Pobunjenici su u munjevitoj ofanzivi u Siriji zauzeli više važnih gradova i stigli u prestonicu Damask. Predsednik Bašar al Asad je prethodne pokušaje svrgavanja uspeo da preživi uz pomoć Rusije i Irana, koji su sada, međutim, opterećeni drugim frontovima. Ovo je šest ključnih stvari koje treba da znate o vladavini predsednika Sirije, piše RTS.
Kako se kovao predsednik
Bašar je rođen 11. septembra 1965. godine, kao treće dete Hafeza al Asada, vojnog oficira i člana Baas partije (Arapska socijalistička partija), koji je 1971. predvodio puč i postao predsednik Sirije. Asadovi pripadaju Alavitima, šiitskoj manjini koja čini oko 10 odsto stanovništva u zemlji i dominira tamošnjom političkom scenom od šezdesetih godina 20. veka.
U porodičnoj raspodeli, Bašar nije bio ni planiran za političara. Studirao je medicinu u prestonici Damasku, diplomirao oftalmologiju 1988. i služio kao vojni lekar pre nego što je u Londonu 1992. upisao specijalizaciju. Ipak, dve godine potom, Hafizov viđeni naslednik i Bašarov stariji brat Basil je poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Uprkos političkom i vojnom neiskustvu, Bašar je bio primoran da se vrati u Siriju i nadalje se pripremao za ulogu lidera države. Kako bi pridobio poštovanje vojske i lokalnih moćnika obučavao se na vojnim akademijama i stekao čin pukovnika u elitnoj Republikanskoj gardi.
Uporedo, o Bašaru je građen imidž reformatora koji je spreman da se uhvati u koštac sa korupcijom. Otac mu je dodelio funkciju šefa antikorupcione vladine agencije koja je smenila nekoliko nižih službenika. Predstavljen je i kao čovek modernih shvatanja, zagovarajući uvođenje interneta u komercijalnu upotrebu širom Sirije.
Lider širokih shvatanja i gvozdene ruke
Kada je Hafez al Asad preminuo 10. juna 2000. godine, posle 29-godišnje vladavine, sirijski zakonodavci su olako odobrili snižavanje minimalne starosne granice za predsednika sa 40 na 34 godine, koliko je Bašar u tom trenutku i imao. Ubrzo je postao lider vladajuće Baas stranke, čiji ga je kongres predložio za šefa države. Mesec dana od očeve smrti, Bašar je bez protivkandidata izabran da vodi zemlju u narednih sedam godina.
Bilo je protesta zbog naslednog karaktera vlasti, ali je preovladao optimizam – novi lider je bio mlad, obrazovan i upoznat za kulturom Zapada, što su Sirijci smatrali dovoljnim za odstupanje od statusa kvo, autoritarne vlasti i sprege moći bezbednosnih i vojnih struktura. Naposletku, Sirija je tavorila u ekonomskoj krizi, a Bašar je u svom inauguracionom govoru obećao ekonomsku liberalizaciju i političke reforme.
Međutim, već tada je odbacio „zapadni model demokratije“ kao odgovarajući za zemlju koju vodi. Ublažio je stroge kontrole slobode izražavanja i amnestirao nekoliko stotina političkih zatvorenika. Dozvolio je forume za javne rasprave i političke diskusije i nije kinjio one koji su pozivali na radikalnije reforme. Takvi gestovi dobre volje i relativne otvorenosti sirijskih vlasti zapadni mediji opisivali su „Damaskim prolećem“.
Ipak, ubrzo je promenio kurs i hapšenjima i pretnjama ugušio proreformski aktivizam pod obrazloženjem da su ekonomske promene važnije.
Na spoljnopolitičkom planu dodatno je zaoštrio odnose sa Izraelom u sporu oko kontrole nad Golanskom visoravni. Podržavao je palestinske i libanske militantne organizacije. Kada je 2003. osudio američku i međunarodnu invaziju na Irak, pogoršali su se i odnosi sa Vašingtonom i Evropskom unijom. Posle ubistva libanskog premijera Rafika Haririja 2005, a pod pritiskom Zapada, povukao je sirijske trupe iz Libana, gde su bile prisutne od 1976.
