Kako se nastavljaju borbe između Izraela i Hamasa, mnogi se mogu zapitati zašto je ovaj rat – i, šire gledano, višedecenijski izraelsko-palestinski sukob – tako nerešiv.
Što se aktuelnog rata tiče, treće strane kao što su UN, SAD i Katar imale su samo manje taktičke uspehe kao što je kratka razmena talaca i zarobljenika koja je preovladala krajem novembra, piše Nafees Hamid, direktor istraživanja i politike Kraljevskog koledža u Londonu, za CNN.
„Što se tiče dužeg sukoba između Izraelaca i Palestinaca, koji traje od 1948. dugoročni mir danas ne izgleda bliži nego pre 75 godina.
Zašto je tako teško rešiti ovaj sukob? Zašto su toliki mirovni napori, koje je sprovodilo toliko vlada i lidera tokom decenija, samo doveli do rata?
Odgovor ide dalje od geopolitike i govori o osnovnoj psihologiji o tome šta znači biti čovek i zašto se borimo.
Srećom, istraživanje o ovoj psihologiji takođe ukazuje na potencijalne puteve rešavanja.
Da budemo jasni, geopolitika je bitna: borbe za moć među liderima, cinična upotreba izraelsko-palestinskog sukoba od strane stranih aktera za svoje domaće interese, ekonomski motivi, strateški i ideološki savezi, svi su radili protiv mira.
Ali ovi faktori su pod uticajem i dalje utiču dubljim psihološkim impulsima koji postoje u različitim sukobima, ali se kombinuju u začaranim krugovima u Izraelu i Palestini, što dovodi do stalnog nasilja.
CNN je izdvojio ključne psihološke koncepte koji su proučavani u izraelsko-palestinskom kontekstu i šta oni znače za rešavanje sukoba.
Parohijski altruizam: sa nama ili protiv nas
Ljudi imaju dobro utvrđene pristrasnosti u grupi i van grupe. Ove opšte tendencije nam i dalje dozvoljavaju da budemo izuzetno kooperativna vrsta, ali problem nastaje kada te pristrasnosti počnu da se polariziraju.
Ljudi nailaze na probleme kada dođu do krajnosti altruizma (pokazujući favorizovanje sopstvene grupe) dok istovremeno idu do krajnosti parohijalizma (pokazujući neprijateljstvo prema onima izvan nje).
Kada se jaki oblici parohijskog altruizma pojave na svim stranama sukoba, dolazi do neumoljivosti.
Veruje se da su parohijalizam i altruizam ko-evoluirali u ljudima kroz ponovljeno ratovanje. Kada druga grupa ugrozi naše postojanje, najbolja strategija opstanka je da se što kohezivnije povežemo sa svojom grupom.
Ovo je često praćeno percipiranjem sopstvene grupe kao moralno superiorne ili čiste, dok se druga grupa preterano zlikuje ili dehumanizuje.
Ovo stvara oštar kontrast između dobrih „nas“ i zlih „drugih“. Ovo zauzvrat opravdava upotrebu prekomernog nasilja protiv druge strane, uključujući i njihove civile.
Ovo se može manifestovati u tome da budete neozbiljni u pogledu velike „kolateralne štete“, ili još gore, u namernom gađanju civila.
To možemo da vidimo u izraelskom ministru odbrane kako čitavih 2,3 miliona stanovnika Gaze dovode do izgladnjivanja kroz potpunu opsadu i to opravdava rekavši da se Izraelske odbrambene snage „bore protiv ljudskih životinja i mi se ponašamo u skladu sa tim“, ili sada suspendovanih Izraelski ministar za pitanja Jerusalima sugeriše da bi Izrael mogao da baci atomsku bombu na pojas Gaze.
Čini se da je logika ovog poslednjeg u rangu Hamasa: naš opstanak zavisi od uništenja drugih.
Svete vrednosti: nikada ne pravite kompromise
Naravno, većina Izraelaca i Palestinaca ne razmišlja ovako. Ali postoji bezbroj faktora koji teraju nekoga da prihvati ovaj neprijateljski način razmišljanja.
Glavni među tim faktorima je dogmatska ideologija zbog koje kompromis sa drugom stranom izgleda kao moralno odvratan pojam.
