Inteligencija čoveku može da donese mnogo lepih stvari, ali ima i svoju tamnu stranu o kojoj se retko govori, a vodi u izolaciju i depresiju.
Biti jako pametan nije uvek garancija uspeha ili sreće. Kod ljudi sa veoma visokim kvocijentom inteligencije dolazi do obrnutog slučaja – o kojem se ne govori tako često. Kod njih češće dolazi do stanja egzistencijalne teskobe, socijalne izolacije, emocionalnih problema i kontinuiranog ličnog nezadovoljstva usled neispunjavanja mnogih visokih ciljeva koje većina osoba s velikim sposobnostima sebi postavlja.
Neki ljudi ne oklevaju da kažu da inteligencija nije isto što i mudrost, i da je mudrost nešto što mnogi od tih ljudi (ne svi) nemaju sa IQ iznad 120-130. Tako, Žan Sjo-Fašen (Jeanne Siaud-Facchin), psihoterapeutkinja i jedna od najpriznatijih stručnjakinja u području visokih sposobnosti, objašnjava da ništa ne može biti paradoksalno kao mozak tih ljudi.
“Želim da živim savršenim životom. Jedini način da se to postigne jeste izolacija, usamljenost. Uvek sam mrzeo gužvu”, kazao je jednom Vilijam Džejms Sajdis, poznat kao najinteligentniji čovek na svetu.
Biti vrlo inteligentan podrazumeva pak određenu krhkost. Suočavamo se s vrstom uma sposobnom za stvaranje hiljade ideja odjednom. Oni su brzi, originalni i mogu proizvesti za nekoliko sekundi beskrajan broj argumenata i koncepata. Međutim, nisu uvek u stanju da upravljaju svim tim informacijama. Njihovi kognitivni svetovi imaju toliko kapaciteta da je jedan podsticaj dovoljan da njihovi neuroni odmah zapale i daju oblik mnogim idejama, ali istina je da oni ne uspevaju uvek da daju konkretan ili čak uspešan odgovor.
Sve to može izazvati veliku frustraciju i zbunjenost. Nije sve tako neverovatno ili jednostavno za osobu ili dete s visokim sposobnostima. Niko nije objasnio kako koristiti taj mozak tako sofisticiran, tako željan informacija i produktivan u idejama. Zapravo, stvarnost postaje mnogo složenija za ljude s IQ-om preko 180. U tim slučajevima, i kao što smo već videli u istoriji najinteligentnijeg čoveka na svetu koji je imao IQ od 250 bodova, njihovi životi mogu postati prave tragedije.
Biti jako pametan – paradoksalni dar
Živimo u društvu u kojem se poštuju darovi. Oduševljeni smo ljudima s jedinstvenim talentima i sposobnostima, divimo se onima koji dominiraju određenim područjem nauke, umetnosti, sporta… Nema tate i mame koji kažu da ne bi voleli da imaju dete s visokim IQ-om, jer je na neki način ideja da je inteligencija sinonim za uspeh još uvek vrlo prisutna u našem svakodnevnom životu.
S druge strane, i sama deca imaju uverenje da ništa ne može biti tako fantastično kao „biti jako pametan“. Može li postojati nešto bolje? „Nadareni“, kažu oni, polažu ispite s dobrim ocenama bez problema ili učeći malo. Sada svaki staratelj, svaki psiholog ili otac deteta s visokim sposobnostima zna da to i nije baš uvek tačno.
Štaviše vrlo je moguće da će učenik s visokim IQ-om ostati nezapažen tokom većeg dela školovanja. Takođe je verovatno da on ne dobija dobre ocene, da nije dobar u sklapanju prijateljstava i da je on taj odsutni student koji je uvučen u svoj vlastiti svet, koji sedi u poslednjem redu učionice, gde ne privlači pažnju.
