U svojoj praksi često se srećem sa vrlo sličnim pitanjima i problemima roditelja. Jedno od njih, koje se stalno ponavlja jeste kako da njihova deca – koja su sada već dovoljno odrasla – konačno počnu da preuzimaju odgovornost za kućne poslove i postanu samostalnija.
Mnogim roditeljima je već dosta 15-godišnjaka koji ne znaju da nameste krevet za sobom, koji ne peru sudove, koji ne traže sami knjige za lektiru već čekaju da sve to obave njihovi roditelji. Roditelji, sada već sredovečni ljudi, koji su sve to radili u tih 15 godina sada žele malo odmora i vremena za sebe i smatraju da je red na njihovu decu. Ali, pitanje je kako?
Ne postoji univerzalni recept
Iako bi bilo idealno da dolaskom kod stručnjaka možemo dobiti recept nakon čije primene stvari funkcionišu bez problema, to je gotovo nemoguće. Taj "kako“ ne stane u jedan savet i jednu pilulu koju je dovoljno jednom popiti da bi došlo do promene. Taj "kako“ se gradi godinama, puno pre nego što do problema uopšte dođe.
Ako ste ikada pokušali da promenite neku svoju naviku koja egzistira već godinama, sigurno ste primetili da to baš i nije jednostavno. Ako već godinama imamo običaj da pijemo kafu pre doručka, trebaće nam neko vreme da se naviknemo na promenu u kojoj ćemo prvo doručkovati a tek posle toga popiti kafu. Nije nemoguće, no isto tako je i prilično nerealno očekivati da ćemo nakon prvog puta odmah usvojiti novi obrazac.
Za usvajanje navika je potrebno vreme
Navike se usvajaju od najranijeg uzrasta
Iz navike radimo puno stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke... Ali isto tako navika je i pokupiti tanjir za sobom, oprati sudove, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijeg uzrasta.
Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje imaju roditelji koji tih 15 godina sve rade umesto dece.
Mogu da razumem roditelje koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza, dopuste im da uživaju kako oni nikada nisu mogli. Mogu da razumem roditelje u procesu razvoda ili samohrane roditelje koji pokušavaju da detetu smanje stres i pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da namesti krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru iz biblioteke ili od druga (nezavisno od razloga) zašto bi ono odjednom to htelo (ili znalo) u starijem uzrastu? Sa sigurnošću mogu reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili za njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će, na primer 20-godišnjak znati da opere sudove a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva i stava roditelja.
Sveje lakše u ranom uzrastu
Sećam se posete prijateljici koja je sa svojom trogodišnjom ćerkicom stavljala sudove u mašinu za pranje sudova – ponos koji je u tom trenutku zasijao na malom licu ne može se ni opisati. Prijateljica mi je tada objasnila da njena ćerka voli da se tako igra sa njom: kada je mama sređivala kuću, malena je imala svoju igračku metlu koju je vukla po podu; kada je mama slagala ormar i malena je s veseljem i ponosom pomagala. Da li je dete od tri godine pomelo pod? Nije. Je li to isto dete dobro složilo sudove u mašinu za sudove? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali, to nije ni bila poenta. Mamin cilj nije bio da njeno dete odradi posao umesto nje; cilj je bio da dete kroz igru i druženje stiče radne navike koje ne možemo da usadimo na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer nas odraslih i vreme.
Nikada nije kasno
Rekla bih da nikada nije prerano (a ni prekasno) da se bavimo detetom i naučimo ga sve što želimo da usvoji. Dok će nam u mlađem uzrastu biti jednostavnije (dete će verovatno sa uživanjem i ponosom učiti kako se namešta krevet i veseliti se malim ritualima čišćenja, kuvanja i slično), u starijem uzrastu se stvari malo komplikuju. Da bi privoleli našeg adolescenta da se osamostali potrebno je osluškivati što je njemu važno, kakav je njegov tempo. Na primer, ako znamo da je naše dete jako motivisano da se jednog dana odseli od nas, tada mu i obaveze kao što su kuvanje i spremanje možemo prezentovati kao nešto u čemu će jednog dana uživati u sopstvenom domu. Rečenica poput „Pa sigurno nećeš visiti kod mame na ručku svaki dan – to nije cool” itekako bi ga mogla naterati da uzme stvari u svoje ruke. Zatim, čišćenje može biti i zabavno ako dozvolimo našem adolescentu da pojača muziku i usisava u ritmu omiljene pesme. Naravno da se stvari neće promeniti preko noći i da ih neće prihvatiti sa oduševljenjem – ali, ništa se ne usvaja preko noći.
Na kraju bih volela da kažem svim roditeljima da ne verujem u greške – samo u povratne informacije koje dobijamo od okoline. Neka svoju decu i godine do kojih su došli iskoriste kao povratnu informaciju koja će im dati odgovor na pitanje kako (ne) dalje.
izvor:bitiroditelj.com
