Sombor.info

Danas, (4.decembar), sa početkom od 18 časova, Gradski muzej Sombor u saradnji sa Ambasadom Republike Indonezije predstaviće izložbu pod nazivom „Indonezija: Boje arhipelaga“.

Posetioci će ovom prilikom kroz upečatljive foto-panele, tradicionalnu nošnju, maske, muzičke instrumente i kulinarske ukuse imati priliku da otkriju lepotu i raznolikost najvećeg arhipelaga na svetu.

Program otvaranja:

18.00 – prezentacija o Indoneziji za decu

18.15 – prezentacija na gamelanu (tradicionalni indonežanski muzički ansambl)

18.30 – Otvaranje izložbe „Indonezija: boje arhipelaga“ – govor direktora Muzeja

18.35 – govor ambasadora Republike Indonezije u Srbiji

18.40 – nastup indonežanskog plesnog studija „Bidadari“ i koktel sa specijalitetima indonežanske kuhinje (dvorište muzeja)

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 4. septembar

Istorijski arhiv Sombor je na Кonkursu za finansiranje ili sufinansiranje projekata iz oblasti otkrivanja, prikupljanja, istraživanja, dokumentovanja, proučavanja, vrednovanja, zaštite, očuvanja, predstavljanja, interpretacije, korišćenja i upravljanja NEPOКRETNIM КULTURNIM NASLEĐEM u 2025. godini dobio sredstva u iznosu od 4.000.000,00 rsd za rekonstrukciju Pašine kule.

Pašina kula, koja je bila deo srednjevekovnog utvrđenja, sagrađena u 16.veku u vremenu turske prisutnosti u Somboru, svedoči o multikulturalnosti sredine i kulturnoj raznolikosti ovog podneblja. Izvođenjem radova na zameni stolarije doprineće se poboljšanju uslova čuvanja arhivske građe među kojima se nalaze i stara i retka knjiga. Zamena stolarije na Pašinoj kuli je druga faza projekta „Rekonstrukcija fasade zgrade Istorijskog arhiva" Sombor sa kojom se sprečava dalje propadanje spomenika kulture od velikog značaja kao i vredne arhivske dokumentacije koja se trenutno u njoj čuva.

Vlada Srbije odlučila je da se umeša u tržište i Uredbom ograniči marže trgovaca. Međutim, ekonomisti upozoravaju da kao što nas je regulisanje ranije dovelo do najskupljeg goriva u regionu, tako i novo ograničenje marži preti da „zacementira“ cene umesto da ih obori.

Od 1. septembra na snagu je stupila nova Uredba Vlade Srbije o ograničavanju trgovačkih marži, koje sada ne smeju da prelaze 20 odsto za 23 grupe proizvoda.

Već prvog dana pokazalo se da su neke cene zaista spuštene, ali i da su neke druge porasle.

Iako je, prema rečima zvaničnika, mera usmerena ka zaštiti proizvođača, distributera i potrošača, mnogi ekonomisti smatraju da taj scenario nije toliko realan.

Dodatno, Uredba je ograničena na šest meseci, što znači da će ova mera do tada biti aktivna, pa se postavlja pitanje šta će biti nakon toga i da li ovakva akcija države može da dovede do trajnog rešenja ovog problema - piše danas.rs.

Pavle Medić iz Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) za Danas navodi da mera fiksiranja marži koja važi od 1. septembra ne predstavlja nikakvu novinu, već nastavak politike započete još 2022. godine kada su prvi put regulisane cene goriva, a povremeno i pojedinih proizvoda široke potrošnje.

„Takve intervencije nisu specifične samo za Srbiju, već su ih koristile i druge zemlje u regionu, ali iskustva nedvosmisleno pokazuju da one nigde nisu dale trajne rezultate“, ukazuje on.

Efekat snižavanja cena javlja se eventualno u prvim nedeljama, tvrdi Medić dodajući da se dugoročno posledice pokazuju kao štetne.

