Uzmite knjigu sa police deteta i veća je verovatnoća da ćete pronaći životinjskog protagonistu nego čoveka.
Od veoma gladnih gusenica do velikih grbavih kitova, deca su često fascinirana životinjama.
Ali dok su likovi u slikovnici često daleko od stvarnosti, kućni ljubimci sa kojima mnogi od nas dele dom nude deci realističniji uvid u životinjski svet - i smislenu vezu koja na njih utiče i na čitav niz drugih načina.
Razumevanje tog odnosa ne samo da može pomoći roditeljima da odaberu pravog kućnog ljubimca za dete, već im takođe daje dublji uvid u faktore koji čine zaista uspešnu vezu.
Za mnoge ljude, kućni ljubimci su veoma voljeni članovi porodice koji pružaju podršku u mnogim fazama života.
Oni mogu da pomognu parovima da učvrste vezu, ponašaju se kao drugari maloj deci i prave društvo roditeljima kada deca odu od kuće.
Istraživanje u Americi pokazalo je da 63 odsto domaćinstava sa bebom mlađom od 12 meseci ima kućnog ljubimca, a australijska studija je otkrila povećanje od 10 odsto u broju kućnih ljubimaca u vreme kada deca krenu u školu.
Mnogi roditelji intuitivno osećaju da briga o životinji može deci ponuditi vredne lekcije o brizi, odgovornosti i empatiji.
„Zaista je važno, posebno za malu decu, da nauče da bi nečija perspektiva mogla biti drugačija od njihove", kaže Megan Miler, vanredna profesorka interakcije ljudi i životinja na Univerzitetu Tafts, u SAD-u.
„To je možda lakša lekcija da se nauči sa životinjom nego sa, recimo, bratom ili sestrom ili vršnjakom."
Ali tvrdnje o blagotvornom uticaju kućnih ljubimaca na decu idu dalje, sugerišući da kućni ljubimci mogu da utiču na društvene veštine dece, fizičko zdravlje, pa čak i kognitivni razvoj i da je njihovo držanje povezano sa višim nivoima empatije.
Za decu sa autizmom i njihove porodice, briga o kućnim ljubimcima može da pomogne u smanjenju stresa i stvoriti mogućnosti za stvaranje veza podrške.
Druga istraživanja pokazuju da deca takođe dosta dobijaju od životinja.
U jednom paru studija, deca su napravila manje grešaka u zadatku kategorizacije objekata i trebalo im je manje upita u zadatku pamćenja kada je u sobi bio pas.
Istraživanja su čak otkrila da, barem za odrasle, jednostavan čin gledanja na kućne ljubimce kao na članove porodice poboljšava blagostanje - iako naslovi koji govore o širokim prednostima posedovanja kućnih ljubimaca nisu bez kritike, jer ljudi često veruju da ljubimci poboljšavaju zdravlje i sreću, čak i kada objektivne mere ne pokazuju nikakvu razliku.
Interakcija sa kućnim ljubimcima - i sa drugim ljudima
Dakle, da li su kućni ljubimci zaista u korenu svih ovih prednosti, ili samo mislimo da jesu?
Hejli Kristijan, vanredna profesorka u Školi za populaciju i globalno zdravlje na Univerzitetu Zapadne Australije u Pertu, jedna je od istraživačica koje pokušavaju da razdvoje uzrok od posledice.
Koristeći podatke iz longitudinalne studije na 4.000 dece uzrasta pet i sedam godina, Kristijan i kolege su otkrili da je posedovanje kućnih ljubimaca povezano sa manje problema sa vršnjacima i više prosocijalnog ponašanja.
U odvojenom istraživanju, otkrili su da su deca uzrasta od 2 do 5 godina sa porodičnim psom bila aktivnija, provodila manje vremena pred ekranima i u proseku spavala više od dece bez kućnog ljubimca.
Najvažnije je da je fizička aktivnost, kao što je odlazak u porodične šetnje sa psima, napravila razliku.
Zatim su, u studiji objavljenoj prošle godine, spojili ova dva dela slagalice.
Posle kontrole faktora kao što je socio-ekonomski status, istraživači su videli da deca koja se redovno bave fizičkom aktivnošću vezanom za pse imaju bolje razvojne rezultate.
„Zapravo, možemo reći da deca koja imaju kućne ljubimce i komuniciraju sa njima tokom vremena u ranom detinjstvu zaista stiču ove dodatne prednosti u smislu socijalno-emocionalnog razvoja", kaže Kristijan, koja je takođe viša naučna saradnica na Dečjem institutu Teleton.
