Prema američkim centrima za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), mentalni poremećaji kod dece se opisuju kao ozbiljne promene u načinu na koji deca uče, ponašaju se ili nose sa svojim emocijama, što u većini slučajeva izaziva uznemirenost, frustraciju i slične probleme.
Anksioznost
Kada dete ne preraste strahove i brige tipične za malu decu, ili kada imaju toliko strahova i briga da ometaju njihove aktivnosti u školi, kući ili igri, detetu se može dijagnostikovati anksiozni poremećaj. Primeri različitih vrsta anksioznih poremećaja uključuju anksioznost odvajanja, ekstremni strah od određenih stvari ili situacija kao što su psi, insekti ili odlazak kod lekara (fobije), socijalna anksioznost i ponovljene epizode iznenadnog, neočekivanog, intenzivnog straha koje dolazi sa simptomima kao što su palpitacije, problemi sa disanjem ili osećaj vrtoglavice, drhtanja ili znojenja (panični poremećaj).
Anksioznost se može manifestovati kao strah ili zabrinutost, ali takođe može učiniti decu razdražljivom i ljutom. Simptomi anksioznosti takođe mogu uključivati probleme sa spavanjem, kao i fizičke simptome kao što su umor, glavobolja ili bolovi u stomaku. Neka uznemirena deca često zadržavaju svoje brige za sebe i zbog toga njihovi roditelji ponekad mogu da propuste simptome.
BabyMed - Medicinska kozmetika za bebe i malu decu sa 5 proizvoda za negu osetljive kožu beba
Depresija
Ponekad je tuga ili osećaj beznađa deo života svake odrasle osobe, uključujući i dete. Međutim, neka deca su tužna ili nezainteresovana za stvari u kojima su nekada uživala, ili se osećaju bespomoćno ili beznadežno u situacijama koje mogu da promene. Kada deca osećaju stalnu tugu i beznađe, može im se dijagnostikovati depresija. Primeri ponašanja koji se često primećuju kod dece sa depresijom uključuju često osećaj tuge ili razdražljivosti, izbegavanje aktivnosti ili hobija koji su ih zabavljali, promene u apetitu, promene u obrascima spavanja (spavanje mnogo više ili mnogo manje nego obično), čest umor ili nemir, poteškoće u koncentraciji, osećaj bezvrednosti, beskorisnosti ili krivice i ispoljavanje samodestruktivnog ponašanja.
Ekstremna depresija može navesti dete da razmišlja o ili planira samoubistvo. Za tinejdžere i mlade odrasle, samoubistvo je među vodećim uzrocima smrti, piše CDC. Neka deca možda ne govore o svojim bespomoćnim i beznadežnim mislima i možda čak neće izgledati tužno. Depresija takođe može prouzrokovati da dete izaziva nevolje ili da se ponaša nemotivisano, zbog čega drugi ne primećuju da je dete depresivno ili da ga pogrešno etiketiraju kao problematično ili lenjo.
Poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD)
Normalno je da deca povremeno imaju problema sa fokusom i ponašanjem. Međutim, kod dece sa poremećajem pažnje i hiperaktivnošću (ADHD), simptomi nestaju i mogu biti veoma ozbiljni, ali i izazvati ozbiljne poteškoće u školi, kod kuće ili sa prijateljima. Dete sa ADHD-om može često sanjariti, zaboravljati ili gubiti stvari, vrpoljiti se i vrpoljiti, previše pričati, imati poteškoća da se odupre iskušenju, ima problema sa promenama i teškoće u komunikaciji ili druženju sa drugim ljudima.
Opsesivno kompulzivni poremećaj
Mnoga deca povremeno imaju misli koje ih muče i mogu se osećati kao da moraju nešto da preduzmu u vezi sa tim mislima, čak i ako njihovi postupci zapravo nemaju smisla. Na primer, mogu se brinuti da će imati lošu sreću ako ne nose svoj omiljeni komad odeće. Kod neke dece, misli i porivi za izvođenjem određenih radnji i dalje postoje, čak i ako pokušavaju da ih ignorišu ili nateraju da nestanu. Deca mogu imati opsesivno-kompulzivni poremećaj (OCD) kada se neželjene misli često javljaju, oduzimaju im mnogo vremena (više od sat vremena dnevno), ometaju njihove aktivnosti ili ih jako uznemiravaju.
Primeri opsesivno-kompulzivnog ponašanja uključuju neželjene misli, impulse ili slike koje se stalno ponavljaju i izazivaju anksioznost ili uznemirenost, razmišljanje o nečemu ili ponavljanje nečega iznova i iznova (na primer, brojanje ili ponavljanje reči iznova i iznova tiho ili naglas), stalna želja za određenim stvarima koje se moraju uraditi na određen način i određen broj puta da bi nestala opsesija deteta.
Deca se tako ponašaju jer osećaju da će takvo ponašanje sprečiti da im se dogode loše stvari ili učiniti da se osećaju bolje. Međutim, ponašanje obično nije povezano sa stvarnom opasnošću da se nešto loše desi ili je ponašanje ekstremno.
Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
Sva deca mogu doživeti veoma stresne događaje koji utiču na njihovo razmišljanje i osećanja. Većinu vremena deca se brzo i dobro oporavljaju. Međutim, ponekad će deca koja dožive ozbiljan stres, kao što je ozbiljna povreda, velika promena ili smrt člana uže porodice, biti dugoročno pogođena onim što im se dogodilo. Kada deca razviju dugotrajne simptome, koji u proseku traju više od mesec dana, koji su uznemirujući ili ometaju njihove odnose i aktivnosti, može im se dijagnostikovati posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).
Primeri simptoma PTSP-a kod dece uključuju ponovno proživljavanje događaja u umu ili igri, noćne more i probleme sa spavanjem, nedostatak pozitivnih emocija, intenzivan stalni strah ili tugu, razdražljivost ili izlive besa, osećaj bespomoćnosti i povlačenja, ali i izbegavanje određenih ljudi ili mesta koja podsećaju dete na doživljenu traumu.
