“Dobro, bre, čoveče, da li si ti ikada u životu bio nečime ispunjen!? Da li si nešto radio od srca!? Bilo kada?”
Ljudi su nam dosadni kada ih ne poznajemo stvarno, kada oni ne poznaju sebe… ili kada mi ne poznajemo sebe. Tome me je naučio moj „najdosadniji klijent na svetu“:
Ispričaću vam ukratko jednu svoju psihoterapiju u kojoj sam mnogo toga radio pogrešno (prema psihoterapijskim pravilima), a da sam radio ispravno, verujem da ne bismo uradili ništa.
Sa klijentom kojeg sam, samo u svojoj glavi, nazivao “smor”, “najdosadniji klijent na svetu”, radio sam pre oko 25 godina. U to vreme, on je imao nešto manje od 40 godina, zaposlen kao službenik (radio je na šalteru jedne institucije), nesvršeni student prava (ostalo mu je nekoliko ispita do kraja). Imao je svoj stan (nasleđen), redovnu platu od koje je mogao “pristojno da živi”, imao je i devojku sa kojom se zabavljao nekoliko godina, i određeni uži krug prijatelja sa kojima je održavao kontakte. Prema njegovim rečima, vodio je “normalan život”.
Problem zbog kojega se obratio za pomoć bilo je neko “konstantno stanje apatije”, nezadovoljstva, neispunjenosti. Njegov izraz za to stanje bio je “mrzi me da živim”. Počeli smo da tragamo za uzrocima njegovog nezadovoljstva i apatije. Međutim, on nikako nije mogao da ih nađe. “Sve je u redu…” govorio je, “ali se ja ipak osećam tako”. Posao koji je radio za njega je bio “o.k.”, nije bio zahtevan, niti stresan, plata je stizala redovno… I da je završio studije, ne bi se osećao bolje… svejedno mu je šta radi, on radi samo zbog plate. Neke druge ambicije niti očekivanja od posla nema… Sa devojkom je, takođe, bilo “u redu”. Nisu se svađali, ona nije bila neka zahtevna devojka, živeli su “normalno”. I drugari su mu bili “korektni”, bili su tu da se nađu kad nešto treba da se pomogne, i on je njima pomagao… viđali su se, “tu i tamo” na sedeljkama… Njegova primarna porodica je, po njemu, bila “normalna… obična”… Sve u svemu, sve je bilo u redu, samo što je on bio apatičan, “mrzelo ga je da živi”.
Kako je vreme prolazilo, iz seanse u seansu, počeo sam da osećam kako mi je dosadno da radim sa njim. Baš dosadno. Terapijske seanse su se svodile na to da on dođe sa konstantnim žalbama kako je deprimiran, kako ga ništa ne ispunjava, a sve je u redu… Postavljao sam pitanja, potpitanja… tragao za uzrocima nezadovoljstva, suočavao ga sa time da je možda u otporu, da izbegava nešto neprijatno što bi moglo biti uzrok tog njegovog stanja, ali nije bilo nikakvih novih sadržaja koji bi rasvetlili uzroke njegove apatije. Pomisli sam da, možda, ja nisam pravi terapeut za njega i pokušavao da razgovaram sa njim o njegovim osećanjima prema meni. Međutim, i ja sam bio “ok” za njega, “korektan”.
Već sam otpočeo razgovore sa jednim kolegom o tome da ga on primi na terapiju, jer sam ja, verovatno, bio u nekom “kontratransferu”, samo što nisam mogao da razumem svoj kontratransfer. Nije bila problem samo dosada koju sam osećao, već i glavobolje koje su se javljale pre i u toku seansi sa njim. Imao sam osećaj da ću da puknem, i poriv da ga uvatim i dobro prodrmam. Razmišljao sam o tome da li je u pitanju projekcija njegovih osećanja u mene, neka projektivna identifikacija…ili sam ja preneo takva osećanja sa neke svoje primarne figure na njega…ali su mi se sve te misli činile kao puke spekulacije.
