Daliborka Stojšić je bila i ostala jedna od najlepših žena jugoslovenske i srpske javne scene.
Ova uspešna pevačica zabavne muzike ali i voditeljka, glumica, bivša Mis Jugoslavije i književnica je, na iznenađenje mnogih, 1996. godine objavla svoj poslednji album i povukla se iz javnog života.
Tada je govorila da je glavni razlog bio taj što su neke stvari u muzici počele da se menjaju iz korena. Ona je te promene osetila, nisu joj se dopale, tako da je odlučila da ne bude deo njih.
- Ušla sam u javni svet sasvim slučajno. Spremala sam se za nešto drugo, ali sve u životu mi se dešavalo mimo planova. Tako da uopšte ne verujem da čovek može da isplanira svoj život i da ostvari sve ciljeve baš onako kako je zamislio. U tom smislu može se reći da sam na neki način pomalo fatalista jer mi se lično događalo uvek nešto drugo od onoga što sam planirala. Moj deda je bio inženjer hemije, a tata mi je bio elektrotehničar i oni su uticali na mene da i ja zavolim nauku. Smatrala sam da je to normalno da nastavim dedina istraživanja kojim se on bavio. Rođena sam i živela do petnaeste godine u Ćupriji, gde je bila fabrika šećera u kojoj je moj deda bio glavni inženjer. Prešli smo u Beograd gde sam u Desetoj gimnaziji upisala matematički smer, ali i Srednju muzičku školu „Josip Slavenski“ gde sam učila klavir i solo pevanje. Iako su svi mislili da ću upisati tehničke nauke, ja sam se opredelila za svetsku književnost na beogradskom Univerzitetu odnosno, otišla sam tamo gde me je srce vodilo - započinje priču za „Blic magazin“ Daliborka Stojšić (80).
Mis Jugoslavije
Na fakultetu nije „pala“ nijedan ispit i već u 21. godini je bila apsolvent. Tokom studiranja su je koleginuice nagovarale da se prijavi na konkurs za „Mis Universe Yugoslavia”, ali to nju nije previše zanimalo. Međutim, u jednom trenutku, tačnije 1967. Godine, se iz znatiželje prijavila i ušla u uži izbor. I te godine je postala Mis Jugoslavije i već 1968. je predstavljala našu zemlju u Majamiju i na neki način, ušla u tu “mašineriju”.
- Nisam se ničemu specijalno nadala ali zaista je bilo uzbudljivo. U Majamiju sam proglašena za najfotogeničniju ženu sveta. Inače, u to vreme sam se uveliko bavila muzikom. Osim što sam bila u „Abraševiću“, pevala sam i u muzičkoj sekciji koju je vodio mladi Miša Blam. Tako sam već tada stekla skustvo na sceni i osetila da želim da se bavim muzikom. Išla sam i na časove klasičnog pevanja. Sećam se da sam te 1968. godine dobila poziv iz Zagreba, od Antona Martija koji je imao čuveni šou program. Tada sam prvi put u životu sama išla na put avionom. Imala sam samo jednu večernju haljinu u kojoj sam pobedila i razmišljala kako ću i šta ću. Kada sam došla u Zagreb, smestivši se u hotel „Dubrovnik“ u centru grada, odmah sam krenula u studio da snimim pesmu. Snimak je ispao fantastično. Sećam se da se pesma zvala „Reci mi“. Sutradan su mi uzeli mere, sašili srebrno odelo, dala sam intervju Antonu Martiju i bila sam spremna za TV nastup. Od tada počinje moja muzička karijera...
U međuvremenu Daliborka je završila manekenski kurs kod Tamare Bakić, iako nikada nije imala želju da bude manekenka. Profesija fotomodela tada nije postojala, tako da je te godine uradila i brojne reklame, ali i revije iako ističe da nikada nije želela da bude „hodajuća vešalica“.