Unutar države je do 2005. očistio administraciju od „stare garde“ moćnika koje je nasledio od oca. Rukovođenje bezbednosnim sektorom dodelio je rodbini. Dve godine kasnije, skoro jednoglasno je reizabran. U novom mandatu se preusmerio na otopljavanje odnosa sa regionalnim silama poput Turske i Saudijske Arabije i okončanje međunarodne izolacije, koja je postepeno rasla još od sedamdesetih.
Zamišljeni gasovod i predvorje sirijskog „Arapskog proleća“
Međunarodna izolacija Sirije započela je još u doba vlasti Hafeza, koji je bio naklonjen Sovjetima. Posle kraja hladnoratovske podele, Sirija je postala interesantna tačka na zamišljenoj ruti za izgradnju cevovoda za protok katarskog gasa iz bogatog nalazišta „Južni pars“, koji je trebalo dopremiti do Turske, a potom i Evrope.
Doha je 2001. predložila izgradnju 1.500 kilometara dugog i deset milijardi dolara vrednog gasovoda kroz Saudijsku Arabiju, Jordan, Siriju i Tursku, jer je dopremanje morskim putem do evropskih potrošača bilo ograničeno i skupo. Tursko-katarski gasovod pružio bi sunitskim kraljevstvima ključnu dominaciju nad svetskim tržištem prirodnog gasa, što bi ojačalo i Katar, možda i američkog najbližeg saveznika u arapskom svetu. Ujedno, rasteretilo bi zavisnost EU od ruskog gasa.
Ipak, Bašar al Asad je još 2009. godine potvrdio da će odbiti da potpiše sporazum kojim bi dozvolio da gasovod prođe kroz Siriju pod obrazloženjem da štiti interese Moskve, svog saveznika. Dodatno je razgnevio Belu kuću, Rijad i EU kada je podržao rusku ideju o „Islamskom gasovodu“ čija bi trasa vodila preko iranske strane gasnih polja, kroz Siriju, pa sve do libanskih luka. Teheran bi time dobio veći uticaj u regionu i svetu.
Zbog toga, pojedini mediji i analitičari, i na Zapadu, smatraju da građanski rat u Siriji nije počeo mirnim protestima tokom Arapskog proleća 2011, već deceniju ranije, kada je predstavljena ideja o kopnenoj ruti za katarski gas.
Bašar „na samrti“
Bašar al Asad se od marta 2011. godine suočio sa brojnim antivladinim demonstracijama koje su se u talasima, iz Afrike, prelile na ulice Damaska i drugih većih gradova. Asad je u početku činio delimični ustupke – otpustio je deo svog kabineta i najavio ukidanje spornog Zakona o vanrednom stanju i reformu Ustavnog suda. Obe institucije služile su za suzbijanje delovanja opozicije.
Međutim, sprovođenje reformi teklo je uporedo sa eskalacijom represije i nasilja širom zemlje. Demonstranti su okarakterisani kao „naoružane kriminalne bande“, a vojska je poslata na ulice da tenkovima smiri tenzije. Izbio je građanski rat, pobunjenici su se razlili na nekoliko dobro naoružanih formacija, a vladine snage su u januaru 2012. najavile „obračun sa teroristima“.
Pobunjenici su preuzeli kontrolu nad velikim delovima severa i istoka zemlje, a opozicionu Nacionalnu koaliciju je više od 100 zemalja priznalo kao „legitimnog predstavnika“ sirijskog naroda. Nije uspeo ni Asadov pokušaj da se situacija smiri neuspelim referendumom o novom ustavu u kom Baas partija više ne bi bila jedina. Kada je krajem godine već bilo više od 60.000 poginulih, Asad je odbacio mirovne pregovore.
Početkom 2013. provladine snage su pokušale da povrate teritoriju u južnoj i zapadnoj Siriji. Hezbolah je poslao svoje trupe u pomoć Asadu, ali se zajednička vojska povukla u strahu od međunarodne vojne intervencije zbog optužbi Zapada da su sirijske trupe koristile hemijsko oružje na periferiji Damaska.
SAD, Velika Britanija i Francuska tvrdile su da je napad nervnim agensom „sarin“ mogla da izvrši samo Vojska Sirije, pa je Asad kao gest popuštanja dozvolio međunarodnoj Organizaciji za zabranu hemijskog oružja da uništi deklarisani hemijski arsenal države.