To ne znači da svaka porodica treba da ima kućnog ljubimca ili je svakom detetu sa psom bolje nego onom bez njega.
Problemi u ponašanju, složene medicinske potrebe i finansijski teret brige o životinji mogu učiniti život sa kućnim ljubimcem manje ružičastim.
Porodice koje žive u stambenim jedinicama koje nisu pogodne za kućne ljubimce suočavaju se sa dodatnim preprekama.
„Mislim da nikada nećemo doći do tačke u kojoj preporučujemo da svako ko ima dete dobije psa", kaže Miler.
U stvari, Miler je istražila da li je mentalno zdravlje američkih tinejdžera sa kućnim ljubimcima bilo bolje od njihovih kolega koji nisu posedovali kućne ljubimce tokom pandemije kovida-19 - i otkrila je da životinje izgleda ne prave nikakvu razliku.
„Moja hipoteza je da je kovid bio veliki uzrok stresa i verovatno ne postoji nijedna stvar koja je dovoljna da se to prevaziđe", kaže ona.
Takođe je moguće da je pandemija zaustavila jedan od načina na koji nam život sa psom može dati podsticaj.
„Mi imamo društvene koristi od interakcije sa psom, ali postoji i ovaj način na koji životinje mogu olakšati društvenu interakciju sa drugim ljudima", kaže Miler.
Tokom lokdauna, tinejdžeri su se možda držali svojih svakodnevnih šetnji pasa, ali su izbegavali razgovore sa drugim šetačima pasa, gubeći male trenutke društvene interakcije.
Izgradnja jake veze
Kada je reč o pozitivnom uticaju kućnih ljubimaca na decu, ključno je stanje njihovog odnosa - ne samo život pod istim krovom.
„Čini se da je kvalitet odnosa bolji prediktor nekih od ovih zdravstvenih ishoda nego samo da li imate kućnog ljubimca u kući ili ne", kaže Miler.
Vreme provedeno sa kućnim ljubimcem je jedan od faktora.
Ako vaš brat ili sestra ima hrčka koji živi u njihovoj sobi, malo je verovatno da ćete se osećati veoma vezanim za njega, na primer, u poređenju sa porodičnim psom kojeg šetate svaki dan posle škole.
Starost deteta takođe može pomoći da se utvrdi koliko će čvrst postati odnos sa određenim kućnim ljubimcem.
Deca uzrasta između šest i deset godina razvijaju jače veze sa životinjama koje su sličnije ljudima, poput mačaka i pasa, nego sa biološki udaljenim vrstama, poput ptica i riba.
Ali starija deca, uzrasta između jedanaest i četrnaest godina, navode da su jednako vezana za manje srodne vrste, poput miševa, kao i za svoje pse ili mačke.
Australijska longitudinalna studija pokazala je da deca bez braće i sestara mogu posebno imati koristi od kućnih ljubimaca - možda zato što se ponekad ponašaju kao surogat braće i sestara.
„Verovatnije je da će roditelji dozvoliti svom detetu da bude samostalno mobilno (na primer, samo da obavi posao) ako je išlo sa bratom ili sestrom ili prijateljem", kaže Kristijan.
„I pogodite sa kime još? Psom."
Kućni ljubimci čak mogu pomoći društvenim interakcijama u domaćinstvima.
U hraniteljskim porodicama, istraživanja sugerišu da kućni ljubimac može pomoći u olakšavanju bliskih odnosa između hranitelja i dece, kao i da obezbedi društvo sam po sebi.
Kada deca upoznaju ljubimce, to im otvara dublje razumevanje životinja širom sveta.
„Oni imaju tendenciju da uče od ljubimca, nekako, kako da imaju više razumevanja, empatije i da reaguju na životinje uopšte", kaže Džon Bredšo, bivši čitač ponašanja životinja na Univerzitetu u Bristolu, u Velikoj Britaniji, i autor nekoliko knjiga o mačkama i psima.
Jedna studija u Velikoj Britaniji otkrila je da deca koja imaju kućne ljubimce imaju veći nivo verovanja u um životinja, odnosno da misle da životinje imaju sopstvene misli i osećanja.
„Možete imati razne izmišljene priče u glavi o lavu, ali dok vas neko ne odvede u Afriku, nikada ga nećete sresti u divljini", kaže on.
„Ali pas ili mačka su tu i mogu vas naučiti o tome kako je zapravo biti životinja, da životinje nisu ljudi, one imaju veoma posebne živote koji pripadaju njima, a ne nama."
Čak i male bebe gledaju i uče o životinjama sa kojima žive.
