Prema statistikama, gotovo svaki roditelj je uveren da radi dobar posao odgajajući svoju decu i podučavajući ih lekcijama. Ali zapravo, nije sve tako jednostavno i glatko.
Često odrasli ne mogu da kontrolišu emocije i kažnjavaju svoju decu više nego što ona to stvarno zaslužuju. To ima negativne posledice za decu: ona razvijaju strahove i stereotipe koji im sve otežavaju. Preporuke stručnjaka vam mogu pomoći da znate kada i kako da kaznite dete na efikasan način, bez ugrožavanja detetovog samopoštovanja:
Ako dete nije imalo loše namere ne bi trebalo da bude kažnjeno
U velikoj većini situacija deca ne pokušavaju nikome da naude, samo žele da otkriju stvari. A kada dete samo pokušava da nauči nešto, treba ga podržati čak i ako je njegovo delovanje dovelo do nečeg negativnog. Isto važi i za situacije koje su bile potpune slučajnosti. Saosećajte sa detetom i recite mu kako popraviti situaciju.
Kada se dete kažnjava zbog nesrećnog ishoda, rizikuju se da dete izraste u neodlučnu osobu. Ono može da radi stvari po naredbi jako dobro, jer je naviklo da se ponaša po naredbi nekog moćnog. Ali takva odrasla osoba ne može donositi vlastite odluke niti biti vrlo odgovorna.
Predlozi i naredbe su različite stvari
Te se situacije nazivaju stereotipnim delovanjem. Roditelji obično misle da su tradicionalni načini vaspitanja ispravni. Razmišljanje ide po principu “zato što je to ispravno” ili “zato što su moji roditelji radili istu stvar.” Postoji velika razlika između izreke “Možda ne treba više da igraš igre?” i “Ne igraj igre”. Prva je predlog, a druga je naredba. Dakle, treba da kaznite svoje dete samo ako ste mu naredili da nešto uradi ili ne uradi.
Ako je dete emocionalno snažno i stabilno i kažnjava se zbog protivljenja predlogu, biće dobro. Ali ako je osetljivo, može biti vrlo povređeno. U tom slučaju takvo osetljivo dete, kad odraste, moglo bi želeti da posluša naredbe svih ljudi koje poštuje jer se boji posledica.
Kazna ne sme da bude emocionalna
Kada dete ne želi da sluša, neki roditelji se jako naljute i ne mogu kontrolisati svoj bes iako vole svoju decu. To je često uzrokovano velikim očekivanjima. A kad se ta očekivanja sudare sa realnošću, roditelji postaju nezadovoljni. Te emocije treba potisnuti.
Ako je dete povodljivo i osetljivo, možda će u budućnosti zbog sve te vike imati problema. Psiholozi kažu da čak mogu da zavise od ljudi koji imaju visok društveni status.
Javno kažnjavanje je neprihvatljivo
Javno kažnjavanje čini decu posramljenom i ljutom. Psiholozi ne preporučuju upotrebu popularnih izraza kao što su “šta će drugi reći?”. Usput, isto se događa kad se deca nagrađuju u javnosti, mogu postati previše arogantna.
Dete koje je često kažnjavano u javnosti se uvek oseća poniženo i očekuje da se situacija ponovi. U svom odraslom životu, ono se može pretvoriti u osobu koja se u potpunosti oslanja na mišljenje većine i ne može da donosi sopstvene odluke.
Ako ste zapretili da ćete kazniti trebalo bi i da kaznite
Ako je odrasla osoba obećala da kazni dete, trebalo bi to i da uradi. Pretnja koju ste izrekli, prema dečijim psiholozima, gora je nego nikakva kazna. Deca brzo shvataju da roditelji samo govore i prestaju da im veruju. Njihov sistem vrednosti ubrzo postaje oštećen: ne mogu razumeti razliku između dobrog i lošeg jer nemaju regulacijski sistem.
Međutim, kaznu možete zanemariti ako je očekivanje već bilo delotvorno. Ali u ovom slučaju, trebalo bi da objasnite detetu da to ponašanje nije normalno, to je samo izuzetak.
Kada ne znate ko je kriv kaznite sve!
Ako roditelj nije siguran koje dete je krivo, ne bi trebalo da kazni samo jednog od njih. U situaciji kada je vaše dete bilo sa prijateljima, ne bi trebalo da kritikujete drugu decu. Ako su bili sa svojom braćom ili sestrama i ono što su radili je dovoljno ozbiljno za kaznu, onda bi svi trebalo da budu kažnjeni.
Ako to ne uradite, osoba koju kažnjavate biće oštećena i može postati žrtveno jagnje u budućnosti. I druga deca će imati naduvano samopoštovanje i osećaj imuniteta koji ne može da ima pozitivan uticaj na njihov budući život. Naravno, to se događa samo ako roditelji kazne samo jedno dete.
Deca bi trebalo da budu kažnjena samo za sadašnje prekršaje ne i za prošle greške
Jedno od najvažnijih pravila odgajanja dece jeste: “kazna – oproštaj – zaboravljeno”. Dete koje je stalno kažnjavano zbog svojih prošlih grešaka ne može biti jaka osoba. Ono će se bojati da uradi nešto novo i voleće rutinu. Takođe, moglo bi mu biti teško da nauči iz sopstvenih grešaka. Umesto da analizira svoje greške, ono će se samo fokusirati na njih.
Takođe, kada roditelji saznaju nešto loše o detetu što se dogodilo davno, psiholozi takođe ne preporučuju kažnjavanje. Svi roditelji moraju jednostavno da objasne deci gde su pogrešila.
Kazna treba da odgovara uzrastu deteta
Sistem kažnjavanja treba da bude jasan i uravnotežen. Nemojte davati istu kaznu za loše ocene i razbijeni prozor. Male stvari – male kazne. Velike stvari – ozbiljne kazne. Takođe, treba uzeti u obzir uzrast i sklonosti deteta. Ako dete voli društvene medije, treba ograničiti vreme korišćenja, što će biti dobra kazna. A ako ih dete uopšte ne koristi, trebalo bi smisliti drugi način kažnjavanja.
Dete koje uvek dobija istu kaznu za različite stvari ne može da izgradi dobar sistem moralnih vrednosti jer ne može da prepozna razliku između važnosti stvari.
Nemojte koristiti loše ili uvredljive reči
To se događa kada su ljudi stvarno emocionalni. Mnogi roditelji ne primećuju da to rade. Psiholozi preporučuju korišćenje samo neutralnog rečnika. Osetljiva deca mogu imati problema sa niskim samopoštovanjem. Mogu zapamtiti vremena kada su njihova majka ili otac koristili lošu reč. Ovo je ozbiljnije za devojke, stoga budite posebno oprezni s njima.
Izvor: atma.hr
