U Somboru je od 7. do 11. juna održan Trideseti pozorišni maraton. Među dvadesetak predstava prikazana je i drama „Moj muž”, sastavljena na osnovu zbirke kratkih priča Rumene Bužarovske. Te noći predstavu je pratilo najmanje četiri puta više žena nego muškaraca; većinom su to bile mlađe Somborke.
Ne ulazeći u vrednost ovog pozorišnog dela ni u glumačka ostvarenja, želim da ukažem samo na detalj koji je mnogima očigledno smetao. Oba ženska lika na otvorenoj sceni, pre početka predstave, mrzovoljno leže u krevetu, puše i piju kafu. Iz reda ispred mene čujem reči iznenađenja mlade osobe upućene drugarici: „Izgleda da one zapravo puše?!” Nije prošlo ni par minuta, obe glumice pale cigarete, duvan sagoreva, jasno uočavamo crveni vrh cigarete dok se dim uvlači. Dobrim delom prve scene i kasnije cigareta dominira na pozornici.
Ovaj pušački detalj, uz iznenađenje mlade sugrađanke što glumice na sceni „uživo puše”, podstakao me je na razmišljanje za koje smatram da vredi da ga saopštim javnosti. Poznato je da duvan, pored nikotina, na koji se stiče navika slična onoj na morfijum, sadrži i 600 različitih hemikalija, a pre izrade cigareta duvanu se u fabrikama dodaje i nekoliko hemikalija da se bi poboljšao ukus dima i ubrzao prolazak nikotina kroz pluća u krvotok. Ali kada duvan sagori, u dimu se, pored nikotina, nalazi oko 7.000 hemikalija, uključujući blizu 70 kancerogenih. I ne samo da se usled pušenja učestalo javlja karcinom pluća i drugih organa, već i infarkt miokarda i niz drugih oštećenja organizma. Najgore je što se stečene navike na nikotin nije lako odreći i „teški pušači”, uprkos višestrukim pokušajima, duvan retko trajno ostavljaju. Zato je prevencija pušenja najbolji izbor.
U Srbiji ne puše sve žene i sve manji je broj mladih koje, iz navedenih i dodatnih razloga, ne počinju da puše. Zašto je režiser ove drame odlučio da nam predstavi dva lika – pušača kad u Srbiji puši manje od 20 odsto žena? Da li je kreator predstave pomislio kako ta nebriga utiče na gledalište, kako žensko, tako i muško? Ne verujem da je željena poruka bila da se među ženama propagira pušenje, a muškarcima da tolerišu žene pušače. Ako je baš trebalo da se pije kafa, mogla su ta dva lika uz kafu listati ilustrovan časopis ili samo pričati, a na kraju „izvrnuti šolje”, kako se to kod nas često tradicionalno radi, i uz tumačenje šara iz taloga turske kafe kazivati prošlost/budućnost.
Verujem da bi ova predstava u mnogim zemljama, gde se o pušenju duvana vodi velika briga, bila veoma negativno ocenjena, a možda i zabranjena. Teško se odričemo našeg štetnog nasleđa, pogotovo kada poslenici kulture i umetnosti o tome ne mare, već ga u svojim kreacijama podstiču.
izvor:politika.rs
