Iva Đorđević (43) je u četiri ujutru stajala u ogromnoj hladnjači i podizala pakete smrznute ribe. Ušla je u dvanaesti sat smene zatvorena u ogromnom frižideru duboko u divljini Aljaske u kojoj čovek ima više šanse da sretne medveda nego nekog svog. Po ko zna koji put kroz glavu joj je prošla sudbina koja je iz rodnog Niša dovela u poslednji ćošak drugog kraja sveta i donela joj nova iskustva ali i neočekivanu internet slavu.
Bila je 2015. godina kada je samohrana majka dvoje dece prvi put čula za mogućnost rada na Aljasci. Skoro deset godina je provela radeći u kladionici i tražeći svaki mogući poslić koji je mogao da poboljša život njene porodice.
„Po struci sam diplomirani ekonomista, ali pozicije u struci za mene u malom mestu nije bilo. Tako sam ja godinama radila po dva posla. Preko nedelje u kladionici, a onda šta uleti, očitavanje struje, prodaja polovne garderobe. Shvatila sam da vrednim radom ovde i dalje samo preživljavam. Počela sam da tražim posao u inostranstvu kada sam na jednoj svadbi od brata čula za fabrike ribe na Aljasci. On je tamo radio i savetovao mi da probam mada je bio skeptičan da li ću izdržati. Mislim se, radim ovde dva posla i gajim decu, pa da vidiš ti šta je naporno. Tek posle tri godine uspela sam da sebi obezbedim mesto u farbici i krenula na put“ kaže za NIN rođena Nišlijka koja je sa porodicom živela u Kruševcu.
Kada je prvi put kročila na buduće radno mesto i osvrnula se oko sebe zavrtelo joj se u glavi.
Sletanje na kraj sveta
„Dok sam u avionu letela za Ameriku mislila sam da imam neku predstavu šta me tamo čeka. Brat me uputio, čitala sam o tome, ali tek kada sam stigla u to mesto Bogu iza tregera svanulo mi je koliko sam zapravo daleko. Dolazim tamo, a ono hladno, duva vetar, kiša lije kao iz kabla. Kilometrima okolo nema ljudi, samo vi u par razbacanih kućica. Sa jedne strane je obala ledene vode, sa druge nepregledna divlja priroda, interneta nema“, opisuje svoje okruženje Iva.
Dobili su kratka uputstva o toku radnog dana, raspoređeni su u barake kontejnerskog tipa koje će im biti dom i rečeno im je da paze na medvede. Tako je počela avantura koja za Ivu traje punih sedam godina.
„Postoji više fabrika ribe na Aljasci, neke su u seocima, a veliki broj njih je usamljeno i izolovano tik uz obalu mora. Od toga kako će vam biti mnogo zavisi za koju kompaniju radite. Nije isto da li radite lososa koji se radi samo leti ili druge vrste ribe poput poloka koje se pecaju čitave godine. Kompanije koje rade duže bolje i plaćaju, a uz to se riba ne vadi dok se za nju ne nađe kupac, pa tako uspešnost sezone i obim posla variraju od godine do godine, od fabrike do fabrike. Jedno ipak možete da očekujete – čeka vas težak rad“, iskrena je Nišlijka.
Sve te velike, krvave pare
Iva je očekivala da će posao na koji je pristala biti naporan ali uslovi koji te čekaju na Aljasci su toliko specifični da dok ih ne doživiš, kaže ona, ne možeš ni da ih zamisliš.
„Počinje mi prva smena u frižideru za ribu, a unutra klizavo i ledeno. Radite sa mašinama koje mogu da vam unište prste, nose se satima paketi teški preko deset kila i to po klizavom i nabijenom prostoru. Lekara nema u blizini, a dešava se da muškarcima od napora pukne bruh. Ljudi lome prste, padaju, lome noge. Nosiš ti zaštitu, štitnike i opremu, trude se da te zaštite ali prosto posao je naporan, koncentracija posle tolikih sati rada popušta i ako nemaš koordinaciju i nisi navikao da potegneš bolje idi kući jer nećeš izdržati, a povredićeš se“, opisuje Đorđevićeva.
„Navodno se poslovi dele na ženske i muške, ali ja sam radila oba. Ženski poslovi su ako me pitate još teži. Muški se rade mahom stojećki, a mene su ženski baš namučili. Zamisli da radiš preko 12 sati pognut kao da pereš ruke u kadi i tako povijen vučeš, pregledaš, sortitaš ribu na pokretnoj traci. Fabrike u kojima radimo su prilagođene Filipincima, niskim ljudima. Ja imam metar sedamdeset. Posle par dana svi su u bolovima, a taj bol kad počne ne staje do kraja sezone samo se šeta od vrata niz kičmu, ramena. Svi piju lekove protiv bolova, stalno neko kašlje. Tako ukočeni radite sa ledenom ribom u posebnim rukavicama kako biste i dalje mogli da napipate kost a da vam ne strada koža od hladnoće, ali ipak vam prsti stalno trnu a nema stajanja jer izlazi i po sto fileta u minuti“, priseća se radnica.
Pored fizičkog rada, ono o čemu mnogi ne razmišljaju je podjednako izazovan psihički danak takvog posla.
„Verujte, tokom tih sati i sati život vam prolazi pred očima. Posao je repetitivan i meni se dešava da razmišljam o prošlosti, propuštenim prilikama, ljudima koje volim i suze mi same krenu. U onoj buci te i ne čuju kako plačeš pa i to prođe i nastaviš da radiš. Mnogi se tako udaljeni od porodice porazmisle, nije retko da se neko vrati u Srbiju i razvede se. Svačega sam se tamo nagledala.