Muzika za žestoke momke i lake žene
- Želelela sam da predstavim sebe u najboljem svetlu a to sam mogla samo pevanjem. To sam smatrala delom mog obrazovanja. Međutim, kada sam shvatila da ne želim više na taj način da se bavim ovom umetnošću, rekla sam muzici doviđenja iako sam mogla još dosta toga da pružim. Ne volim preterano o tome da pričam ali sada ko ima sopstvene pare ili sponzora može da napravi karijeru. Tada to nije tako išlo. Sada se jednostavno dresira publika unapred agresivnim marketingom i predstavlja se proizvod koji možda i nema neki kvalitet, ali je uložen veliki novac u njega. Sada dolaze u prvi plan osobe koje nemaju pravi kvalitet za to što rade već imaju iza sebe nekoga ko ih podržava i sponzore. Jedino što imaju da ponude je njihovo telo, kao i „odrađeno“ lice da bi bile ekskluzivne. Naravno da je lepota vrlo važna i sigurno da ne želite da gledate neko ružno lice koje treba da vas oraspoloži i zabavi. Ali ovo danas je otišlo u ekstrem, tako da je to sada karikatura. Kada su počeli silikoni i ostala čuda da „niču“, počelo je da se razara biće publike jer ono više ne zna šta gleda i šta sluša. Nestalo je prave poezije i pesama i prave ženstvenosti i sve je otišlo u nekakvu agresiju i primarna čula. To više nema nikakve veze sa umetnošću. Zašto mladi danas i dalje slušaju muziku sedamadesetih i osmadesetih godina? Zato što dobijaju poruku iz tih pesama i mogu da se identifikuju sa nekakvim porukama kada su tada mladi ljudi svojim vršnjacima slali. Sada imate pesme koje šalju poruku žestokim momcima i lakim ženama. Kada sam ja to osetila da dolazi i da sve preplavljuje, odlučila sam se za penziju i to u 55. godini. Iza sebe sam već imala dovoljnu karijeru. Mogla sam i više ali meni je to bilo dovoljno - zaključuje pevačica
Sedmdesetih i osamdesetih godina Daliborka je bila uspešna i u voditeljskim vodama. Radila je brojne manifestacije, ali i emisije sa Mićom Orlovićem, Branom Surutkom, Dunjom Figenvald, Oliverom Mlakarom a snimala je i filmove i serije.
Grupa "One i oni"
- Radila sam i brojne muzičke spotove. Mislim da je gluma pomoćno sredstvo koje se izgovara kroz pesme, a sve je začinjeno energijom. Mislim da bih tek sada mogla da otpevam prave pesme a to bi uglavnom bile balade ili starogradske. Na početku karijere sam pevale šlagere i nastupala sam na Beogradskom proleću, Opatijskom festivalu..., a onda sam postala deo grupe „One i oni“ koju su još činili i: Minja Subota, Lidija Kodrič, Boba Stefanović, koga je posle godinu dana zamenio Žarko Dančuo. Osnovali smo 1970. godine grupu po uzoru na italijanski bend „Ricchi e Poveri“. Publika nas je prozvala jugoslovenskim „Abbama“. To je bila ideja Saše Subote koji je bio odličan pijanista i orguljaš. Imali smo divne turneje po Sovjetskom Savezu, ali i koncerte po Jugoslaviji. Sećam se da smo prvi nastup imali na Beogradskom proleću sa pesmom „Šta je babi milo“. Kada smo snimili tu pesmu na singlici, sa druge strane je bila numera „Hej, curo medena“. Kao grupa smo odlično funcionisali šest godina. U međuvremenu sa sam se udala za Žarka Dančua i na poslednjoj turneji sa grupom sam ostala u drugom stanju. Dobili smo sina Bojana avgusta 1976. . priseća se umetnica.
Iako je sin izuzetno muzikalan i kao mali imao glas „bečkih dečaka“, nije želeo da se bavi muzikom.
- Vodila sam ga još kao malog na sve svoje nastupe. Dragan Laković ga je obožavao, a i Branko Kockica. Znao je sve dečje pesme, ali u jednom trenutku je shvatio da mu muzika neće biti životni poziv. Iako su mu i deda i otac i ja pevači, kao i očuh koji je izvanredan muzičar, on nije želeo da se bavi muzikom, već se okrenuo IT tehnologiji. Godinama je radio smart telefone za stranu kompaniju a sada je u pregovorima za drugu firmu. Velika želja mi je da se oženi a najveća mi je da postanem baka. Sve ono što sam želela na neki način sam doživela i ispunilo me je. Sada bih puno volela da imam svoje unuče, jer umem da decom i mislim da bih tu mogla da dođem do izražaja kao baka - smatra ona.
