Sombor.info

Nakon više od jedne decenije od kada je izogreo, ovih dana je počelo uklanjanje ostataka kultnog restorana „Renesansa“ u somborskoj Ulici Zlatne grede.

Smešten u strogom centru grada, ovaj objekat je od, ispostavilo se podmetnutog, požara 2012. godine predstavljao opasnost za prolaznike - piše Dnevnik.rs.

Prema informacijama somborskih nadležnih organa vlasnicima objekta čiji su spaljeni zidovi godinama avetinjski štrčali i bili skloni padu, u novembru prošle godine je izdata zabrana korišćenja, da bi nakon pribavljanja saglasnosti nadležnog Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, vlasnici ishodovali i dozvolu za rušenje kod gradskog Odeljenja za prostorno planiranje, urbanizam i građevinarstvo.

Kako se ovaj objekat nalazi u samom „srcu“ grada i graniči sa velikim parkingom koji je trenutno ispražnjen, rušenje je završeno samo na delu okrenutom parkingu, dok će se ceo posao završiti za vikend kako bi bio uklonjen i deo ka Ulici Zlatne grede.

Priča o rušenju rugla grada u svojoj pozadini ima celu sagu o životu jedne uspešne žene, ugledne ugostiteljke Milke Šegan, koja je pored ovog lokala u svom vlasništvu imala i restoran „Odiseja“ na putu za Bezdan, a godinama je bila i zakupac čuvene Gradske kafane.

Žena koja je u posao ugostiteljstva ušla kao prvi ovdašnji ženski taksista, nije imala decu koja bi nasledila njen posao i nekretnine, pa su i „Renesansu“ nasledili brojni dalji rođaci, što je odložilo pitanje prodaje nakon njene smrti 2006. godine. Jedna od naslednica je tokom tri naredne godine nastavila posao svoje, ne samo Somborcima čuvene, rođake ali je zbog nesuglasica među naslednicima restoran konačno zatvoren 2009.

U pokušaju prevare osiguranja jedna druga naslednica je u julu 2012. godine angažovala sitnog kriminalca iz Rume da zapali „Renesansu“ što je ovaj i uspeo, ali je ubrzo otkriven i on i njegova „poslodavka“, što im je umesto 300.000 evra na koliko je bio osiguran objekat donelo nekoliko godina robije.

Tako zapaljen i ruiniran objekat, drastično umanjene vrednosti u narednih 12 godina je četiri puta menjao vlasnike, da bi konačno ovih dana počelo njegovo uklanjanje.

Uvek je pitanje roditelja – šta sad? Dobili su dete i šta sad treba da rade? Kako da mu razviju govor, da razviju maštu, da dete bude pametno?

To se radi od rođenja. Sećam se jedne konferencije na kojoj je neko pričao o tome kako ne treba dete do ne znam koje godine opterećivati nekim zadacima. Pa čekajte. Ne radi se tu o opterećivanju ili neopterećivanju deteta.

DETE MORA DA MISLI.

Dakle, dete se rodilo, mozak je uključen i čeka informacije. I od tih onformacija koje dobije, mozak se razvija.

Dete čim se rodi, mi odmah moramo da pričamo s njim. Ovo je mama, ovo je baka, sad te mama nosi, idemo u kupatilo… Mama treba od prvog dana priča s bebom kao da je ona sve razume. Tata takođe.

Zašto je to tako važno?

Kad je profesorka Suzan Grinfild sa Oksforda rešila da istraži da li postoji gen za muziku, otišla na Novi Zeland gde živi pleme Maora. Oni su jako muzikalan narod. I došla je do zaključka da taj gen – ne postoji. Pa otkud onda da jedna populacija bude tako muzikalna, gotovo 100%? Onda je videla jako lep običaj. Svaka trudna žena mora da dočeka bebu pesmom. A beba mora da zna tu pesmu. A kako će beba znati pesmu? Pa mama joj peva dok je trudna, čim oseti prve pokrete. Mora da iskomponuje jednu pesmu koju će uvek pevati. Kad se beba rodi, mama peva tu pesmu. Kad plače, mama peva tu pesmu. Kad ima temperaturu, mama peva tu pesmu. Ako nije tu mama, tu je tata, brat, sestra…

Prvim danom života moramo da pričamo s bebom. Tako se uči govor. Ne tako što dete stavimo pred TV. Kad to uradimo, dete prima te reči ili reči stranog jezika na kom je crtani. I razumeće ga, ali možda neće znati da priča. Znači prve interakcije moraju biti sa živim bićem, a ne da bude TV. Roditelji su ti koji u prvom periodu treba da pričaju sa detetom, a ne specijalni programi.