I, u jednom trenutku, na jednoj od terapijskih seansi na kojoj se opet žalio na apatiju, dok su mene bolele dosada i glava, zaista sam i “pukao”. Jednostavno je izletelo iz mene pitanje izgovoreno sa dosta naboja:
“Dobro, bre, čoveče, da li si ti ikada u životu bio nečime ispunjen!? Da li si nešto radio od srca!? Bilo kada?”. (Već sam se bio “ugrizao za jezik” i pitao se “šta mi bi?”, ali mi je, u isto vreme, nešto govorilo da je to što sam uradio u redu. Shvatio sam i da mu nisam persirao, da sam bio previše “ličan”, ali da je to možda bolje nego da se bezlično dosađujem).
Pogledao me je iznenađeno, (ali ne i apatično) i odgovorio stidljivo zbunjenim tonom:
“Pa, jesam… ali to je bilo bezveze”.
“Šta je bilo bezveze!?”, zapitao sam ga.
“Pa to čime sam bio ispunjen… to su bile neke gluposti”, uzvratio je.
“Daj, molim te, pričaj mi malo o tim glupostima i bezveznim stvarima koje su te ispunjavale, ove ozbiljne i “normalne” ubiše i tebe i mene od dosade” (Tek tada sam se čudio sebi. Ajde što mi je nešto izletelo, ali zašto to i nastavljam na isti način?. Nekako mi nije zvučalo terapeutski, permisivno, nedirektivno i neutralno…). Nasmejao se (po prvi put) i odgovorio:
“Deljao sam drvo… pravio neke figure… i time se zamajavao po ceo dan, umesto da radim nešto korisno, pošteno…”.
“Čije su to reči?” , prekinuo sam ga pitanjem.
“Ćaletove. On me je uvek ismevao zbog toga, nazivao zamlatom i zgubidanom… da sam bar pravio stolice i stolove, pa da me da u stolare… a ja sam pravio neke gluposti… i onda sam, odjednom, prestao to da radim i opametio se…”
(“E, baš si se opametio”, pomislio sam). Bili smo na samom kraju seanse, pa nisam hteo da produbljujem temu, već sam ga pitao samo da li ima nešto od toga što je pravio dok se nije opametio.
“Ma, ima tih gluposti pun podrum… sve se nakanjujem da ih pobacam…”.
Pitao sam ga da li bi mogao da mi donese neku od tih gluposti, da vidim. Pogledao me je “belo”, kao da se pita “Je l’ ovaj lud? Šta će mu gluposti iz podruma?”, ali je učtivo dogovorio da hoće.
Na sledećem sastanku sam doživeo šok. Ušao je sa kesom u kojoj je bilo nešto neobičnog oblika i promrmljao: “Evo, doneo ja jednu moju skalameriju” (uz nervozan, bojažljiv smešak).
“Daj da vidim, baš me interesuje” – rekao sam (primetivši da sam radoznao, i da me ne boli glava). Kad je izvadio “skalameriju” iz kese, umotanu u mesarski papir, razrogačio sam oči i zinuo. Iako ne psujem pred klijentima, izletela mi je psovka uz reči:
“Ti si ovo napravio!?”. Ugledao sam predivnu umetničku skulpturu, veoma složene konstrukcije, izuvijanih, isprepletenih spirala od drveta koje su činile savršenu polifonu celinu…i poželeo da je imam, da je gledam kad poželim. To mi se veoma, veoma retko dešava. Klijent me je gledao zbunjeno, kao da, sa jedne strane, očekuje da ću mu reći “kakva glupost, na to si trošio vreme!”, dok sa druge strane vidi iskreno oduševljenje. “Gledaš me iznenađeno, izgleda mi kao da misliš “je l’ ovaj lud”. Klimnuo je glavom. “Ali, ovo je umetničko delo. Ovo je izuzetno” – izgovorio sam, zaboravivši na terapijsku situaciju i neutralnost (stvarno nisam mogao da budem neutralan.) Zanemeo je, spustio pogled… činilo mi se kao da će da zaplače.