Daliborka je 43 godine u srećnom braku sa muzičarom Branimirom Đokićem. Na pitanje kako funkcioniše brak dva muzičara, Daliborka odgovara:
- Mnogo teško jer traži surovo prilagođavanje i veliku toleranciju. Ti brakovi su naporni. Imaju i dobre strane a to je da svako razume onog drugog i koje su žrtve potrebne za taj posao, koje je vreme potrebno, čega morate da se lišite da bi se išlo napred. Dosta smo radili i putovali zajedno, skoro stalno posle venčanja. Zaista sam najviše radila sa njegovim orkestrom koji je fantastičan. Pre nego što smo se upoznali, njega sam zapazila po čuvenom osmehu na televiziji. I on je znao za mene. Stanovali smo oboje na Banovom brdu ali se nikada nismo sretali. Sećam se da sam dobila poziv za turneju po Vojvodini, a trebao je da svira orkestar Branimira Đokića. Kažem ja menadžeru: „Čoveće, to su narodnjaci. Ja imam note i pevam zabavnjake. Ne možemo se uklopiti“. Međutim, moj menažer mi je tada rekao da ne brinem i da treba da odem na probu i sama se uverim kako sviraju i zabavnjake. Odem na probu, skeptično im pružim note, a oni sve u cugu odsviraju odlično. Tada me je Bane pitao da li je sve u redu i da li sam zadovoljna? Zaista sam apsolutno bila zadovoljna, pa čak sam mu se tada i izvinila što sam imala predrasude. Od tada smo puno radili zajedno, snimali ploče i išli na velike turneje.
Susret sa Titom
Daliborka naglašava da je od tinejdžerskih dana piskarala za svoju dušu. Odmah se okrenula poeziji, ali ju je interesovala i proza.
- Priznajem da prezirem da čitam herc romane i sladunjave autobiografije. To mi je zaista odvratno. Ja ću svakako jednu svoju biografiju napisati da bi ona ostala mom sinu. Nosim u sebi knjigu koja će biti slična mojoj biografiji ali će se likovi zvati drugačije i biće malih odstupanja. Imam već inserte u glavi i pomalo „kljucam“. To će biti razvojni put mojih misli i mog stava prema životu garnirano sa mnogim stvarima koje sam doživela, kao i sve ono što je uticalo na moj duhovni rast, za koji mislim da je to osnovni cilj. Dosada sam napisala tri knjige poezije i to: „Lutka koja govori“, „Prividna daljina“ i „Vuk od srebrne kiše“. Pisanje traži zrelost i vreme i to je moj duhovni poriv. Inače, u slobodnom vremenu dosta čitam, pa se čak sada vraćam i piscima koji su ranije drastično uticili na moj svet. Trenutno ponovo čitam Dostojevskog - otkriva Stojšićeva.
Za kraj razgovora Dalibora se prisetila i susreta sa drugom Titom.
- Na moje veliko zadovoljstvo imala sam priliku da se i lično upoznam sa drugom Titom. On je bilo veoma harizmatična ličnost. Tri puta sam pevala za Tita. Prvi put se me pozvali iz redakcije Borbe 1968. godine i rekli da idem u Beli dvor, gde ću pevati predsedniku za Novu godinu. Nosila sam Joksimovićevu venčanicu od izvezenih bisera, a na glavi sam imala moju dijademu od belog zlata. U ponoć sam pevala pesmu „Srećna Nova godina“ Lole Novaković. Sećam se tada velikog broja ljudi u Belom dvoru a u centu su bili Tito i Jovanka. Imam i dalje ceo album fotografija sa tog nastupa i susreta sa Titom i Jovankom. Tada sam im i lično čestitala Novu godinu. Te slike Tomislava Peterneka su godinu dana bile u izlogu Borbe. Drugi put smo se videli na Dan Republike na Brionima. I treći put sam pevala Titu takođe za Dan Republike na Tari. Videlo se već tada da je bolestan a samo nekoliko meseci kasnije je preminuo u Ljubljani. Sećam se da je tada sedeo sam i tužan bez Jovanke - priseća se Daliborka.
Izvor: blic.rs