Svako dete ima specijalne neurone koji kao ogledalo preslikavaju, imitiraju šta mama i tata rade. Mama se smeje, beba se smeje. Mama ima neku mimiku, beba to isto napravi. Ako beba gleda u TV ne razvija ništa. To je dete koje bez mišićnih aktivnosti dolazi do 3. ili 4. godine i kao da ima autizam. A nema. Ali je usporeno negde u razvoju, nema interakciju. To znači da roditelji od prvog dana treba da preuzmu tu ulogu – da se priča, da se radi sa detetom, da se nosi na rukama, da se vrti po rukama, da se razvija. Svaki taj motorički pokret aktivira neku regiju mozga. I velika je greška staviti malo dete pred ekran i misliti da će ono naučiti govor. Neće. Možda će razumeti taj neki jezik, ali razvoj teče u interakciji, od prvog dana.

Takođe, ono što uvek govorim roditeljima – čvrsta hrana. Jesu krenuli donji zubići? Odmah se polako uvodi čvrsta hrana i postepeno povećava. A sa 18 meseci deca već moraju biti na čvrstoj hrani, kako bi razvijali mišiće usta i jezika i kako bi ceo govorni aparat bio razvijen.

Kad se ovi uslovi ispune, progovoriće na vreme, a ne kao danas što imamo situaciju da do 3. ili 4. godine deca ne govore. To je onda veliki problem i takvom detetu se može pomoći, ali je vrlo teško.

Dakle, poruka za roditelje: govoriti detetu od prvog dana, što manje ekrana i da se čvrsta hrana uvede po proceduri kako je predviđeno.

Dr Ranko Rajović, emisija „Vijugavim drumom sa Rankom Rajovićem“

Izvor: Zelena učionica

Doručak je najvažniji obrok i njemu se treba posvetiti maksimalno, to je često bilo i jedino što su najdugovečniji Srbi jeli tokom dana.

Naime, patrijarh Pavle, Vladeta Jerotić i Nikola Tesla zalagali su se za jednu važnu stvar: minimalno hrane, maksimalno sreće. Prejedanje su oštro osuđivali i sva trojica su se zalagala za što jednostavniju ishranu.

Patrijarh Pavle bio je poznat po svojoj skromnosti. Prejedanje nije dolazilo u obzir, ali nikad nije u tanjiru ostavljao hranu. Pričalo se da je znao da pojede svaku mrvicu oko svog tanjira, jer je smatrao grehom da se hrana rasipa.

Patrijarh je najviše cenio koprivu od svih biljaka. Kopriva se skoro oduvek u Srbiji koristi kao hrana. Može se koristiti u pitama, u čorbama, kao salata, dodatak raznim jelima. Tada se uzima list, mada je sam vrh najbolji. Vrhunski kulinari je i te kako eksploatišu u svojim receptima. Patrijarhu Pavlu su omiljeno piće i hrana bili sok od paradajza i kopriva.

„Najvažniji element moje životne šeme je moja ishrana. Ne možete očekivati da mašina dobro funkcioniše ako joj ne obezbedite odgovarajuće gorivo“, govorio je Nikola Tesla koji se trudio da jede ispravno, dok je meso jeo veoma retko.

„Dva obroka na dan su mi popravila zdravlje i izoštrila apetit i ukus. Nisam znao šta je život dok iz ishrane nisam izbacio ručak. Danas sa 78 godina uživam u svoja dva obroka u istoj meri kao kad sam bio dečak od 16 godina i nemam nikakvih problema s varenjem“, pišu na sajtu Tesla Universe.

Nikola Tesla

Kako je govorio, za doručak je voleo da pije mleko jer obiluje proteinima, i da jede jaja, posebno belanca jer su takođe bogata proteinima. Voleo je i pirinač, ali sir ne.

„Povrće je neophodno, iako ne sadrži mnogo proteina. Ne daje mnogo energije, ali reguliše creva, daje telu vitamine. Volim da pojedem finu čorbu od luka i seckanog celera pripremljenu sa dosta maslaca. Ova kombinacija se lako vari i jedem je godinama unazad.“

Tesla je hvalio i voće, a za šećer je govorio da u malim količinama nije opasan, s tim što ne smemo zaboraviti da ga u voću ima dosta.

