Za razliku od dobrostojećih digitalnih nomada i penzionera koji se šepure u skupim kamperima na društvenim mrežama, život u kamp-prikolici je poslednja opcija za sticanje krova nad glavom za stanovnike SAD sa niskim primanjima, od koje je jedino gore „stanovati“ na ulici. Otkako su veliki investitori nanjušili da naselja pokretnih kuća mogu biti dobra prilika za zaradu, došlo je do eksplozivnog rasta kirija i ucenjivanja stanara, što je 22 miliona ljudi koji životare u ovakvim objektima dovelo u još bezizlazniju poziciju, piše magazin Biznis i finansije.
Kako bi bilo živeti u sopstvenoj kućici na točkovima? To zvuči kao ostvarenje američkog sna, kada bismo verovali da je život zaista ono što se objavljuje na društvenim mrežama. One su prepune sadržaja koje postavljaju digitalni nomadi, hvaleći se kako istovremeno rade i uživaju putujući u svojim vozilima za stanovanje širom Sjedinjenih Država, piše magazin Biznis i finansije.
Za vrat im dišu vitalni penzioneri, koji švrljaju američkim nacionalnim parkovima u kamperima vrednim od 100.000 dolara pa naviše, rešeni da dokažu kako godine nisu prepreka ako vam je duša mlada. I ako ima čvrst oslonac na podgojenoj ušteđevini za penziju.
U svetlu ovakvih objava na društvenim mrežama, podatak američkog Biroa za popis stanovništva da se zbog rastuće potražnje poslednjih godina proizvodi više od 100.000 „kuća na točkovima“ godišnje, deluje kao da Amerikanci ponovo proživljavaju svoj san o slobodi. Ali, pošto se pravi život odvija van društvenih mreža, taj podatak se odnosi na rast broja ljudi koji životare s druge strane američkog sna, odnosno nisu imali nijedan drugi izbor da obezbede osnovni krov nad glavom izuzev da se presele u kamp-prikolicu.
Od luksuza do očaja
Prve kamp-prikolice pojavile su se još dvadesetih godina prošlog veka, tokom zaleta u razvoju američke automobilske industrije i predstavljale su igračke za bogate, namenjene luksuznom putovanju širom zemlje. Stvari su se preokrenule tokom Drugog svetskog rata, kada je savezna vlada kupila desetine hiljada prikolica da bi napravila stambene zajednice za fabričke radnike.
Po završetku rata, ovakva naselja su namenski građena kako bi se brzo obezbedio pristupačan smeštaj za veliki broj ratnih veterana. Pored toga, prikolice su mogle da se premeštaju sa mesta ne mesto, tamo gde bi njihovi stanari našli posao.
Međutim, pedesetih godina prošlog veka pokretne kuće postaju ogledalo socijalnog raslojavanja. Amerikanci sa većim prihodima kupovali su prave kuće, dok su u prikolicama ostali da žive oni sa oskudnim primanjima. Širom SAD pojavile su se takozvani parkovi pokretnih kuća, mesta gde su ljudi parkirali svoje prikolice mesecima, godinama, pa i trajno, sve do svoje smrti. Ovakva naselja stekla su glas jeftine i poslednje opcije za sticanje krova nad glavom, od koje je jedino gore „stanovati“ na ulici.
Pokretne kuće se zakopale u mestu
Danas u kamp-prikolicama živi 22 miliona Amerikanaca. Prema podacima Nacionalne koalicije za stanovanje sa niskim prihodima, više od polovine svih vlasnika pokretnih kuća u SAD zarađuje manje od 50.000 dolara godišnje, srednji prihod ne prelazi 35.000 dolara, a jedna trećina je starija od 60 godina. Mada su pokretne kuće znatno pristupačnije, činjenica da većina stanara izdvaja trećinu svojih primanja za troškove stanovanja ukazuje da oni i dalje predstavljaju preveliki teret za domaćinstva sa niskim prihodima.
Preko 30 odsto prikolica za stanovanje nalazi se u parkovima pokretnih kuća. Trenutno postoji oko 43.000 ovakvih naselja u SAD, koja čine nešto više od šest odsto celokupnog stambenog fonda u zemlji.
Prikolice za stanovanje danas se najčešće nazivaju „montažnim kućama“. Sklapaju se u fabrikama i retko se sele nakon što ih pojedinac kupi i parkira. Štaviše, više od 90 dosto proizvedenih pokretnih kuća nikada se ne seli sa svoje prvobitne lokacije, jer je premeštanje postalo preterano skupo. Velikom broju prikolica su odavno uklonjeni točkovi i kuke, a osim toga, mnogi vlasnici su uložili novac u gradnju tremova ili dodatnih soba, što je premeštanje učinilo još težim, objašnjava Kesi Pauel, profesor prava na Univerzitet u Ričmondu.
