Kao roditelji svi se suočavamo sa besom kod dece, jer je bes osećanje, a osećanja su svojstvena ljudima.
Kao i odrasli, tako i sva deca osećaju bes. Bes je normalan. I bes nikada nije problem.
S druge strane ponašanje izazvano besom, agresivno ponašanje je ono što verovatno i vi želite da promenite.
Možda u komunikaciji sa decom ne pravite jasnu razliku između besa - osećanja i udaranja ili agresivnih reči - ponašanja izazvanih besom. A to je veoma važno zato što ne želite da se deca osećaju loše, posramljeno, uplašeno, neadekvatno zbog svojih osećanja.
Kada deci šaljete poruku da bes nije dobar, da ne treba tako da se osećaju, deca zaključuju da ona nisu dobra, da sa njima nešto nije u redu, inače ne bi osećala bes. Iz tog razloga želite jasno da kažete deci da je bes normalan, da svi osećamo bes. Takođe je važno da deca znaju su ona dobra unutra, bez obzira na njihovo ponašanje.
To je mesto sa koga ih možete učiti kontroli agresivnog ponašanja. A ne sa mesta krivice, srama, vašeg besa i nestrpljenja.
1. Na prvom mestu kroz lični primer.
Kako vi reagujete u besu, da li vičete i pretite ili se smirite i razgovarate naknadno? Morate znati da ste vi prvi učitelji. Ne možete učiti decu nešto što sami ne primenjujete.
S druge strane i vi ste ljudi i grešite. Ne morate da budete savršeni roditelji da biste učili decu.
I verovatno nećete biti savršeni, ali je veoma važno da preuzmete odgovornost za svoje emocije i svoje ponašanje.
Ono šta možete da kažete nakon što vi niste iskontrolisali svoje emocije je:
“Ponekad je i meni teško da se smirim i regulišem svoje velike emocije. I onda vičem ili pretim. Želim da znaš da to nije tvoja krivica. I da su moje emocije i moje ponašanje moja odgovornost.”
Takođe ako menjate svoje stare obrasce možete da budete iskreni i autentični:
“Znam da sam ranije tebe krivila ili postiđivala, što nije bilo u redu. Sada radim na tome da ostanem smirena i da razgovaram s tobom sa poštovanjem iako sam uznemirena ili ljuta.”
2. Sledeće što je potrebno jeste da učite decu o emocijama i njihovoj ulozi.
Da im proširite rečnik osećanja kako bi znali šta se dešava u njima, kako bi znali da prepoznaju svoje unutrašnje iskustvo.
Upoznajte ih sa emocijama kao što su razočarenje, tuga, stid, frustracija, strah, jer se ta osećanja često kriju ispod osećanja besa. Na taj način dete može da razume zašto se oseća besno, što će mu pomoći da izrazi bes na drugačiji način.
3. Upoznajte decu sa tehnikama za regulaciju emocija, kao što su duboko disanje, fizičke vežbe, senzorni alati.
U zavisnosti od deteta nekima odgovara i crtanje, muzika, u svakom slučaju važno je da pronađete aktivnost koja dete opušta i smiruje i koju može da primeni u situacijama kada oseća bes.
4. Uvedite jasna pravila i granice.
Ona moraju postojati i ona se odnose na ponašanja kada dete može povrediti sebe, druge ili oštetiti stvari. Detetu možete reći “U redu je da budeš besan, ali ti neću dozvoliti da udaraš. Sešću ovde pored tebe i pomoći ti da se opustiš i smiriš. Ovde sam za tebe.”
5. Kada vidite napredak...
Kada vidite da je dete uspelo ili pokušalo da koristi neku od tehnika koje ste ga naučili ili kada je izrazilo svoja osećanja i potrebe rečima, naglasite to. Pokažite da cenite trud. Pokažite da primećujete da je uradilo to iako nije bilo lako.
Učenje veština zahteva vreme i posvećenost. Bes i intenzivna osećanja dece često su neprijatnosti koje remete vaš mir i već zauzet raspored. Međutim važnost vaše prisutnosti i posvećenosti je nemerljiva. Upoznavanje na svojim osećanjima, rad na regulaciji svojih emocija, a zatim i učenje dece istom su prioritet u današnjem vremenu.
izvor: Biti roditelj