Vladeta Jerotić

Jedan od naših najcenjenijih akademika, Vladeta Jerotić, doživeo je duboku starost. Smatrao je da je neumerenost u jelu i piću veliki greh, a slepo zadovoljenje nagona ishrane od čoveka pravi roba.

„Umesto da čovek postane gladan i žedan, ne samo zemaljske hrane, bez koje Bog zna da on ne može postojati, već gladan i žedan Boga i Njegove pravde.“

Izvor: Blic.rs

Priča o Fiatu 600 počela je 10. marta 1955. godine, kada je automobil prvi put prikazan na salonu automobila u Ženevi.

Fiat 600 bilo da je u Italiji, Španiji ili bivšoj Jugoslaviji, postigao je veliki uspeh i stekao naziv „narodni auto“. Fiat je nedavno oživeo naziv 600 za novi mali SUV koji vizuelno podseća na model 500.

Pre sedam decenija situacija je bila obrnuta: prvo je predstavljen Fiat 600 dugačak 330 cm sa četvorocilindričnim motorom pozadi, a dve godine kasnije manji Fiat 500 sa dva cilindra i sličnim izgledom.

Oba automobila postala su veoma popularna u južnoj Evropi tokom 1960-ih i 1970-ih godina.

Fiat 600, narodni auto

Fiat 600 je prvi put ugledao svetlost dana 10. marta 1955. godine na salonu automobila u Ženevi.

Automobil je imao vodeno hlađeni četvorocilindrični motor pozadi i samonosivu karoseriju, što je bio nov tehnički koncept za kompaniju iz Torina.

Kreator automobila bio je inženjer Dante Giakosa, koji je dizajnirao praktičan i jeftin automobil. Cena je iznosila 590.000 lira, što je bilo otprilike isto kao cena VW „bube“.

Fiat 600 je bio iznenađujuće prostran za tako mali automobil, a njegova niska cena omogućila je motorizaciju velikog dela Evrope, piše Auto klub, prenosi Danas.rs.

Naopaka vrata

Prva verzija imala je nosivost od 310 kilograma i dvoja vrata koja su se otvarala u suprotnom smeru od danas uobičajenog, čime je olakšan ulazak u vozilo.

Motor je bio pozadi, a pogon na stražnje točkove. Zapremina motora iznosila je 633 cm³, a snaga 23 KS, što je bilo sasvim dovoljno za automobil težak oko 600 kilograma. Vodeno hlađenje je bilo prednost u odnosu na konkurenciju, poput VW Bube, jer je zimi bolje grejalo.

Godine 1956. Fiat je predstavio verziju sa rolo krovom koji se mogao ukloniti. Do 1960. godine proizvedeno je gotovo 900.000 primera prve serije. Kasnije je došla druga serija sa velikim promenama, a najvažnija je bila nova verzija motora sa zapreminom od 767 cm³ i snagom od 29 KS. Automobil je dobio i veća zadnja svetla, dok su prednji pokazivači smerova premešteni ispod svetala, što je promenilo izgled prednjeg dela.

Fiat 600 je još jednom redizajniran 1965. godine, kada je dobio vrata koja su se otvarala u smeru vožnje, veći rezervoar za gorivo, veća prednja svetla i novi logo. Kromirane trake sa boka su uklonjene.

Fiat 600, pa „fića“

U mnogim zemljama lokalne verzije Fiata 600 odigrale su ključnu ulogu u motorizaciji naroda. Najpoznatija je bila Zastava 750, odnosno „fića“, koji se proizvodio u Kragujevcu.

Od 1955. do 1962. godine proizvodila se licencna verzija Fiata 600, a zatim je nastao Zastava 750, koji se proizvodio do 1985. godine.

Ukupno je proizvedeno oko 900.000 primeraka.

U Španiji je proizvedeno oko 800.000 primeraka Seat 600 između 1957. i 1973. godine.

Steyr je proizvodio svoju verziju u Austriji, a Fiat Argentina je između 1970. i 1982. godine proizveo oko 160.000 primeraka malog automobila pod imenom Fitito.

Proizvodio se i po licenci u Urugvaju, Čileu i Kolumbiji, a čak je bio dostupan i u Nemačkoj kao Jagst 600 i Jagst 770, nastali u partnerstvu NSU-a i Fiata.