„Sama priroda mere vodi u tu zamku – određivanje maksimalnih cena u uslovima ograničene konkurencije stvara sidro koje olakšava prećutnu koordinaciju među trgovcima“, upozorava naš sagovornik.

Umesto da se cene obaraju konkurencijom, kako kaže, one se cementiraju na nivou koji država propisuje.

„To najbolje ilustruje primer goriva u Srbiji, gde su umesto jeftinijeg derivata potrošači dobili najskuplje gorivo u regionu i trajno zamrznuto tržište“, podseća Medić.

Dodatni problem, prema njegovim rečima, leži u odnosu između velikih trgovinskih lanaca i dobavljača.

„U situaciji kada im se marža administrativno ograniči, lanci ne preuzimaju teret na sebe već ga prenose naniže kroz lance snabdevanja, što smo videli u praksi već prvog dana važenja Uredbe. To rade tako što od dobavljača traže dodatne rabate, produžavaju rokove plaćanja ili uslovljavaju plasman proizvoda većim troškovima marketinških i logističkih usluga“, ukazuje on.

Na taj način formalno poštuju uredbu, kaže Medić, ali faktički održavaju sopstvenu profitabilnost prenošenjem pritiska na proizvođače.

„Posledica je da manji i slabiji dobavljači gube mogućnost da opstanu na tržištu, dok veliki igrači u odnosu na njih dodatno jačaju svoj položaj. U praksi, ograničavanje marži tako ne štiti potrošače, već destabilizuje dobavljački sektor i dugoročno smanjuje ponudu“, poručuje Medić.

On dodaje da treba imati u vidu i širu institucionalnu sliku.

„Ovakva mera je tehnički i administrativno zahtevna, a kapaciteti za njeno sprovođenje u Srbiji su ograničeni, da ne kažem da ne postoje. Suština ekonomske politike trebalo bi da bude u otkrivanju, procesuiranju i sprečavanju kartelskog ponašanja kao vida povrede konkurencije, za koje je i Komisija za zaštitu konkurencije imala osnovanu sumnju kada je u oktobru 2024. pokrenula postupke protiv nekoliko velikih lanaca“, podseća naš sagovornik.

Međutim, kako dodaje, ishod tog postupka do danas nije poznat, što jasno ukazuje „na nizak kapacitet sprovođenja bilo koje politike“.

„Dok institucije ćute, mere poput fiksiranja marži samo zamagljuju pravi problem – da se konkurencija ne odvija slobodno i da dominantni akteri mogu da oblikuju tržište po sopstvenim pravilima. U takvom okruženju, administrativno ograničavanje cena ne može doneti održivo rešenje, već produžava neefikasnost, neizvesnost i dodatno narušava tržišne odnose“, zaključuje Medić.

Ekonomski analitičar Bogdan Petrović kaže da je još rano da se sagledaju svi efekti ovih mera.

Međutim, on dodaje da su slične mere pokušane u Mađarskoj i Rumuniji, ali da je njihova efikasnost bila ograničena na nekoliko meseci.

„Pre svega, veliko je pitanje i da li se ovakvom uredbom reguliše tržište mimo zakona i Ustava, pošto ne postoje nikakve vanredne okolnosti na tržištu koje bi opravdale uvođenje mera kojima se administrativno uređuje postupak određivanja trgovinskih marži“, upozorava Petrović.

Možda bi bilo mnogo opravdanije da se država opredelila da usvoji zakon o nelojalnoj trgovačkoj praksi, smatra naš sagovornik.

„To bi bilo u skladu sa direktivama EU, kada je već punih usta o evropskim integracijama kao opredeljenju naše zemlje. Usvajanje takvog zakona najavio je predsednik Vučić za kraj godine. Pitanje za vlast je što nije ranije krenula u postupak pripreme i usvajanje tog zakona, nego se bavila kozmetičkim akcijama tipa ‘Najbolja cena’, kao za vreme mandata ministra Momirovića, koje su ispale potpuno promašene“, ukazuje Petrović.