To daje vlasnicima parkova veliku moć da povećavaju zakupnine po svojoj volji. Naime, u ovakvim naseljima stanovnici obično poseduju samu prikolicu, ali iznajmljuju parcelu na kojoj se ona nalazi. Stanari su odgovorni za održavanje svoje prikolice, a vlasnici naselja su zaduženi za infrastrukturu parka, uključujući održavanje ulica i kanalizacionog sistema.
Investitori nanjušili zaradu
Ranije je vlasništvo nad ovakvim naseljima bilo porodični posao, koji se nije smatrao naročito isplativim. Vlasnici se nisu otimali da ulažu u infrastrukturu, ali kirije su bile niske, cene se nisu često menjale i zakupci su poznavali svoje stanodavce. Situacija se preokrenula kada su veliki investitori nanjušili da parkovi pokretnih kuća mogu biti dobra prilika za zaradu.
Američki profesor navodi de je udeo institucionalnih investitora u vlasništvu parkova za pokretne kuće porastao sa 13 odsto u 2019. na 23 odsto 2021. godine, a sada 23 privatne investicione kompanije poseduju više od 1.800 ovakvih naselja u SAD.
Nastojanja institucionalnih investitora da što pre povrate ulaganja i maksimalno uvećaju zaradu dovela su do eksplozivnog rasta kirija, koje su tokom protekle decenije porasle za 45 odsto, dostigavši u proseku preko 800 dolara. U nekim slučajevima, novi vlasnici su udvostručili ili utrostručili zakupnine nakon kupovine parkova, pa one u pojedinim naseljima iznose od 1.000 do 1.200 dolara mesečno. S druge strane, to se često ne odražava na kvalitet infrastrukture jer se štedi na održavanju. Stoga, stanari ovakvih naselja imaju problema sa prilaznim putevima i još češće sa kanalizacijom, strujom, internetom…
Uhvaćeni u zamku
Pauel ukazuje da sa takvim trendom, mnogi vlasnici pokretnih kuća ostaju zarobljeni između dva podjednako loša izbora – prekomernih troškova za preseljenje svog doma ili plaćanja nepristupačne zakupnine za parcele. Neki, na kraju, nemaju drugu opciju nego da prodaju svoju prikolicu, ali su najčešće primorani da je ustupe za bagatelu.
Problem sa pokretnim kućama je u tome što one nisu napravljene za život „sa punim radnim vremenom“, već za rekreativne aktivnosti. Stoga se mnoge stvari nakon svakodnevne upotrebe učestalo kvare, što zahteva skupe popravke. Još veći rizik kod ovakvih objekata je u tome što oni ne mogu da se porede sa tradicionalnim kućama kada je u pitanju izdržljivost na ekstremne vremenske uslove, pa štete od poplava i oluja mogu biti ogromne.
Iz tih razloga, prikolice brzo gube vrednost. Cena nove prikolice u najskromnijem izdanju, sa jednom prostorijom, kreće se u proseku oko 75.000 dolara. Ali, može se desiti da vlasnik još nije otplatio kredit a da ga mesečna rata košta više nego što njegova prikolica u tom trenutku vredi, jer se polovne na tržištu prodaju za 10.000 do 25.000 dolara. A kada je stanar primoran da proda svoju prikolicu vlasniku parka pokretnih kuća, često se dešava da za nju dobije tek oko 2.500 dolara, tvrdi američki profesor.
Univerzitet za predatore
Frenk Rolf je jedan od pet najvećih vlasnika parkova za pokretne kuće u SAD. Njegova firma poseduje više od 250 parkova u 25 država, a svoj uspeh je dodatno unovčio osnivanjem Univerziteta za pokretne kuće, koji služi podučavanju drugih kako da investiraju u ovu industriju.
Rolf je postao zloglasan po svojim lekcijama, koje, između ostalog, sadrže i ovakve savete: „Svake godine povećajte kiriju bar za 10 odsto, jer činjenica da zakupci ne mogu da priušte 5.000 dolara koliko je potrebno za preseljenje pokretne kuće, olakšava povećanje zakupnine bez gubitka stanara. Zakupci su zaglavljeni i jedini način da se usprotive povećanju vaše kirije je da odu i ostave prikolicu. U tom slučaju, ona postaje napuštena imovina, a vi je malo popravite i smestite drugog stanara u nju. Dakle, zaista držite sve karte u svojim rukama“.