Proizvodnja u Torinu završena je 1969. godine, kada je proizvedeno oko 2,7 miliona Fiat 600, ali ako se računaju i ostale verzije, poput Zastave 750, broj proizvedenih automobila raste na oko pet miliona.

Proizvodnja Fiata 600 nastavila se još dugo nakon 1985. godine, u fabrici Tofaš u Turskoj, gde se proizvodio sve do 1995. godine, čime je završena njegova karijera koja je trajala četiri decenije.

Iako se državni zvaničnici često hvale dolaskom brojnih inostranih kompanija u Srbiju, primetno je da strani investitori poslednjih godina sve češće i odlaze iz zemlje.

Fabrika Beneton u Nišu najavila je radnicima zatvaranje proizvodnje do aprila, prenele su Južne vesti, bez konkretnijeg obaveštenja o sudbini radnika.

Ovo je samo jedna u nizu kompanija u poslednjih nekoliko godina koja gasi posao u Srbiji, dok radnici ostaju na milost i nemilost drugih kompanija i države.

Pre Benetona, prošle godine je fabriku zatvorila i turska kompanija Džinsi u Leskovcu.

Nedavno je objavljeno i da kompanija Jura u Leskovcu nudi radnicima plaćeno odsustvo ili sporazumni raskid ugovora uz otpremnine, zbog smanjenja prodaje svojih proizvoda.

Prošle godine i proizvođač auto-delova Adient je zatvorio prvo dva pogona u Kragujevcu, nakon čega su otkaze dobijali i radnici u Loznici. Još jedan primer je i italijanska kopanija Geoks iz Vranja, koja se pre nekoliko godina ugasila, ostavivši više od 1.000 radnika na ulici.

Ono što je za veliki broj ovih stranih investitora zajedinčko, jeste da su dobijale značajne subvencije od države.

Razlozi za ovakvo stanje mogu da budu različiti, a kao najistaknutiji sigurno je kriza u automobilskoj industriji koja drma Evropu i svet, a koja se preliva na sve.

Kao još jedan od razloga zašto se strane investicije povlače iz Srbije, može biti i to što se sele u druge zemlje, gde imaju povoljnije poslovne uslove.

Tome u prilog ide i ranija izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da u Srbiji „više nema jeftine radne snage“.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milorad Filipović za Danas ukazuje da Beneton, uprkos zaštićenom imenu i tome što je poznata marka, u koju se ulaže ogroman novac u marketing, spada u nisko akumulativne i nisko profitabilne delatnosti.

On dodaje da je još pre više od 20 godina studentima pokazivao primer Benetona i njegove organizacije.

„Celokupna proizvodnja odvijala se već tada u Aziji – Pakistan, Šri Lanka, Vijetnam… dok su u Italiji bili samo strateški razvoj i kreiranje proizvoda, finansije i uprava prvog nivoa odlučivanja, odnosno direktori“, objašnjava Filipović.

Srbija je, kako navodi, pre 10 i više godina možda i bila atraktivna za Beneton.

„Prvo zbog dobijenih finansijskih podsticaja, drugo zbog niskih troškova radne snage odnosno uopšteno niskih jediničnih troškova proizvodnje kao što su struja, komunalije… Aranžman je odgovarao obema stranama, jer je zapošljavan veliki broj tada nezaposlene, slabo kvalifikovane radne snage. Tako je država sticala velike političke poene i brojnu armiju glasača. Međutim, u međuvremenu svake godine odlazi oko 50.000 mladih van Srbije, rađa se sve manje dece i naša demografska statistika je poražavajuća“, upozorava naš sagovornik.

Razlog za odlazak pojedinih investitora leži i u tome što se Srbija u velikoj meri „vezala“ za autoindustriju, pre svega, zapadnih zemalja, što je donekle funkcionisalo, kaže Filipović.

„Ali, posle Covid 19 krize celokupna evropska autoindustrija, a pogotovo Nemačka, upada u duboku krizu nekonkurentnosti, zaostajanja u svim segmentima razvoja automobila i gledanja u leđa azijskim proizvođačima“, ukazuje on.

Srbija, kako navodi, osim „slabašne“ fabrike Fiata, odnosno Stelantisa, nije uspela da privuče ni jednog proizvođača da ovde uspostavi proizvodnju.

„Mi smo i dalje isključivo ‘komponentaši’, što je uvek slabiji položaj i sa nižim maržama, odnosno položaj zavisnosti od finaliste. Tako se i deo nemačke krize prelio kod nas“, pojašnjava Filipović.