Dešava se da ljudima jave da im je neko blizak umro, majka ili otac, a ne može dovoljno brzo da se sredi prevoz da osoba stigne na sahranu i onda ti sediš pored stranaca u baraci na drugom kraju sveta i tešiš ih kao najrođenije. Dešava se da ljudi odu da zarade za bebu jer su im žene trudne i one se porode pre vremena dok su muževi na Aljasci i tako deliš sve, tugu, sreću, uspomene.
Svi smo tamo jako bliski, upućeni smo jedni na druge. Pomisliš da ne možeš da budeš blizak sa sto ljudi ali kada ti je tih sto ljudi sve oko tebe vlada baš veliki osećaj zajedništva. Nas 11 koji smo otišli prvi put smo baš pazili jedni na druge, daleko da je sve tamo mučno, možeš da stekneš prijatelje za ceo život.
Koliko može da se zaradi na Aljasci
U Srbiji se pročulo da se čišćenje ribe na Aljasci dobro plaća, ali Iva upozorava da je „rad na ribi“ vrlo širok pojam i da zarada može drastično da varira, te da se ljudi ne upuštaju u ovakav posao dok se dobro ne raspitaju na šta tačno pristaju.
„Naravno da me ljudi pitaju koliko na Aljasci može da se zaradi, ali moj odgovor je da to nije laka procena. Za početak, dužina sezone varira, od 35-42 dana je najkraće. Zavisi u kojoj ste fabrici, da li ona radi sezonski ili preko cele godine. Ako radiš na ikri na primer radićeš oko šest sati, ako radiš obradu ribe radi se i više od dvanaest sati, a plaćen si uglavnom po satnici.
Zavisi koliko vam traje smena jer se najviše zaradi na tom prekovremenom radu i zavisi šta radite, ne plaća se sve podjednako. Ako radite oko 35-40 sati nedeljno očekujte oko 2400 dolara mesečno. Ako radite 12 sati bez slobodnih dana mesec dana onda je isplata oko 5000 dolara, a ako radite po 16 sati onda bude oko 8000 – 9000 dolara, a može biti i do 10.000 kada se uradi povrat poreza ako sve popunite kako treba. Stan i hranu ne plaćaš, pa može dosta da se uštedi“, precizira Đorđevićeva.
Amerikanci vole radnike iz Srbije
Stereotip da su naši ljudi lenji pukao je na dalekom severu kao tanak led. Američki poslodavci aktivno traže radnike iz Srbije zbog dobrih rezultata koje naši ljudi godinama ostvaruju.
„Brzo vam postane jasno da naše radnike na Aljasci cene. Nema tu neke filozofije. Uslovi za rad su teški, američki državljani koji imaju papire i mogu da biraju često posle nedelju dana odluče da će ipak da odu negde gde će da zarađuju manje a neće toliko da se lome. Mi Srbi kada smo već prevalili preko pola sveta i dobili vizu koja važi samo za tu kompaniju onda se trudimo da to maksimalno iskoristimo i dajemo sve od sebe. Naši ljudi su vredni, složni i bore se. Ko je došao čak tamo često u startu ima neku motivaciju i konkretan cilj, a kad znaš zašto se mučiš onda ti je nekako i lakše. Sećam se trenutka kada sam u četiri ujutru stajala u frižideru za ribu i radila i bukvalno mi je ceo život prošao kroz glavu. Dosta te testira takav rad ali te i ojača, podvučeš crtu i nastaviš dalje. Rad na Aljasci je kao u vojsci, imaš svoje ljude oko sebe, uđeš u mašinu i biješ svoju bitku. Meni se moja isplatila i dosta dobrog mi je donela. Za ovih sedam godina svašta sam uspela i ponosna sam na to što sam omogućila svojoj porodici“, priča za NIN veteranka ovog posla.
Muka sa medvedom
Iako su ih od prvog dana upozoravali da paze na medvede niko nije tačno znao šta to tačno podrazumeva. Uostalom, vi ste na medveđoj teritoriji a oni su vam prve komšije. Sa zastrašujućom životinjom prvi se jedne sezone susreo baš naš državljanin.
„Rekli su mi da ima medveda ali dugo ih nismo viđali. Pošto je signal u mestašcetu Sivort gde smo bili nikakav išli smo oko pola kilometra od fabrike do same obale da podižemo telefone i lovimo vezu. Jednog dana kolega iz Srbije je otišao da proba da se čuje sa porodicom. Sav srećan se dočepao interneta i bio je na video pozivu sa ženom kada je ugledao medveda iza sebe. Poslednje što je žena čula je „medved, bežim“ i snimak joj se zamrzao na njegove razrogačene oči. Kako je otišao sa plaže tako je pukao internet i javio joj se tek par sati kasnije. Ko zna šta je jadna žena preživela za to vreme“, priča nam Đorđevićeva a smešak joj se čuje u glasu. Sve se ipak dobro završilo.
Neočekivana slava
Iva Đorđević mnogima će biti poznatija pod njenim TikTok nadimkom „Iva sa Aljaske“ pod kojim je na ovoj društvenoj mreži prati oko 70.000 ljudi. Sve je počelo opkladom sa ćerkom kojoj je rekla da će „ako mama napravi Tiktok i dogura do preko 50.000 pratilaca, od nje očekivati jedan veliki uspeh u školi“. U međuvremenu i mama i ćerka su ispunile svoj deo opklade i to sasvim slučajno. Iva je u pauzi za ručak odradila kratak snimak o uslovima rada na Aljasci i postavila ga na Tiktok. Kada joj se završila smena shvatila je da je video otišao u etar, a ona u internet slavu. Od tog dana do danas njeni snimci imaju skoro 800.000 lajkova, a ona uživa znajući da je pomogla našim ljudima da se informišu o opciji za bolji život.
Izvor: nin.rs
