Kako anksioznost dovodi do problematičnog ponašanja dece?

Znakovi da bi dete koje se ponaša uznemireno uključuju napade, izazivanje besa, rasejan izgled, puno kretanja (kao što je napuštanje svog mesta ili čak istrčavanje iz sobe), svađanje sa drugima i postavljanje mnogo pitanja.
Odrasli mogu pogrešno misliti da su deca koja se ovako ponašaju namerno teška. Roditelji se tada ne osećaju poštovano i mogu biti frustrirani ili iscrpljeni. U školi, kada deca ometaju čas ili ne prate uputstva, ona mogu da vređaju nastavnike. Umesto da nauče da upravljaju svojom anksioznošću, oni tada završavaju u direktorovoj kancelariji - piše centar-sidro.org.

Anksioznoj deci koja se ponašaju problematično mogu pogrešno dijagnostikovati ADHD ili poremećaj ponašanja. Zbog toga je važno pažljiva procena stručnjaka za mentalno zdravlje, kao što je psiholog, psihijatar, defektolog kako bi se otkrilo šta uzrokuje takvo ponašanje. Anksioznost se može veoma uspešno lečiti terapijom kognitivnog ponašanja ili CBT. Deca uče tehnike kako da se smire kada su anksiozna, a anksioznost vremenom bled ii nestaje. Ponekad se preporučuje i upotreba lekova.

Desetogodišnji dečak po imenu Džejms ima ispade u školi. Uznemiren nečim što mu drug iz razreda kaže, on gurne drugog dečaka i dolazi do koškanja. Kada učitelj uđe da ih razdvoji, Džejms besni, bacajući papire i knjige po učionici i munjevito izlazi iz prostorije. Konačno je smešten u kancelariju zamenika direktora, gde zaposleni pokušavaju da ga smire. Umesto toga, on šutne zamenika direktora u mahnitom pokušaju da pobegne. Osoblje zove pomoć i Džejms završava u Hitnoj pomoći.
Za neupućene, Džejms izgleda kao dečak sa ozbiljnim problemima sa kontrolom besa. Nije prvi put da se oteo kontroli. Škola insistira da roditelji dođu po njega i vode ga kući na ručak svaki dan jer mu je zabranjen pristup kafeteriji, zbog ranijih ispada u ponašanju.

Neprepoznata anksioznost

Ali šta se zaista dešava? „Posle procene ispostavilo se da dečak ne pokazuje simptome socijalne anksioznosti“, izveštava dr Džeri Bubrik, bivši dečji psiholog na Institutu za um deteta. „On ne može da toleriše nikakvu — čak ni konstruktivnu — kritiku. Džejms se užasava od pomisli da može da se osramoti, pa kada drugi dečak kaže nešto zbog čega mu je neprijatno, on nema veštine da se izbori sa tim i prosto ga obuzme bes. Nastupa reakcija: Beži ili se bori.”
Džejmsova priča ilustruje nešto što roditelji i nastavnici možda ne shvataju — da izazovno ponašanje često generiše neprepoznata anksioznost. Dete koje izgleda kao da oponira ili da je agresivno može zapravo da pokazuje reaciju na svoju anksioznost – anksioznost koju, u zavisnosti od svog uzrasta, možda neće moći da artikuliše efikasno ili je čak ne prepoznaje u potpunosti.
„Posebno kod mlađe dece sa anksioznošću, možda ćete videti “zamrznuto” i “lepljivo” ponašanje“, kaže Rejčel Busman, klinički psiholog, „ali takođe možete videti napade besa i potpune padove u ponašanju.

Sjajan maskenbal

Anksioznost se manifestuje na iznenađujuće različite načine, delom zato što je zasnovana na fiziološkom odgovoru na pretnju u okruženju, odgovoru koji maksimizira sposobnost tela da se suoči sa ili da izbegne opasnost. Dakle, dok neka deca pokazuju anksioznost izbegavajući situacije ili predmete koji kod njih izazivaju strah, druga reaguju sa ogromnom potrebom da se izvuku iz neprijatne situacije. To ponašanje, koje može biti problematično ili izazovno, često se pogrešno tumači kao bes ili protivljenje.
„Anksioznost je jedna od onih dijagnoza koja je sjajan maskenbal“, objašnjava Laura Prager, MD, direktor Službe hitne pomoći za dečiju psihijatriju u Opštoj bolnici u Masačusetsu. „To može izgledati kao mnogo stvari. Naročito kod dece koja možda nemaju reči da izraze svoja osećanja, ili zato što ih niko ne sluša, te oni mogu da ispolje svoju anksioznost poremećajima u ponašanju.

Češći simptomi anksioznosti kod deteta su problemi sa spavanjem u sopstvenoj sobi ili odvajanjem od roditelja, ili izbegavanje određenih aktivnosti. „Svako bi prepoznao te simptome“, primećuje dr Prager, koautor knjige Priče iz Službe za hitne slučajeve dečije psihijatrije. Ali u drugim slučajevima anksioznost može biti skrivena.
„Kada su glavna pritužba iznenadni napadi besa, poremećaji u školi ili bacanje na pod dok roditelji kupuju u tržnom centru, teško je znati šta to znači“, objašnjava ona. „Ali nije neuobičajeno, kada takva deca dođu u hitnu pomoć, da dijagnoza na kraju bude prilično dubok anksiozni poremećaj.