Svojevrsni ustupak Zapadu išao je uporedo sa Asadovom kandidaturom za treći mandat. Prvi put je imao i protivkandidate, ali su mnogi od njih izbore odbacili kao farsu. Iako je pobedio sa skoro 90 odsto glasova, situacija na terenu delovala je bezizlazno, jer su narasla Islamska država i druge antivladine formacije zauzimale brojne velike gradove i važna područja zemlje. ID je u Siriji i razorenom Iraku čak proglasio i kalifat. Asad je bio sateran u ćošak.
Asad je preživeo
Građanski rat u Siriji ulaziio je u petu godinu, a vladni snage su prtrpele pregršt poraza, uključujući i gubitak strateški važnog grada Idliba. Predsednik Rusije Vladimir Putin je u septembru 2015. godine odlučio da pomogne Bašaru el Asadu i naredio bombardovanje pozicija koje su zauzeli pobunjenici. Pomoć Moskve je u velikoj meri preokrenula ishod sukoba u Asadovu korist. Sirijska vojska dodatno je oskoljena kada je i Iran pružio adekvatnu podršku.
Ruska vojska izvodila je intenzivne vazdušne i raketne napade na značajna uporišta pobunjenika u Alepu 2016. i Guti 2018.
Međunarodna zajednica ponovo je optužila Siriju, ovoga puta i Kremlj, da su njihove trupe koristile „sarin“ tokom akcija u pojedinim sirijskim gradovima. Pentagon, podržan od Londona i Pariza, to je iskoristio kao razlog za povremene vazdušne napade na objekte povezane sa „programom hemijskog oružja sirijskog režima“.
Provladine snage, potpomognute Rusima, nisu pretrpele ozbiljniju štetu, i usredsredile su se na zauzimanje Homsa, Dera i Idliba, poslednja tri opoziciona bastiona.
Kada su vladine snage zauzele Homs i Der, Ujedinjene nacije su upozoravale da će u Idlibu doći do krvavog sukoba ako bude masovnih borbi, jer u gradu i istoimenoj pokrajini živi više od tri miliona civila. Ofanziva je na kratko obustavljena 2018. sporazumom između Rusije i Turske, koja je tražila demilitarizovanu tampon zonu duž linije fronta i povlačenje džihadističkih boraca iz provincije.
Pošto dogovor nije ispoštovan, sukobi su nastavljeni 2019, a skoro milion civila je napustilo svoje domove pre nego što su Ankara i Moskva dogovorile još jedan prekid vatre u martu 2020. Asad je opstao i uspostavio kontrolu nad većim delom zemlje. Pobunjenici su preostali u fragmentima.
Nova kriza i o(p)stanak
Bašar al Asad je ubrzo po ponovnom uspostavljanju kontrole nad većim delom Sirije preusmerio svoju politiku na suočavanje sa naraslom ekonomskom krizom i, barem formalno, obnovom zemlje. Ubedljivo je pobedio na izborima za šefa države 2021. godine, u jeku pandemije koronavirusa, osvojivši više od 95 odsto glasova.
Početak četvrtog mandata obeležili su i sporadični sukobi sa nekoliko preostalih pobunjeničkih grupa bez veliki pomeranja na terenu. Ipak, jedna grupa džihadista i pobunjenika preuzela je krajem novembra 2024. deo teritorije koji je držala vojska lojalna Asadu. Posle Idliba, stigli su do Alepa, na severu. Po prvi put u poslednjih nekoliko godina sirijski predsednik se ponovo povlači.
Pobunjenici opkoljavaju Damask i to smatraju „završnom operacijom“ njihovog novog pokušaja svrgavanja Asada. Sirijska vojska negira da se njihove snage povlače iz prestonice, dok provladini mediji ističu da lider zemlje neće napustiti Siriju u narednom periodu. Državu ipak napuštaju strane diplomate i građani, a preporuku da isto učine izdala je i ambasada Srbije u Damasku.
Razvoju događaja doprineo je i rat koji Izrael vodi protiv Hamasa i Hezbolaha, kao i sukob sa Iranom. Rusija je u međuvremenu opterećena ukrajinskim frontom i međunarodnom izolacijom. Pomoć sa te strane u ovom trenutku ne može da dođe tako brzo i u punom obimu. Asad se suočava sa novom krizom.
Izvor: danas.rs