Trgovci su, prema njegovim rečima, na ovu Uredbu reagovali relativno korektno.

„Određene cene su snižene, ali su zato nestale i sve akcije koje su nudile trgovine, a što je stanovništvo masovno koristilo prilikom kupovine posebno neprehrambenih artikala, koji imaju duži rok trajanja“, navodi on.

Administrativno uređivanje tržišta na duži rok može dovesti samo do većih problema, upozorava Petrović.

„Na primer, ‘prepakovaće’ se roba u nova pakovanja, različita po težini, neki proizvodi će dobiti druge nazive i slično, pa će potrošači plaćati opet po starom. Pored toga, administrativno uređivanje marži će destimulisati otvaranje novih trgovina, a jedino rešenje za trajno niže cene je povećana konkurencija na tržištu“, naglašava on.

Dobra ilustracija toga je, kako kaže, dolazak nemačkog lanca „Lidl“ koji je, pre svega, nižim cenama uspeo da u kratko vreme dođe blizu drugog mesta po visini prometa u trgovini.

„Veliko pitanje je da li bi se taj lanac uopšte pojavio da se marže u trgovinama administrativno uređuju. Pored toga, Srbija će verovatno imati veliki pritisak iz EU da se od tih mera odustane i da se primenjuju mere koje se propisuju direktivama EU o nelojalnoj trgovačkoj praksi“, zaključuje Petrović.

Bebe počinju da razvijaju govor vrlo rano, a već u šestom mesecu života mnogo toga što im se govori potpuno i razumeju.

Do svog prvog rođendana bebe se najviše fokusiraju na izgovor reči koje najčešće čuju, pokazalo je istraživanje - piše Biti roditelj.

Istraživanje na Institutu za proučavanje mozga u Vašingtonu otkrilo je da bebe treniraju reč koju žele da izgovore i mnogo pre nego što im to i uspe.

Slušajući roditelje, s kojima provode najviše vremena, bebe se fokusiraju na reči koje im se čine kao najjednostavnije, a dokazano je da bebin mozak pokušava da shvati kako se pravilno izgovaraju određene reči. Neinvazivnim snimanjem utvrđeno je i da je deo detetovog mozga zadužen za planiranje pokreta govornog aparata vrlo aktivan kad sluša roditelje. Roditelji su prilikom testiranja naizmenično govorili maternjim i španskim jezikom.

Kod beba do sedmog meseca života regije u mozgu aktivirale su se kad su čule roditeljski glas, bez obzira na to kojim jezikom su tada govorili.

Kod dece starije od sedam meseci uočena je povećana aktivacija posmatranih područja u mozgu kad su roditelji govorili na maternjem jeziku.

Svrha ovog istraživanja bila je da upozori roditelje na važnost razgovora s bebama već od njihovih prvih dana.

Ako nas je serija Normalni ljudi naučila da Pol Meskal tugu nosi kao drugu kožu, a Wild Rose da Džesi Bakli može da vam slomi srce samo pogledom, zamislite njih dvoje u priči o gubitku iz kojeg je nastao "Hamlet". Hamnet je film o Agnes (En) Hatavej, ženi Vilijama Šekspira, i njihovom sinu Hamnetu, ali i o onom tankom, nevidljivom mestu gde se ljubav pretvara u umetnost.

Epicentar ovog ostvarenja je Bakli, Meskal je njegova tiha detonacija, Žao priču režira kao da nam vraća izgubljeni balans između prirode i civilizacije. A Hamnet? U pitanju je onaj film posle kog iz bioskopa ne izlazite „lakši“, nego istinitiji. Jedan od onih filmova koji će vam promeniti život.