„Pa, ja bih umro kad bih ovakav talenat držao u podrumu“- komentarisao sam surovo.
„Pa, i ja se osećam kao da sam već umro…“ promrmljao je.
Pitao sam ga kako se oseća trenutno. “Promašeno”, odgovorio je, “kao da sam promašio život”.
Gledao sam u figuru i ćutao. Šta da mu kažem? Pa, i jeste promašio život. Razmišljao sam o tome kolika je sila potrebna da bi se u sebi suzbila takva kreativnost. Da čoveka zaboli glava od toga, da ti dođe da pukneš. Razumeo sam glavobolje koje sam imao dok sam radio sa njim. Nesvesno sam empatisao sa njim, sa tom „da pukneš“ unutrašnjom borbom. Ćutali smo neko vreme, a onda sam ga pitao da li bih mogao da kupim ovu skulpturu. Odgovorio mi je da je “glupo da prodaje beskorisne stvari koje se vuku po podrumu”, i da mogu da je uzmem ako mi se sviđa kao poklon. Usprotivio sam se, rekavši da ne mogu da primim kao poklon nešto što ima veliku vrednost, ali bih ipak voleo da kupim njegovu skulpturu. Onda smo se “cenjkali” u obrnutom smeru. On je pokušavao da me ubedi da mi proda skulpturu po nekoj simboličnoj ceni, tek da ispadne da sam platio, a ja da ga ubedim da platim neku sumu zbog koje se ne bih osećao loše jer sam dobio nešto vredno u bescenje. Na kraju smo uspeli da se dogovorimo o “pristojnoj” ceni (iako sam, i dalje, imao osećaj da je to prilično jeftino… a on je otišao sa osećanjem da je primio novac zato što ja “želim da ga ohrabrim”, da mu činim uslugu, ne zato što skulptura stvarno vredi, već da bih ga “podigao”).
Ostavio sam skulpturu u radnoj sobi. U narednih nedelju dana gotovo da nije bilo osobe koja je ušla u tu sobu, a da me nije pitala gde sam nabavio skulpturu, ko je umetnik, gde bi mogla da se pogledaju i kupe njegova dela… Kada sam mu to saopštio, usledilo je dugo ćutanje. Na pitanje kako se oseća povodom toga, odgovorio je: “znači, ipak sam promašio život… zbog toga me ništa ne ispunjava. Da li je sada kasno?”.
Odgovorio sam mu da sada može da se bavi time, a da ga niko ne smatra zamlatom. Da mi izgleda da bi od toga mogao da zarađuje pristojno, jer se priličan broj ljudi interesovao za njegove radove. Pitao sam ga da li mogu da im dam njegov broj telefona. Odgovorio je potvrdno. Naše naredne senase su postale veoma žive, sa puno emotivno proživljenih sadržaja vezanih sa njegov odnos sa ocem. U međuvremenu je rasprodao “skalamerije” iz podruma i počeo da pravi nove… Njegova inicijativa je “buknula”. Danas živi u inostranstvu, ima nekoliko svojih galerija, živi dobro od svoje umetnosti i nimalo nije dosadan, ni sebi, ni drugima. A mene ne boli glava kad pomislim na njega. Drago mi je što se nisam oslobodio tog bola tako što bih ga prosledio kolegi. Naučio sam i to da se iza dosade kriju mnogi dragoceni sadržaji, da je dobro da čovek ponekad “pukne”, čak i ako je u ulozi psihoterapeuta. Psihoterapijska pravila i preporuke su dobre smernice za rad, osim onda kada nisu. (Danas to često ponavljam svojim edukantima za psihoterapeute -„sve ovo čemu vas učim je dobro, osim onda kada nije“).