Glavni uzročnici krize autoindustriji u Evropi su, prema njegovim rečima, prinudni „prelazak“ na skuplje izvore energije, kao i prekid veza sa Rusijom.

„Zbog toga se alternative traže u Jadru. „Neće moći“, kažu Jadrani, a i mnogi drugi. Dakle, kad sam sebi pucaš u nogu, nemoj da tražiš ‘pomoć prijatelja'“, poručuje Filipović.

On zaključuje da Srbija više nije zemlja sa viškovima jeftine radne snage.

„Takođe, jedinični troškovi proizvodnje su daleko viši nego pre 10 ili 15 godina, pa je i naša konkurentnost u oblasti investicija u tekstil, obuću i slične neprofitabilne delatnosti značajno niža. Srbiji je potrebno podsticanje preduzetništva što šireg sloja stanovništva za produktivna, inovativna ulaganja, umesto kupovine i rentiranja nekretnina, zemljišta, zlata…“, navodi Filipović.

Ekonomista Aleksandar Stevanović za Danas kaže da je u svakom biznisu normalno da određeni broj preduzeća propadne, određeni broj novih se pojavi, određeni broj preduzeća se spoji, određeni broj preduzeća promeni lokaciju svog poslovanja…

Takav je, smatra on, slučaj i sa stranim direktnim investicijama koje su stigle u Srbiju, „u naše balone udobnosti za strance“.

„Te investicije su privlačene pre deset godina, kada smo bukvalno rešavali probleme teško zapošljive, siromašne, ‘uboge’ klase u Srbiji tako što smo dovodili najnekvalitetnije investicije“, ukazuje naš sagovornik.

Vreme za takve investicije isteklo, naglašava Stevanović.

„Srbija gde je minimalac 500 evra i gde je prosečna plata 1.000 evra, jednostavno nije mesto koje će biti, koliko god da ga zaspete subvencijama, atraktivno za realno nižerazredne poslove kao što je masovno šivenje konfekcije“, pojašnjava on.

On dodaje da i dalje postoje zemlje gde je radna snaga obilna i gde je radna straga izuzetno“ jeftina“, ali, kako ukazuje, mi ne treba da se takmičimo „u trci do dna“.

„Treba da radimo na boljem poslovnom okruženju i privlačenju kvalitetnih investicija. Dakle, s te strane struktura će se menjati, odlaziće kompanije koje su došle u prvo vreme i koje su ulagale u nekvalitetne investicije. S druge strane, u zavisnosti od toga šta Srbija bude dalje radila, imaćemo bolje ili gore investicije, veće ili manje“, poručuje Stevanović.

On zaključuje da sadašnji model privlačenja investitora baziran na masovnom davanju subvencija, na stvaranju ambijenta u kome država poklanja mnogo novca, poklanja svašta i gde mi dobijamo vrlo skupa radna mesta, nije održiv na dugi rok.

„Srbija mora da radi na niskim porezima, vladavini prava, efikasnim institucijama, sve ono što do sada nije rađeno, ukoliko želi da nastavi da bude atraktivna zemlja za investicije višeg reda kvaliteta“, ističe naš sagovornik.

Stevanović navodi i da se „siromašna“ Srbija sada javlja kao neko ko suštinski daje pare svojih poreskih obveznika da bi spasio posrnulu evropsku autoindustriju.

„Nisam siguran da je to najbolji potez. Davne 2008. godine smo za jedan vrlo loš potez kao što je bio ugovor sa Fiatom, imali neko opravdanje u tome da je Kragujevac ‘dolina gladi’ i da će se mnogo ljudi zaposliti u autoindustriji. U ovom novom pogonu to će biti minoran broj ljudi, koji će raditi na izuzetno skupim radnim mestima. Sve to uz veliku neizvesnost da li ćemo mi, zbog nepostojanja nacionalnog konsenzusa, u uslovima potpune netransparentnosti pregovaranja sa kompanijama koje bi trebalo da eksploatišu litijum, uspeti da izgradimo celokupan lanac snabdevanja vezan za električne automobile“, ukazuje on.

Dakle, kako zaključuje, ta investicija je tehnički vrlo napredna, ali nije sa velikim stepenom sigurnosti investicija koja se može smatrati dobrom za Srbiju. Ali, kako dodaje Stevanović, nije jedina tog tipa.