Problemi u školi

Nije neuobičajeno da deca sa ozbiljnom nedijagnostikovanom anksioznošću budu ona koja ometaju nastacu u školi, gde zahtevi i očekivanja vrše pritisak na njih takav pritisak koji ona ne mogu da podnesu. I može biti veoma zbunjujuće za nastavnike i druge članove osoblja da „pročitaju“ to ponašanje, koje može izgledati kao da dolazi niotkuda.

Nensi Rapaport, MD, profesor na Medicinskom fakultetu sa Harvarda, specijalizovana za brigu o mentalnom zdravlju u školskim ustanovama, vidi anksioznost kao jedan od uzroka ometajućeg ponašanja koje čini nastavu u učionici tako izazovnom. „Nevolja je u tome što kada deca koja su anksiozna postanu ometajuća, oni odbijaju one odrasle koji su im potrebni da bi im pomogli da se osećaju bezbedno“, primećuje dr Rapaport. „I umesto da nauče da upravljaju svojom anksioznošću, oni na kraju provode pola dana u direktorovoj kancelariji.
Dr Rappaport vidi mnogo problema u školi kao rezultat traume kod kuće. „Deca koja se bore, a ne osećaju se bezbedno kod kuće“, primećuje ona, „mogu se ponašati kao teroristi u školi, sa prilično zastrašujućim vrstama ponašanja. Najveći rizik, kaže ona, su deca sa ADHD-om koja su takođe doživela traumu. „Oni su hiper-pobuđeni, nemaju izvršno funkcionisanje, pogrešno čitaju znakove i jurišaju u borbu.”

Davanje deci alata za rešavanje anksioznosti

Kada je učiteljica u stanju da izgradi odnos sa detetom, da otkrije šta se zaista dešava sa njim, šta provocira njegovo nepoželjno ponašanje, to joj često može dati alate za rešavanje anksioznosti i sprečavanje nesreća. U svojoj knjizi Kodeks ponašanja: Praktični vodič za razumevanje i podučavanje najizazovnijih učenika, dr Rapaport nudi strategije koje deca mogu naučiti da koriste kako bi se umirila, od vežbi disanja do tehnika za odvraćanje pažnje.

„Kada nastavnik razume anksioznost koja leži u osnovi protivljenja, umesto da pretpostavi da dete aktivno pokušava da ga učini nesrećnim, to menja njegov pristup“, kaže dr Rapaport, „Nastavnik je u stanju da udruži snage sa samim detetom i školskim savetnikom, da smisle strategije za sprečavanje ovih situacija.”
Ako zvuči naporno za nastavnika, onda jeste, primećuje ona, ali isto tako je naporno i suočavanje sa posledicama ispada istog deteta.

Anksioznost pomešana sa ADHD-om

Anksioznost takođe pokreće mnoge simptome u školskom okruženju koji se lako pogrešno tumače kao ADHD ili prkosno ponašanje.
„Vidite dete koje ima poteškoća u školi: ne obraća pažnju, stalno ustaje sa svog mesta, postavlja mnogo pitanja, često ide u toalet, ulazi u prostore druge dece“, objašnjava dr. Rapaport. „Ovo ponašanje uznemirava drugu decu i frustrira nastavnika, koji se pita zašto deca postavljaju toliko pitanja i zašto su toliko zaokupljeni onim što druga deca rade, i ne pridržavaju se pravila.

Ljudi imaju tendenciju da pretpostave da je ono što se dešava sa ovim detetom ADHD sa poremećajem pažnje, ali to je obično anksioznost. Deca sa opsesivno-kompulzinim poremećajem, na primer, pogrešno označena kao nepažljiva, zapravo ne postavljaju sva ta pitanja zato što ne slušaju, već zato što im je potrebno mnogo uveravanja.

Kako prepoznati anksioznost kod deteta

„Verovatno se javlja češće nego što mislimo, bilo da se radi o anksioznosti koja izgleda ometajuće ili uznemirenosti koja koegzistira sa ometajućim ponašanjima,“ dodaje dr Busman. „Sve se vraća na činjenicu da su deca komplikovana i da simptomi mogu da se preklapaju sa različitim dijagnostičkim kategorijama, zbog čega moramo da imamo zaista sveobuhvatnu i dobru dijagnostičku procenu.

Pre svega, dobra procena treba da prikupi podatke iz više izvora, a ne samo od roditelja. „Želimo da razgovaramo sa nastavnicima i drugim ljudima koji su uključeni u život deteta“, dodaje ona, „jer su ponekad deca koju vidimo potpuno ista kod kuće i u školi, ponekad su to kao dvoje potpuno različite dece.“
I treba da se koriste skale ocenjivanja na čitavom spektru ponašanja, a ne samo na oblasti koja izgleda najočitije, da bi se izbegli propusti u dijagnostikovanju problema koji se uskim skalama ne prepoznaju.

Dr Busman takođe napominje da dete sa teškom anksioznošću koje se bori u školi takođe može imati problema sa pažnjom ili učenjem, ali će možda morati da se leči zbog anksioznosti pre nego što se zaista može proceniti. Ona koristi primer tinejdžerke sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem kojoj je loše u školi. „Ona ritualizuje tri do četiri sata dnevno i ima stalne nametljive misli - tako da to treba da tretiramo, da anksioznost stavimo pod kontrolu pre nego što se zapitamo: “A kako ona uči?".