Hamnet: Glumci, priča, scenario, režija, premijera

Režiju potpisuje dobitnica Oscara Kloi Žao (Nomadland), kojaje zajedno sa spisateljicom Megi O’Farel adaptirala njen nagrađivani roman. Agnes (Jessie Buckley) upoznajemo kao „biće prirode“, ženu koja šeta šumom, sokolarstvom osluškuje svet i rađa prvo dete pod drvetom; Vilijam (Paul Mescal) je mladi učitelj latinskog, „beskoristan“ sanjar po merilima oca, ali budući pesnik po svim drugim. Njihova ljubav je brza i svetlucava; porodica stiže još brže: ćerka Suzana, pa blizanci Judita i Hamnet. A onda: kuga, bolest, i odlazak deteta koji cepa porodicu na dva kontinenta žalovanja – njen, tih i zemljan, i njegov, koji se pretače u reči, stihove, teatar - piše Nova.rs.

Žao ne rekonstruiše Hamleta kao „origin story“, već sugeriše kako se lični bol preobraća u delo koje menja sve ostalo.

Direktor fotografije je Lukaš Žal (Ida), a muziku potpisuje Maks Riht­er (da, čućete „On the Nature of Daylight“ i da, biće vas sramota koliko jako plačete).

Svetska premijera Hamneta održana je na Tellurideu 29. avgusta 2025, zatim sledi gala prikazivanje na TIFF-u. U Americi film kreće u izabranim bioskopima 27. novembra, a za širu publiku 12. decembra 2025.

Zašto se o Hamnetu priča kao o filmu koji „iščupa srce“

Žao insistira na „ženskoj energiji“ narativa, ne kao žanru, već kao ravnoteži prema prirodi, telu i neizrečenom. Agnes je fokus, a Šekspir postaje onaj koji tugu kanališe u stihu, u „Denskoj igri“, na pozornici gde se mrtvi vraćaju makar kao duhovi. Kritičari pišu da film „pod kožu“ zavuče teme roditeljstva i gubitka, ali i onog posle: šta umetnost radi sa tugom kad joj damo formu.

Variety je među prvima definisao ton: „tako emotivno sirov da je gotovo neizdrživ“, uz „herojsko“ čitanje Bakli. Kritičar dodaje da film namerno pomera težište sa teme „ko je bio Šekspir“ na to „kako bol postaje umetnost“, što nas tera da Hamleta vidimo „novim očima“.

IndieWire (Dejvid Erlih) izlazi sa jednom od najcitiranijih rečenica sezone: Meskal i Bakli „kidaju srce iz grudi“ u filmu koji ne juri „prepoznavanje“ detalja, nego napetost između namere i odjeka, između onoga što umetnik želi i onoga što delo uradi svetu (i porodici) kad se od njega odvoji. Agnes nikad nije opšte mesto, piše on, već „pramaterija stvaranja“, dok je Meskal „katarzično transcendentan“ baš onda kada njegov junak ne ume da se izleči.

The Hollywood Reporter ističe „fantastična gluma koja će vam slomiti srce“, koja ne traži od publike istorijsku tačnost, nego emocionalnu istinu: kako različito tugujemo i kako nas pozorište ponekad spoji tamo gde razgovor više ne ume. Posebno se hvali monolog Meri (Emili Votson): „Šta je dato, može biti oduzeto u svakom času“ – srž filma u jednoj rečenici.

Deadline opisuje finalni blok kao „udarac u stomak“: Agnes sedi u prvom redu Globe tetra, očekuje komediju, a dobija Tragediju o Hamletu; scena u kojoj shvata šta je Vil uradio s njihovom tugom je trenutak kad film postaje „o umetnosti koja menja način na koji dišemo“. Kritika hvali i „svećom obasjane enterijere“ Žala i „tihu odlučnost“ Žao da sve kaže bez viška reči.

Vulture ga naziva „najrazornijim filmom koji su gledali godinama“, upravo zato što kroz „mali“ porodični bol vraća smisao Hamletu: osvetu zamenjuje ritualom sećanja; „biti ili ne biti“ prestaje da bude binarno, jer Hamnet „i jeste i nije“, odsutan iz kuće, prisutan u umetnosti.

