direktno se nadovezuje na fenomen incela jer tvrdi da 80% žena simpatiše 20% muškaraca, dok ostalih 80% muškaraca ostaje nevidljivo. Ideja je da samo muškarci koji su bogati i agresivni u pristupu mogu da budu uspešni kod žena. Suštinska ideja je da se podstakne bes, nihilizam i antifeministički stav kod mladih muškarac. Muškarci i tinejdžeri koji se vode ovim principima psihološki se karakteristišu kao osobe niskog samopouzdanja, visoke anksioznosti, manjak emocionalne podrške i preterano se porede sa idealima muževnosti.
I dok je većina očiju gledalaca i internet zajednice uperena upravo u ove fenomene, zanemaruju se drugi elementi koji se pojavljuju u seriji, a koji su sastavni deo savremenog odrastanja, ali i oblikovanja mladih ljudi. Koliko sredina utiče na mlade? Da li roditelji nešto greše ili je sve van njihove kontrole? Koliko je digitalni svet urušio naš identitet da više ne znamo ni ko smo? Ovo je su samo tačkice u moru pitanja koje serija dotiče, a na koje je sve nemoguće odgovoriti.
U razgovoru sa psihoterapeutom dr Markom Jovaševićem za nova.rs pokušali smo da zagrebemo samo neka od gorućih pitanja, ali i ona o kojima ljudi ne vole da pričaju.
Na drustvenim mrezama, ali u debatama o seriji „Adolescencija“ često se pominje mizoginija? Da li je po vama ovo dominatan motiv problematike serije?
– Mizoginija jeste prisutna u seriji kao jedan od motiva koji je doveo do ubistva, ali mi se često bavimo posledicama i ne posmatramo uzrok. Mizoginija je samo deo šire slike onoga sa čime se mladi suočavaju. Serija istražuje društvene odnose, problem identiteta pogotovu kod mladih, generalno mentalno zdravlje i dinamiku moći. Mizoginija se pojavljuje kao jedan od simptoma strukturnih problema društva – kao što su patrijarhalne norme, šta se očekuje od mladih muškaraca i generalni uticaj društvenih mreža i velikog broja informacija. Serija ne postavlja mizoginuju kao jedinu temu jer želi da postavi šira pitanja. Kako se mladi muškarci ponašaju koji usvajaju toksičan obrazac ponašanja, a koji su ‘naučili’ iz društva ili kuće. Kako društvo reaguje na njih i kako adolescenti formiraju stavove o rodnoj ravnopravnosti u ovoj eri interneti, raznih teorija, gurua i pravila koje se pojavljuje u seriji 80 / 20 koje je postavio Endru Tejt. Serija ne pokušava da bude samo o mizoginiji već kompleksnost tema.
Kako objašnjava Jovašević deca su danas suočena sa idealni životima na društvenim mrežama, pa su samim tim i njihova očekivanja velika o životu, što nužno dovodi do problema i osećaja izolacije, anksioznosti i nezadovoljstva. Kada je tema muškog identiteta u pitanju u savremenom društvu – od dečaka se očekuje da budu jaki, da ne plaču ili moraju da se bave određenim sportom ili da ih interesuje neki sport. Dok su devojčice pod pritiskom ideje izgleda i društvenih očekivanja.
Jedan od dominatnijih motiva „Adolescencije“ je sekundarna socijalizacija? Da li je uticaj sredine i spoljnih stresora toliko jak da može da preovlada u odnosu na ono što smo naučili u okviru naše porodice i primarne socijalizacije.
– Tema o sekundarnoj socijalizaciji mi je kao u slučaju Ribnikara, tada je javnost počela da govori isključivo roditeljima, i bile su prisutne floskule – roditelji su za sve odgovorni i krivi. Zaboravljamo da dete već od sedme godine više vremena provodi u školi, sa profesorima i drugarima nego što provodi kod kuće.