Izvor: Danas.rs

Na društvenim mrežama pojavilo se upozorenje zbog nečega na šta mnogi možda ne obraćaju pažnju. Korisnici TikToka sa interesovanjem su gledali video Tonje Bi, poznate pod pseudonimom @thatcleanbee, koja je postala pravi internet fenomen zbog svog saveta o tome kako se osloboditi vrlo neprijatnih vinskih mušica u kuhinji.

Reč je o relativno čestom problemu. Ove male bube nisu retkost u domaćinstvima, a najčešće se javljaju u kuhinjama i ostavama, uglavnom oko voća. One obožavaju fermentisanu hranu, a tu svakako spadaju prezrelo voće i povrće, kao i sirće, sokovi i vino. Zbog poslednjeg su i dobile ime – vinske mušice. Kada se jednom pojave unutar četiri zida, veoma je teško osloboditi se njih.

Tonja Bi savetuje da pranje banana može sprečiti razmnožavanje vinskih mušica. Preporučuje da banane operete čim ih donesete iz prodavnice.

„Mušice na prodajnim mestima polažu svoja jaja na banane, a kada ih donesete u dom, iz njih se izlegu nove mušice.“ Dodala je da je dobro da banane razdvojite i ne ostavljate ih na hrpi, već ih temeljno operete. „Jaja se polažu tamo gde se spajaju peteljke“, jedan je od komentara na njenom videu.

Zašto je tako teško osloboditi se vinskih mušica? Reč je o insektima koji se brzo razmnožavaju. Iako im je životni vek veoma kratak, tokom tog vremena vinska mušica može izleći čak 500 jaja. Ne treba im mnogo hrane, dovoljno im je mala količina da prežive. Jedan od najboljih načina da ih se oslobodite je da im onemogućite „ulaz“ u vaš dom. Zato je dobro da operete banane i obratite pažnju na drugu hranu koja bi mogla privući mušice.

Kako pravilno oprati banane? Nemojte koristiti nikakva sredstva osim vode. Držite ih pod hladnom tekućom vodom oko 30 sekundi i nežno ih istrljajte čistim rukama da biste uklonili vidljive nečistoće. Zatim ih obrišite suvom čistom kuhinjskom krpom. Oprane banane je najbolje čuvati na kuhinjskom stolu, daleko od direktne sunčeve svetlosti i izvora toplote, kao i od drugog voća. Ako već imate problem sa vinskim mušicama, najbolje je da banane čuvate u frižideru - piše nova.rs.

Prezir ne mora da se izražava kroz otvoren sukob ili grube reči – često dolazi u obliku suptilnog ponašanja, kao što su pogrdni komentari, sarkazam ili distanciranje.

Često se na društvenim mrežama vode rasprave o tome koji su znaci da veza neće dugo trajati. Jedan korisnik Reddita podelio je savet koji je čuo od bračnog savetnika sa preko 20 godina iskustva: „Ako jedan partner pokazuje prezir prema osećanjima drugog – gotovo je!“.

Ali šta to tačno znači?

Prezir ne mora da se izražava kroz otvoren sukob ili grube reči – često dolazi u obliku suptilnog ponašanja, kao što su pogrdni komentari, uvredljivi sarkazam, ismevanje ili emocionalno distanciranje.

Kada se izgubi međusobno poštovanje i razumevanje, teško je ponovo izgraditi bliskost i poverenje.

Druge situacije koje mogu signalizirati kraj veze

Ako niste sigurni da li je vaša veza u ozbiljnoj krizi, obratite pažnju na sledeće znakove:

Gubite interesovanje za svog partnera

Ako postanete ravnodušni prema zajedničkom druženju, razgovoru o problemima ili održavanju fizičke bliskosti, to može biti signal da postajete emocionalno udaljeni.

Stalno se svađate oko istih stvari

Konflikti su normalni u svakoj vezi, ali ako nađete da ponavljate iste teme iznova i iznova bez ikakvog napretka, možda ćete se suočiti sa dubljim neslaganjem koje nije lako rešiti.

Tražite potvrdu od drugih da morate da prekinete

Ako često pitate svoje prijatelje: „Mislite li da treba da raskinemo?“, verovatno ste već doneli odluku, ali vam je potrebno dodatno uveravanje.

Zamišljate život bez partnera

Ako sve češće zamišljate sebe kako ponovo živite sami ili ulazite u novu vezu, to može biti znak da podsvesno već tražite izlaz.