Kako film „radi“ na ženskoj publici (i zašto je važan za nas)

Hamnet ne prodaje utehu. On nudi priznanje: da su materinstvo i stvaranje isto kretanje – srce vam iz tela pređe u drugo biće ili u delo. Upravo zato ova priča o životu posle tragedije ne zatvara crno, nego otvara prostor da tuga dobije formu, da se o njoj govori, da se vidi, da potraje u nečemu što je veće od nas. I to je mesto na kome ženski život (onaj koji nas zanima) prestaje da bude „banalan“: film nas podseća da su kuhinjski sto, šuma iza kuće, pozornica i nečija beležnica – sve jedna ista topografija života.

JEDNA zemlja ima jedinstvenu klimu koja je čini zonom bez komaraca - ali globalno zagrevanje bi moglo to da promeni.

Komarci ujedaju ljude u skoro svakoj zemlji na svetu, ali ipak, postoji jedna zemlja bez ovih napasti, a to je Island. Dok susedi, uključujući Norvešku, Škotsku i Grenland, imaju više vrsta komaraca, Island i dalje ostaje bez ovog problema.

Naučnici imaju nekoliko teorija. Jedna od njih je da komarci jednostavno još nisu stigli do Islanda, jer je ovo ostrvo okeanom odvojeno od susednih zemalja stotinama kilometara, što predstavlja prirodnu barijeru i otežava komarcima da stignu.

Ipak, komarci mogu da se prevoze avionima i prežive dugo vremena na točkovima aviona, čak i pri veoma niskim temperaturama. Stručnjaci ističu da nedostatak pogodnih mesta za razmnožavanje nije razlog zbog kojeg u Islandu nema komaraca, jer zemlja ima dosta bara i močvara pogodnih za polaganje jaja. Najverovatnije je da surova klima utiče na to da komarci ne mogu da se razmnožavaju i prežive na ovom području.

Životni ciklus komarca ima četiri faze: jaje, larva, lutka (slično kao kod gusenice) i odrasli insekt. Odrasli komarci polažu jaja u vodu. Iz jaja se izlegu larve, koje se zatim razvijaju u lutke. Iz lutke potom izlazi odrasli komarac.

Entomolozi objašnjavaju da larvama komaraca treba nezaleđena tečna voda da bi se razvijale. U izuzetno hladnim područjima kao što je kanadski Arktik, neke vrste komaraca prežive tako što "uspavaju" svoja jaja, koja mogu da izdrže mesecima u zaleđenoj vodi. U toplijim krajevima, kao što su delovi centralne Evrope, komarci mogu da prežive zimu kao jaja ili larve u zaštićenim vodenim površinama koje se ne smrzavaju, ili kao odrasli insekti sakriveni u rupama i drugim zaklonjenim mestima.

Međutim, klima na Islandu nalazi se negde između - duge zime i česti ciklusi smrzavanja i otapanja tokom jeseni i proleća uzrokuju da se vodene površine više puta smrzavaju i ponovo otapaju.

-Ovi ciklusi remete razvoj i ubijaju jaja i larve komaraca pre nego što stignu do faze odraslog insekta, što znatno otežava stvaranje stabilne populacije, ističu naučnici. Takođe, iako geotermalni bazeni na Islandu ostaju nezaleđeni tokom zime, njihova temperatura je verovatno previsoka za larve bilo koje vrste komaraca prilagođenih životu u hladnijim područjima.

Ipak, zbog klimatskih promena, Island možda neće zauvek ostati područje bez komaraca. Istraživači upozoravaju da bi toplija proleća i jeseni mogla stvoriti duže periode stajaće vode bez leda, što bi omogućilo komarcima da uspostave stalne populacije, piše Live science, a prenose Novosti.