Ljubavni život Alekse Šantića prepun je detalja obavijenih čežnjom i patnjom.
Čuveni pesnik i akademik, Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, gde je i proveo veći deo svog života.
Otac mu je umro rano, pa je značajan period detinjstva proveo kod strica. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica umrla još kao beba. Šantić je, kao dete iz trgovačke porodice i sam završio trgovačku školu u Trstu i Ljubljani. Po povratku u Mostar posvetio se književnom i društvenom radu.
Moglo bi se reći da je najveću inspiraciju pronalazio u ljubavi budući da je često bio zaljubljen u žene sa kojima nije mogao da bude. Jedna od njih je i mostarka lepotica Emina, kojoj je posvetio istoimenu pesmu. Naime, pesma govori o večitoj ljubavnoj boli čuvenog pesnika.
Emina je bila imamova ćerka koju je Šantić sretao po komšiluku u kojem je živela njegova sestra. Emina Sefić tek se "zacurila", a priče o njoj kružile su po celoj čaršiji. Mladići su govorili da Sefićeva ćerka nije žensko, već "dženetska hurija" - lepotica iz raja.
"Po sokacima i mahalama krenu priča o hafizovoj šćeri, ljepotici. Kako joj bujna kosa spletena u teške zlatnosmeđe pletenice igra po leđima; kako su joj oči od žežene kadife, usne – zrele trešnje, alice; dva reda zuba – dvi niske bisera; kako joj je Alah podario lice zarudjele breskve; kako joj pod bijelom košuljom zakopčanom sedef – pucetom do pod vrat i pod svilenim, cvjetnim dimijama igra jedro, zdravo tijelo, tanko u struku, mamno u hodu", pričalo se tad o Emini.
Tako je te čarobne noći 1903. godine nastala jedna od najlepših pesama srpske ljubavne poezije. Brat Pero naljutio se na Aleksu zbog "Emine". Glava kuće Šantića smatrao je da je njegov mlađi brat žestoko zabrljao time što je "po novinama telalio" o ćerki imama Sefića. Plašio se da će ovaj potez mladog pesnika oterati mušterije iz radnje i da će Šantići morati maltene da beže iz Mostara. Međutim, imam Salih Sefić ostao je mušterija u "magazi" Šantića, a Mostar nije zamerio na pesmi ispevanoj o "anđelu na zemlji". Šta više, sve glasnije se pevalo sokacima ovog hercegovačkog grada.
Međutim, uprkos velikoj ljubavi, Emina nikada nije bila Šantićeva žena već se udala za drugoga i tako zauvek ostala pesnikova čežnja. Udala se sa 16 godina za jednako lepog Avdagu Koludara i rodila mu je četrnaestoro dece.
Kako je i sama pričala svojoj deci, sa Aleksom Šantićem nikada ni reč nije razmenila, ali sećala ga se do kraja života. Njega i njegovih uglancanih cipela i pantalona tako opeglanih da se o njih čovek mogao poseći. Sećala se žalovitog glasa kojim je pevao u avliji, kao i da mu muslimani Mostara nikad neće zaboraviti činjenicu da je poštujući njihova verska pravila zazidao prozore svoje nove kuće jer su u komšiluku bila ženska deca.
Osuđen na čežnju i platonsku ljubav
Emina nije bila njegova jedina neostvarena ljubav. Naime, Šantić je ludo voleo i Anku Tomlinović. Po Dučićevim rečima, i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.
Anka je bila ćerka vlasnika fotoateljea Stjepana Tomlinovića, koja se doselila u Mostar. Aleksa je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje... Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara okupirajući misli mladog Šantića.
Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je vidi. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke Goluba i Nevena, koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu "Ako hoćeš", baš njoj. Pesma od pet strofa brzo se našla u Ankinim rukama.
Na njegovo iznenađenje, vratila mu je pesmu bez ikakvog komentara. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: "A što se tiče onog ako hoćeš – hoću", i otrčala niz ulicu. Međutim, tu su snovi krenuli nizbrdo. Mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Osuđena na propast, njihova ljubav je bila ispunjena svađama i raspravkama između Alekse i njegove majke. Sve dok ga jednog dana majka nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela:
"Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi".
Shvativši da nema izbora, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, unezveren je otišao kod Anke da joj traži oproštaj, jer je venčanje nemoguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za dosta starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar.
Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.
Aleksa Šantić preminuo je od tuberkuloze 2. februara 1924. Mostar je toga dana bio zavijen u crno, a stanovnici svih religija skrhani, jer je otišao komšija koji je sve voleo podjednako.
Emina
Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašče staroga imama.
Kad tamo u bašči, u hladu jasmina
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana.
Pa još kada šeće i plećima kreće,
Ni hodžin mi zapis više pomoć' neće!
Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
Već u srebrn ibrik zahvatila vode,
Pa niz bašču đule zaljevati ode.
S grana vjetar puhnu, pa niz pleći puste
Rasplete joj njene pletenice guste.
Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
Al' meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!
Umro stari pjesnik, umrla Emina
Ostala je pusta, bašča od jasmina.
Salomljen je ibrik, uvelo je cvijeće
Pjesma o Emini, nikad umrijet neće.
Izvor: kurir.rs/cuspajz.com