Istraživanje Karine Harli i Lise Ouks sa Univerziteta u Kaliforniji, Dejvis, SAD, pokazalo je da su bebe u domaćinstvima sa kućnim ljubimcem bolje prepoznavale životinjska lica već u 10. mesecu života.
Štaviše, odnos deteta sa ljubimcem mogao bi da obezbedi preko potrebnu vezu sa prirodom.
„Za pravi život, disanje, pomalo neuredna životinja koja trči po kući dobar je način za uspostavljanje tih veza", kaže Bredšo.
Šta životinje misle o deci?
Sećanje na divlje poreklo naših ljubimaca može nam dati uvid u to kako oni vide naše porodice.
Psi su evoluirali da žive zajedno sa ljudima i imaju potencijal da formiraju veoma jake veze sa nama.
Mačke su, s druge strane, usamljena bića u srcu.
Čak i tako, čini se da ukućane smatraju porodicom.
„Naše mačke nas pozdravljaju podižući rep i trljajući se oko naših nogu - upravo ono što rade kada upoznaju drugu mačku koju dobro poznaju ili smatraju članom porodice", piše Bredšo u knjizi Životinje među nama.
Ali da li se ovo srodstvo prenosi na decu zavisi od ranog životnog iskustva kućnog ljubimca?
I mačke i psi imaju kratak period - za štence to je između osam i šesnaest nedelja starosti gde uče o vrstama ljudi sa kojima se mogu susresti u životu.
„Znamo da ako štenci ili mačići uopšte nisu sreli decu do navršenih šest meseci, u zavisnosti od temperamenta, mogu da ispolje zaista prilično neželjene reakcije", kaže Bredšo.
„To sugeriše da oni zaista ne prepoznaju decu kao ljude, osim ako im nisu predstavljeni kao deo paketa humanosti."
Ovo ima savršenog smisla kada na to gledate iz ugla životinje, kaže on.
„Beba nije ništa slično odraslom čoveku. Mnogo je manja, ne može da ustane, proizvodi veoma različite zvukove od odraslog čoveka i miriše sasvim drugačije od odraslog čoveka."
Razumevanje kako kućni ljubimac vidi svet je od vitalnog značaja da bi se osiguralo da se svi slažu.
Ako mačka urinira na novi krevetić ili dečja kolica unesena u kuću, lako je zaključiti.
„Ako niste bili saosećajni sa načinom na koji mačka misli, možda biste pomislili: 'Oh, mačka se samo ljuti jer ću imati bebu, mora da zna'," kaže Bredšo.
„Naravno, ne znaju. Vrlo često je mirisna sredina (miris kuće) ono što je zbrkano i mačka je izgubila svoje poznate referentne tačke."
I mačke i psi se u velikoj meri oslanjaju na njuh, tako da je pojava mnogo novih mirisa u kući kao „doći kući i otkriti da je neko ofarbao vaše zidove u potpuno suprotne boje", kaže Bredšo.
Sa druge strane, poznati mirisi mogu ih usrećiti.
U jednom testu, Bredšo i njegove kolege su u krevet stavili majicu koju je nosio vlasnik psa.
„Taj poznati miris je činio čuda za psa, bili su mnogo opušteniji", kaže on.
Ne dajući ljudske karakteristike našim ljubimcima - znači očekivati da razmišljaju i ponašaju se kao ljudi - posebno je važno kada je u pitanju sigurnost deteta.
„Nikada ne možete biti 100 odsto sigurni kako će pas reagovati u bilo kojoj situaciji", kaže Bredšo.
„Postoje razne moguće stvari koje psa mogu pokrenuti na drugačiji način ponašanja, možda onaj koji vlasnik nikada ranije nije video."
Na kraju krajeva, svaki odnos između deteta i kućnog ljubimca je jedinstven, sa osobinama, prednostima i zamkama, a, na neki način, istraživači tek počinju da shvataju šta čini odnos deteta sa ljubimcem obostrano korisnim.
„Oblast se zaista kreće ka sagledavanju ovih više individualnih razlika", kaže Miler.
U međuvremenu, i sama deca kućne ljubimce svrstavaju u neka od najvažnijih bića u životima, doživljavajući životinjske saputnike kao utehu i emocionalnu podršku, kao i kao nepogrešive poverljive osobe za tajnu.
Neke od tih koristi „je veoma teško kvantifikovati jer su veoma individualne, a nauka se bavi populacijama i velikim brojevima", kaže Bredšo.
„Samo zato što nešto nije baš opipljivo i lako merljivo, ne znači da nije stvarno."
Izvor: bbc.com
