„Albanac voli samo rat, lični interes i gostoprimstvo; donedavno su mu i Turci i Grci bili podjednako tuđi — i podjednako im je bio prijatelj kad mu je to bilo od koristi. Ne treba verovati ni prijateljstvu ni rečima albanskog goršataka; on voli krv i osvetu i ne boji se smrti“.
Ovako je opisao Albance poznati ruski diplomata, pisac i filozof 19. veka Konstantin Leontjev.
Ako je sve ovo istina, onda je Enver Hodža, koji je vladao Albanijom od 1944. godine, kada je zemlja oslobođena od fašizma, do smrti 11. aprila 1985. godine, pravi sin svog naroda. Neverovatno obrazovan za svoje vreme i posebno za svoju zemlju, Enver Hodža je bio nacionalni heroj, dok se radilo o borbi protiv okupatora.
Poslednjihg dana NATO je preuzeo jedan od najvećih projekata Hodžine Albanije, avio-bazu Kučova, pa se o ćuvenom komunističkom vođi ponovo pričalo danima.
Ali čim je uspeo da uzme vlast u svoje ruke, hrabri ratnik se pretvorio u ludaka. S jedne strane, obezbedio je obrazovanje za široke mase i industrijalizaciju zemlje, s druge strane, bavio se represijama, organizovao tajnu policiju, izolovao zemlju od celog sveta, osudio je na siromaštvo i postavio stotine hiljada bunkera. Tokom svoje vladavine, Enver Hodža je uspeo da se posvađa sa svim svojim saveznicima, osim sa Staljinom.
Mogao je i sa Staljinom, ali vođa SSSR koji je na sve moguće načine podržavao albanskog lidera je umro, pa je Hodža morao da se svađa sa Hruščovom. Zvanično se to dogodilo zbog „borbe protiv kulta ličnosti Staljina“ u SSSR-u, ali presudni razlog je bila navika albanskog lidera da „zaboravlja“ na nagomilane dugove kako bi potom iznenada osudio svoje nedavne prijatelje za trockizam, fašizam, kapitalizam, kineski revizionizam, kontrarevolucionarnu maoističku teoriju o „tri sveta“ i slično.
„Ovaj proces, poput svetionika, bacio je svetlo na zločinačke planove Titove fašističke bande i na njene aktivnosti na štetu našeg naroda; duboko je otkrio njene ciljeve i otkrio svu pozadinu fašističko-trockističkog ološa; otkrio je tajne načine i krvave metode koje je Titova banda koristila za postizanje svojih ciljeva“, govorio je državni tužilac Sira Čarčani na suđenju Albancima optuženih za sabotažu i diverzije u korist Jugoslavije. Treba reći da se suđenje odvijalo u Tirani 1950. godine, a svi optuženi su uhapšeni između aprila i oktobra 1949. godine. Ali još 1948. godine Beograd i Tirana bili su saveznici, i to po vrlo povoljnim uslovima za Albaniju! Albanija je od Tita dobila pomoć i kredite, koje je Enver Hodža, naravno, odbio da vrati nakon prekida odnosa. Svađa sa Beogradom propraćena je eliminisanjem bivših saboraca u borbi protiv fašizma i čišćenjem političkog prostora.
Konkretno, zbog preterano toplih odnosa sa „fašističkom Titovom klikom“, lider stranke Koči Džodže proglašen je za narodnog neprijatelja, a zatim i obešen. U periodu od 1948. do 1951. godine većina bivših rukovodilaca Centralnog komiteta Albanije streljana je ili proterana iz zemlje. I kasnije je Enver Hodža vršio čistke u rukovodstvu stranke, a nedavni drugovi su istrebljeni. Tajna policija Sigurimi ubila je, zatvorila i prognala stotine ljudi. I dok su eliminisali partijske aktiviste, Sigurimi se na inicijativu šefa države „setio“ preživelih nacionalista i antikomunista iz organizacije Bali Kombetar kako bi ih iskoristio za raspirivanje separatizma na Kosovu.
Zaista kontradiktorna politika… …Međutim, tako je bilo i u svemu ostalom. U listu „Pravda“ 7. novembra 1957. godine, u govoru posvećenom 40. godišnjici Oktobarske revolucije, Enver Hodža je o pomoći SSSR-u govorio na sledeći način: „Sovjetski Savez smatramo svojim spasiocem i oslobodiocem. Zahvaljujući njemu izborili smo se za slobodu, gradimo socijalizam i živimo srećno. Zahvaljujući bratskoj, internacionalnoj pomoći, postali smo nepobedivi. Mi duboko verujemo u svoju snagu… Naš narod, izražavajući svoja duboka osećanja, peva o tom prijateljstvu: „Da, braćo, svaki Albanac zna savršeno da nema Albanije bez Otadžbine Sovjeta, da smo fabrike i kombinate, svaku fabriku, izgradili zajedno sa sovjetskom braćom!“
Naravno, pretenciozni govori Albanca su bili samo lukavstvo. I pre i posle. A Moskva je zaista pomogla Tirani da bar malo izađe iz divljeg srednjeg veka u kojem je živela. Bilo je nemoguće preceniti doprinos SSSR-a razvoju ekonomije i infrastrukture Albanije, ali već 1962. godine Enver Hodža je objavio da država napušta Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć. Godinu dana kasnije, objavio je da Albanija odbija da vrati dugove Moskvi.
Da je bio živ Josif Staljin takav zaokret bi se za Hodžu tragično završio. Hruščov je iz nepoznatih razloga poštedeo Albanca (možda da ne bi potpuno uništio poljuljani socijalistički logor). A šta je Hodža uradio? Uprkos ideološkim razlikama sa maoističkom Kinom, on se odmah sprijateljio sa Pekingom. Bez kineske pomoći Tirana jednostavno nije mogla da preživi. Zemlja se posvađala sa gotovo svim saveznicima. Prijateljstvo sa Kinezima trajalo je neočekivano dugo i završilo se potpunim krahom tek 1978. godine, i po tradiciji, Hodža je imao više koristi od ovog saveza nego Kina.
„Kinesko-albanski savez 1960–1963 na kraju se ispostavio teškim za NRK. Kina je na ekonomsku i vojnu pomoć potrošila 5 milijardi dolara. Uz pomoć Pekinga, albanska vojska je bila opremljena savremenim oružjem, koju sama Narodnooslobodilačka vojska Kine nije imala u dovoljnim količinama. Prelazak NR Kine nakon Maove smrti u pragmatičniji položaj, odstupanje od levih pogleda i brzo zbližavanje Pekinga i Beograda na kraju je dovelo do prekida saveza… “, preneo je TASS 1978. godine.
Nema sumnje da je lider Albanije varao svoje saveznike i radi sopstveno bogaćenja. Istovremeno, treba priznati da je politika Envera Hodže u velikoj meri bila uzrok ponižavajućeg siromaštva u Albaniji tokom poslednjih decenija i unutrašnjih sukoba koji su razarali zemlju početkom 90-ih. Glavni spomenici epohe ovog nekada slavnog borca za nezavisnost, bez sumnje, ostaju betonski bunkeri.
Stotine hiljada bunkera izgrađeno je po naređenju Envera Hodže i još uvek besciljno i slepo gledaju u nemirno albansko nebo. Spremajući se da se odbrani od bezbrojnih neprijatelja (koje je i sam stekao), albanski lider je iza sebe ostavio džinovske spomenike sopstvenog straha. A jača od tog straha je bila samo žudnja za vlašću.
Izvor: balkanist.rs