Moram da istaknem bitnost porodice i uticaja porodice, što je rekao Jerotić – jedini bogovi za decu mogu biti roditelji. Kada deca krenu u školi dolazi do sukoba onoga što su poneli iz kuće u okviru primarne socijalizacije i onoga što ih sačeka u školi. Ovo je centralno pitanje u seriji jer postoje pojedinci koji dolaze iz stabilnih porodica, ali usvajaju destruktivne obrasce ponašanja. Samo zato što je upliv vršnjačkih grupa ili društvenih mreža, uslovno rečeno jači ili je ta osoba iz nekog razloga podložnija uticaju. Vidimo i suprotne primere dece koja dolaze iz disfunkcionalnih porodica, ali zahvaljujući mentorima i profesorima ili uzorima pronalaze zdraviji put. Postoji situacija kada sekundarna socijalizacija prevlada. Uglavnom kada porodica nije dovoljno prisutna ili podržavajuća i kada adolescent ne oseća podršku ili nema poverenja u njih, onda će pripadnost tražiti na nekom drugom mestu. Danas se događa da društvo nudi prividan sigurnost identiteta. To su grupe kao što je „incel“ ili neki ekstremistički pokreti ili TikTok izazovi itd. Internet kultura često ima veći uticaj neko stvaran razgovor sa roditeljima ili prijateljima.
Primarna socijalizacija je u suštini zaštitni faktor i preventiva. Zato favorizujemo primarnu u odnosu na sekundarnu, kao bazu na koju se ličnost nadograđuje. Asertivna komunikacija, podrška gde postoji visok stepen emotivne i socijalne inteligencije itd. ta deca su manje podležna negativnim uticajima.
Kako vi tumačite razgovor roditelja dečaka koji je ubio vršnjakinju u četvrtoj epizodi kada otac izgovara: „Ali, isto smo vaspitali njega i ćerku. Kako se ovo desilo?“ jer je često pitanje roditelja – gde su i da li su pogrešili u vaspitanju?
Kada tražimo odgovore, tražimo logične odgovore, a zaboravljamo da su pisihologija i ljudska psiha apstaktni. 2+2 nije 4 i ne postoje jasna pravila, već postoji improvizacija i izuzeci. Ne postoje dva ista rođaka na planeti – niko nikada neće naći dva ista brata, dve iste sestre u smislu psiholoških karakteristika. Često ćete čuti da je jedan brat pričljiviji ili da je jedna sestra dominatnija. U procesu odrastanja roditelji nisu isti kada o odnosu na svoju decu. Životi im nisu isti, faze životnog ciklusa im nisu iste… Roditelji veruju da ako decu vaspitaju na isti način, onda će deca imati iste moralne vrednost i reakcije. U stvarnosti je dosta složenije i deca samim tim imaju potpuno različite živote i izbore. Deca se rađaju sa različitim temperamentom i određenim predispozicijama. Jedno dete može biti empatičnije, drugo sklono impulsivnosti i agresiji. Roditelji žele formulu da će deti izrasti u dobrog čoveka. Život nije matematička formula.
Šta je danas adolescencija?
S obzirom na to da današnje odrastanje se potpuno razlikuje od načina na koja su deca odrastala pre 20, 30, 40 godina i adolescencija kao takva dobila je potpuno drugi oblik, objašnjava Jovašević.
– Danas adolescencija nije samo puki period sazrevanja, već doslovno preživljavanje u svetu koji od mladih traži ono što nikada nije u istoriji tražio, a da oni imaju premalo alata da se nose sa tim. Takođe, jedan od vodećih problema u seriji, ali i u savremenici je identitet društvenih mreža i stalno pitanje – ko sam ja i preispitivanje sebe. Digitalno doba stvorilo je pojedince koji pate od krize identiteta i više ne znaju da li su ono što osećaju ili ono što drugi odobravaju.
Elementi u seriji o kojima se ne priča dovoljno
– Još jedna stvar koja je prisutna u seriji je nizak nivo emocionalne inteligencije i koliko nismo sposobni da pričamo o sopstvenim osećanjima i emocijama. Serija pokazuje kako je savremena omladina generalno emocionalno nepismena, iako su neprestano u komunikaciji. Osećanja se potiskuju, a frustracije se pretvaraju u agresiju. Takođe, normalizacija nasilja i mizoginije. Da li odrastamo u bezosećajnom društvu jer ako ne zaustavimo to dobićemo generaciju koja neće znati kako da poštuje druge i neće znati da poštuje sebe.
Serija „Adolescence“ ne daje rešenje, već postavlja pitanja. U kom smeru ide savremeno društvo ako deca odrastaju svetu u kom postoji otuđenost, individualizam iznad svega, nasilje i digitalni pritisak / uticaj. To je pitanje koje moramo da postavimo i šta savremeno društvo čini ne samo deci, već i starijima. Ako ne promenimo način na koji se bavimo decom, mladima, posledice neće biti samo individualne već se odraziti na celu generaciju, zaključuje Jovašević.
Izvor: nova.rs
