Osam puta je Pančić zapregom i na brdskim konjima prejahao Taru, a deset puta Kopaonik dok nije našao, njegovu kako ju je zvao, "ledenu lepoticu" - omoriku.
Ispostavilo se da je ova jedinstvena vrsta na zemlji nastala kada su izumrli - neki dinosaurusi.
Pančić ju je pronašao između Bajine Bašte i Višegrada.
Ekolog pre ekologije i osnivač prirodnjačke biologije u Srbiji rođen je 17. aprila 1814, a umro je na današnji dan - 25. februar 1888. godine.
Želja mladog Josifa za učenjem i obrazovanjem navela je njegovog strica da ga iz Rijeke pošalje u Visoku školu u Zagrebu da uči filozofiju.
Ipak, Pančić je bio naklonjeniji prirodnim naukama, pa je posle Zagreba otišao u Budimpeštu i tamo završio studije medicine.
Jedna poseta Beču, glavnom gradu tadašnje Austro-ugarske, promeniće botaniku Srbije.
Pančić je još u Budimpešti doktorirao botaniku, a interesovanja je proširio dolaskom u Licej, što je preteča Velike škole i Univerziteta u Beogradu.
Prvo što je uradio po dolasku u Licej - osnovao je prirodnjačku zbirku čija baza je bio njegov herbarijum.
Svi koji su završili osnovno školovanje u Srbiji znaju za Pančićevu omoriku.
Ipak, malo ko zna detalje vezane za ovu vrstu.
Utvrđeno je da je postojala još pre oko 65 miliona godina, kada su izumrle neke grupe dinosaurusa.
Po priznanju svetskih naučnika ona je najlepši četinar Evrope.
Pančić je omoriku zvao i "ledena lepotica" jer je utvrđeno da je postojala još pre ledenog doba na području između Bajine bašte i Višegrada.
Važna je i zato što je potpuna zagonetka za naučnike jer uspeva u zagađenim urbanim uslovima.
A kako ju je otkrio?
Pančićev glavni cilj je bio da obiđe što više terena, a oni koji su se pokazali kao interesantni obilazio je nekoliko puta.
Tako je Kopaonik, planinu koju je posebno voleo obilazio čak 10 puta, Taru i Đerdap po osam, Rtanj pet puta.
O teškoćama u terenskim istraživanjima u Srbiji, neupitno je i govoriti, seoska zaprega, brdski konji i naveći deo putovanja peške po brdima i klisurama.
Naučnici pokušali da rekonstruišu Pančićeva putovanja po Srbiji, Crnoj Gori i Bugarskoj na osnovu njegovih dnevnika i "neverovatno je bilo zamisliti kako je sve to izveo".
Feliks Kanic, austrijski putopisac i arheolog napisao je u putopisima da su Pančićevu omoriku za drvnu građu koristili još Rimljani za podupiranje rudničkih jama u Bosni.
Upravo u sanduku od drveta vrste koja je dobila naziv po njemu, Pančić je i sahranjen na najvišem vrhu Kopaonika.
I taj vrh je po njemu dobio naziv.
Pančić je bio sahranjen u Beogradu do 1951. godine, kada su planinari Srbije preneli Pančićeve kosti na Kopaonik, na njegov najviši vrh, Suvo Rudište na koji se on peo 18 puta.
To je bila njegova poslednja želja.
Učionica pod otvorenim nebom
Samo mesec dana posle Pančićeve smrti, Dunav se izlio i poplavio prvu Beogradsku botaničku baštu.
Ako su među kolekcionarima knjiga najvažnija prva ili retka izdanja nekih dela, tako biolozi najviše cene herbarijume svojih najpoznatijih kolega.
Pančićev herbarijum potiče iz 1860. godine, a on ga je poklonio Velikoj školi u Beogradu.
Sastoji se od 80 svežnjeva osušenih biljaka koje je sakupio na području Srema i Banata. Danas može da se vidi u Botaničkoj bašti ili preko virtuelnog pretraživača.
U jednom pismu Ministarstva prosvete, Pančić piše da je njegov herbarijum vredeo tadašnjih 5.000 franaka.
Ipak, biolog kaže da to nikako nije u srazmeri sa njegovim trudom i da dopunjavanje te zbirke smatra "glavnim zadatkom svog života".
Baš zato, od herbarijuma se nije odvojio do kraja tog života.
Izvor: direktno.rs