Inteligenciju je teško kontrolisati
Razlog zbog kojeg biti vrlo inteligentan ne garantuje uvek da će učenik ili student biti prvi u klasi leži u nekoliko dimenzija. Prvi je dosada. Dete s visokim sposobnostima ne oseća se zainteresovano ili stimulisano onim što je oko njega i jednostavno odvaja i zauzima pasivni stav – zbog čega može čak doći do neuspeha u školi.
U drugim slučajevima, suočavamo se s učenicima koji ne znaju kako da kontrolišu svoje ideje i reči. Ponekad, pre jednostavnog ispitivanja, dete može upasti u neku vrstu lutanja, razmišljanja i zaključaka gde ne uspeva uvek da da konkretan odgovor. Zapravo, u knjizi „Previše pametan da bi bio srećan“ devojka objašnjava da, dok njene kolege dolaze do jedne ideje kako bi pronašli rešenje, ona dolazi do 25 ideja i oseća se nesposobnom za donošenje zaključka.
Ovakvo razmišljanje naziva se arborescentno. Takvo razmišljanje ljudi s visokim sposobnostima objašnjava se na sledeći način: kada primi podsticaj, um počinje da generiše jednu ideju za drugom, iako u mnogim slučajevima bez jasnih asocijacija. Sve se ilustruje slikom gustog stabla s beskonačnim granama u kojima osoba ne može kontrolisati ili organizovati te podatke. Ukratko, jedna misao rađa drugu i tome nema kraja.
Emocionalne kataklizme
Drugi aspekt koji treba razmotriti jeste onaj koji se odnosi na preosetljivost. Biti vrlo inteligentan podrazumeva preuzimanje duboke i transcendentalne vizije o stvarnosti i o samom svetu. Ponekad, samo gledanjem vesti na televiziji osoba s visokim veštinama oseća nerazumevanje, ljutnju i skepticizam pred samim čovečanstvom.
Emocije ih hvataju, ne mogu kontrolisati uticaj određenih događaja koji za ostale ljude obično ostaju nezapaženi.
Dimenzije kao što su laži ili izdaja ih nadilaze, kao i društvene nejednakosti, ratovi – kao da shvataju da možda nisu u stanju da postignu mnoge od tih uzvišenih ideala koje imaju na umu.
Osim toga, izvan klasične ideje da su vrlo inteligentni ljudi hladni, potrebno je shvatiti da je njihov empatijski kapacitet ogroman. Ponekad više vole da se izoluju kako ne bi patili, da bi održavali udaljenosti kako se ne bi previše uključili i da bi se na neki način povredili.
Međutim, njihovi emocionalni svemiri su složeni i taj se intenzitet takođe usmerava kroz kreativnost i inspiraciju, razvijajući do maksimuma mnoge njihove prirodne talente.
Inteligencija ne bi trebalo da bude prepreka za sreću
U ovom trenutku sasvim je moguće da bi neko mogao pomisliti da je biti vrlo inteligentan neka vrsta patologije. Ali to nije istina. Ono što moramo da uradimo jeste da probamo da olakšamo život darovitim pojedincima. Darovito dete koje prolazi kroz školski sistem neotkriveno razviće malo akademskog interesovanja i živeće u ličnoj izolaciji gde se mogu pojaviti druge vrste problema kao što su anksioznost ili depresija.
S druge strane, SZO nas upozorava na sledeće: IQ se ne može koristiti samo kao dijagnoza darovitosti jer inteligencija se ne može razumeti bez emocionalnog dela, bez preosetljivosti, hiperestezije, hiperemotivnosti, hiperzrelosti, hiperstimulacije, bez arborescentnog razmišljanja i brzih misli…
Biti vrlo inteligentan može značiti život u vrlo složenom ličnom uglu gde su emocije i misli haotične, duboke i vrlo intenzivne. Stoga je naša uloga roditelja, majki, staratelja, vaspitača ili psihologa da darovitoj deci ponudimo odgovarajuće strategije kako bi pronašli mir i ravnotežu. Tako da mogu doseći svoj maksimalni potencijal i, naravno, sreću, piše uniqorner.com.