Pojava osećanja prema nekom drugom

Ako primetite da je vaša emocionalna ili fizička pažnja privučena nekom drugom osobom, to može značiti da su vaše potrebe u trenutnoj vezi nezadovoljene.

Kako doneti odluku?

Raskid nije laka odluka, ali ostanak u vezi koja vam ne donosi sreću takođe može biti štetna. Ako prepoznate gore navedene znakove, možda je vreme da iskreno razgovarate sa partnerom i razmislite o budućnosti vaše veze.

Važno je da ne donosite odluku ishitreno, već da sebi date vremena za introspekciju.

Postavite sebi nekoliko pitanja:

– da li sam srećan u ovoj vezi?

– da li se osećam poštovano i voljeno?

– da li ovu osobu vidim kao deo svoje budućnosti?

Ako su odgovori negativni, možda je vreme da se krene dalje. Svaki završetak donosi novu priliku za rast i sreću – bilo kroz rad na sebi ili kroz vezu koja će vam više odgovarati, piše Ladbible, prenosi 24sata.hr.

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 10. februar

Košarkaši Džokera došli su do pete uzastopne prvenstvene pobede. Izabranici trenera Šubaranovića nakon velike borbe i dodatnih pet minuta došli su do novog trijumfa, ovoga puta nad ekipom Dynamic Balkan Bet sa 106:104 (21:24, 19:22, 25:23, 29:25, pr. 12:10).

Domaćin je nakon početnog ispitivanja snaga, serijom 9:0 poveo sa 19:10. Gosti su uzvratili preko Lugića (4) i Kostića (10) koji su preokrenuli i poveli 19:24. Tokom druge četvrtine Dorćolci su celo vreme vodili. Na dva minuta do odlaska na odmor bilo je i plus 14 (32:46). Džokerovci su uspeli malo da se trgnu. Prvo je Vujadinović pogodio trojku, a iz reketa su pogađali Uroš Šuput, Milin i Vujadinović, te se na poluvreme otišli sa zaostatkom 40:46. Slično je bilo i u nastavku susreta. Igrači Dynamica konstantno su vodili, najveću prednost su imali u 27. minutu kada su prvi put došli do dvocifrene razlike 58:68. Do isteka trećeg dela Somborci su ponovo uspeli da uhvate priključak i koševima Bojbaše i Vujadinović (4) priđu na dva poseda zaostatka. U istom ritmu su ušli i u poslednjih deset minuta.

Serijom 14:2 napravili su potpuni preokret i prešli u vođstvo 79:71. U tim momentima predvodio ih je Dementre Robertsa sa deset poena. Kada je omaleni Amerikanac pogodio trojku za 82:73 mnogi na tribinama su svi pomislili da je pobeda blizu.

Ipak, gosti se ne predaju i u naredna tri minuta prave seriju 12:0 za vođstvo 82:85. Usledio je tajm – aut domaćeg stratega Šubaranovića kako bi smirio svoje pulene. U poslednji minut ušlo se sa egalom (91:91). Nakon faula Lugića nad Robertsom, isti je ubacio oba bacanja za 94:91, da bi već u sledećem napadu Ristić trojkom poravnao rezultat (94:94). Imali su domaćini priliku da dođu do pobede, međutim, najbolji pojedinac meča, Roberts je promašio tri šuta, pa se pobednik tražio u dodatnih pet minuta. Gosti su sa pet vezanih poena Kostića poveli 98:102. Uzvratio je Roberts sa dve trojke. Kostić je izjednačio 104:104, da bi pobedu Džokerovcima obezbedio Boris Bodrožić.

U pobedničkom timu najefikasniji igrač bio je Dementre Roberts sa 42 poena, šest skokova i sedam asistencija. Vujadinović je ubacio 18, Milin 16, Uroš Šuput 11, a Bodrožić poena manje. Somborski tim je trenutno na šestoj poziciji sa 32 boda. Narednog vikenda predstoji im gostovanje ekipi OKK Beograda koja je dva mesta niže sa istim brojem bodova.

Izvor: somborsport.org

Apatinci će ponovo da se okupe u centru grada i pruže podršku studentima i njihovoj borbi za pravnu državu.

Skup je zakazan za sutra (nedelja, 09.februar) sa početkom u 18 časova kod česme u glavnoj ulici.

Izvor: apatinskenovine.rs