Glumac kaže da ako smo u miru sa sobom i svojim najmilijima, obaveze nas ne mogu poremetiti. On ističe da je potpuno srećan jer radi posao koji voli i živi baš onako kako je to Tesla govorio.
Dramski umetnik Nenad Jezdić svojim glumačkim bravurama svakom liku daje poseban pečat, pokušavajući da ga oboji tako da se razlikuje od onog predhodnog. Od komičnih do dramskih uloga, Jezdić, osvaja publiku kako u pozorištu tako i na televiziji i filmu. Uspešno balansira između privatnog i poslovnog života, rada u poljoprivredi, ali i na daskama koje život znače.
- To je sudbina. To moraš da prihvatiš. To je naš posao. Život je takav da si stalno u jurnjavi. Ne treba roptati, nego treba sa nekom elemenatarnom relaksiranošću, ali ne opuštenošću pristupiti tome - rekao je za “Blic” Nenad Jezdić.
Glumci su uvek u stresu, pa na pitanje koliko to utiče na zdravlje, psihu, Jezdić odgovara:
- Ne znam odgovor da dam. Mi živimo takvim životom jer nismo svesni potencijalnih posledica. Ali, ako je čovek u miru sa sobom i sa svojim najmilijima i najneposrednijim okruženjem, onda njemu posao i obaveze ne mogu ništa. Pogotovu ako čovek radi posao koji voli. A ja radim posao koji volim. Izuzetno ga volim. Baš se osećam ispunjenim, radnosnim i srećnim. Nedavno sam sa jednim drugarom pričao... Kada bi me sada neki vrhunski autoritet istine i spoznanja postavio ispred sebe i kada bi me pitao da li sam srećan, ja bih mu odgovorio: da.
Jezdić otkriva šta su elementi njegove sreće.
- Da se biva kadar stići, uteći i na strašno mesto postojati. (smeh) U jednom trenutku sam putovao sa jednog snimanja na drugo pa sam morao da prespavam u Banjaluci, pa odatle da odem u Sloveniju, pa da se ponovo vratim u Banjaluku, pa za Beograd. I kada sam na toj poslednjoj etapi ušao u hotel, čitao sam Tesline misli, koje su bile ispisane što u sobama, što u hodnicima. Jedna od njih je glasila: “Čovek je stvoren da radi, da trpi i da se muči. Ko tako ne čini mora propasti”. Ajde svi da radimo i da malo trpimo i da se mučimo u skladu sa svojom spremnošću. Da se prihvatimo muke prema sebi i po sebi.
S obzirom na to da glumci često govore da su zadržali dete u sebi da bi mogli da se bave glumačkim poslom, pitali smo Jezdića, da li je i on jedan od njih.
- Nema deteta. Nismo mi neki infantilni ljudi. Ja ne robujem tim predrasudama. Ovaj posao je igra. Igra u onom jednom zrelom, malo drugačijem tumačenju. Ne ona bukvalna u smilu žmurke, jurke, lastiša, fudbala... To je igra. I ovaj naš razgovor ima meru igre. To kada dobiješ tuđu ideju, potku u tekstu i kada treba da oživiš neki lik, ti mora da se igraš. Da bi to bilo živo, da bi to delovalo. Ako se deca igraju, ja nikako ne želim da igru ugušim u sebi. Ali je ovo igra nekih zrelih ljudi. Dečja igra je nevina igra, ali glumačka igra je plemenita. Jedna intelektualna i meni jako bliska i draga - smatra Jezdić i dodaje:
- Uvek ću između pojma gluma i igra, izabrati igru. Gluma u sebi ima neki pežorativan kontekst. Jedan kontekst sumnje i skepse. A igra je igra. Igraš se. Ovaj posao traži igrače. Kao i svaka igra ozbiljna. Ti kada vidiš vrhunskog fudbalera, pa on prosto igra vrhunski fudbal. On ne šutira vrhunski loptu, nego se igra loptom.
Na pitanje da li je danas loše biti čovek, apropo filma “Nije loše biti čovek”, Jezdić kroz smeh odgovara:
- Videćemo u novembru, kada su zakazali premijeru filma.
„Knjiga o Milutinu“ je njegova monodrama
Dramski umetnik je najavio veliku pozorišnu premijeru monodrame “Knjiga o Milutinu”.
- Spremam monodramu “Knjiga o Milutinu”. Premijera će biti u novembru u “Zvezdara teatru”. Očekujem mnogo od tog teksta zbog kojeg smo se sastali Egon Savin i ja - kaže Jezdić koji je na nedavno održanom festivalu “Fedis” nagrađen.
- Sve je u nekoj jurnjavi. Za pola sata moram da budem u kostimu i na sceni. Koliko mi je radost, nagrada je ipak prolazna faza i mora da se ide dalje. Gluma je stalna igra otkrivanja i razigravanje mašte, posmatranje i stalno traženje kako bi svi ti likovi mogli da budu deo tvog emotivnog sveta. Lepo je, dobro i značajno ovo priznanje, ali sebi kažem - idemo dalje - priča glumac.
On je ranije za “Blic” rekao da je godinama želeo da nešto svoje napravi, da ima nešto sa čime može da ide pred ljude.
- “Knjiga o Milutinu” u današnje vreme je apsolutno iskonsko i iskreno svedočanstvo o najsvetlijim primercima našeg naroda. O domaćinima, o pravim patriotama, o čuvarkućama, o ljudima koji vole svoj život i svoju zemlju, narod, koji stradaju za sve to uprkos tome što znaju da ga neki spoljni uticaji vode u stradanje. Uprkos svemu tome strada i posvećuje se posle tog stradanja. To je taj grešni, pokajni i sveti Milutin, Danka Popovića. Monodrama nije nešto što je lako, a ja to nikada nisam radio. Jedan od najrelevantnijih reditelja sa prostora Egon Savin me vodi kroz tu priču. Da se razumemo, ne pričamo nikakav lažni ep i ne pričamo ni o kakvom lažnom patriotizmu, već pričamo istinsku priču o tome kako doživeti i sebe i svoj narod i svoju zemlju.
Ljudi su kvarljiva roba
Na pitanje kuda zapravo idemo ako su u realnosti u kojoj smo alavost, pohlepa i licemerstvo potpuno legitimni, Jezdić je govorio za “Blic”:
- Ako negativitet postane uobičajen i legitiman, to ne može voditi nikakvom dobru. Vodi kuda je vodilo i u Nušićevo vreme. Čovek je sklon da posmatra stvari kao da su iskušenja s kojima se suočava karakteristika njegovog vremena. Nisu... Zapravo, ljudi su bitni, ljudi su ti koji ne daju ili daju plemenitu karakteristiku i prostoru i vremenu. Shvatio sam odavno da ne želim da menjam svet, ali ne želim ni da saučestvujem s onima koji robuju banalnom. Posmatram doba u kom živim i kroz prizmu prošlosti i kroz prizmu onog večnog, svevremenog... Vremena su takva kakva su, ljudi su kvarljiva roba. I kad poželiš drugima da nešto sugerišeš, postaviš pitanje: A gde si ti? I shvatiš da je dovoljno veliki zadatak i sebe uskladiti s onim što čoveka čini čovekom.
Izvor: blic.rs