Ova vrsta ideologije je prožeta onim što se naziva „svetim vrednostima“. To su vrednosti od takvog moralnog značaja da prevazilaze materijalne brige svakodnevnog života; ljudi bi bili spremni da daju svoje živote za njih.
Izraelci i Palestinci drže do vrednosti koje dolaze u direktan sukob jedna sa drugom, kao što su pretenzije na zemlju.
U granicama savremenog Izraela i palestinskih teritorija su oblasti koje Avramove vere smatraju Svetom zemljom.
Konzistentno su se vodili ratovi zbog suprotstavljenih pretenzija na njegovu svetost. Neki su spremni da prihvate njegovu zajedničku svetost, dok drugi veruju da ona s pravom pripada samo njihovoj grupi.
Ali spor oko svete zemlje nije sve oko religije. Može i jeste kooptirana u politiku, i odatle potiče veliki deo sukoba.
Na jednom krajnjem kraju je Hamas, čiji je tadašnji lider, Kaled Mešal, rekao 2017. da „nećemo odustati ni od inča palestinskog matičnog tla“.
Na drugom kraju je izraelski ministar finansija Bezalel Smotrič, koji je prošlog jula, u svojoj dvostrukoj ulozi šefa Uprave za naselja Ministarstva odbrane, izneo svoje planove za aneksiju Zapadne obale.
U martu je govorio pored mape „Velikog Izraela“ koja je uključivala delove Jordana, dok je raspravljao protiv palestinske državnosti „zato što ne postoji takva stvar kao što je Palestinski narod“ i zato što je palestinski narod, po Smotričevim rečima, „izum“.
Kada nekompatibilne vrednosti poput ovih postanu svete, kompromis postaje izuzetno težak.
Karakteristika svetih vrednosti je da se njima ne može ustupiti profanim vrednostima kao što su materijalni podsticaji za kompromis. Ovo predstavlja ozbiljno pitanje za mirovne pregovore.
Kada treće strane (npr. UN, SAD, itd.) pokušavaju da pomognu u pregovorima o mirovnim sporazumima, njihova glavna sredstva za (de)stimulisanje su materijalne prirode, kao što su strana pomoć i sankcije.
Studija koja je vodila Nova škola za društvena istraživanja istraživala je kako bi Izraelci i Palestinci reagovali na sporazum o rešenju o postojanju dve države. Uzorak je uključivao jevrejske izraelske naseljenike i Palestince koji su se identifikovali sa Hamasom.
Generalno, obe strane nisu podržale ponuđeni dogovor. Kada je svakoj strani ponuđena strana pomoć da se podstakne dogovor, to je izazvalo negativan efekat među onima koji su držali svete vrednosti.
Oni za koje su istraživači utvrdili da su „moralni apsolutisti“ u vezi sa određenim pitanjima – kao što je Izrael ustupa zemlju Palestincima ili dozvoljava palestinskim izbjeglicama da se vrate kući – vjerovatnije je da će iskusiti ljutnju i gađenje zbog sporazuma i vjerovatnije je da će podržati nasilje protiv njega kada je strano u mešavinu je dodata pomoć.
Što znači, dodavanje strane pomoći kao podsticaja za prihvatanje sporazuma samo je pogoršalo stvari.
Kako onda podstaći mirovni sporazum među onima koji drže suprotstavljene svete vrednosti? Srećom, postoji odgovor.
U istoj studiji, istraživači su testirali efekat simboličkih ustupaka. To je uključivalo stvari poput izvinjenja Izraela za nepravde koje su učinjene palestinskom narodu tokom svih ovih proteklih godina, i Palestinaca koji priznaju legitimnost prava jevrejskog naroda na zemlju Izraela.
Kada je ponuđen simbolični ustupak, oni koji drže svete vrednosti bili su manje ljuti i zgroženi sporazumom, a podrška nasilnoj opoziciji je opala.
Posrednici trećih strana posmatraju sukobe kroz sočivo pregovora u poslovnom stilu, gde se moraju pozabaviti čvrstim činjenicama kada su u pitanju taoci, zemlja, militarizacija itd.
Iako je o ovim činjenicama potrebno razgovarati, istraživanje ukazuje na važnost socijalno-emocionalnih potreba koje se prvo rešavaju, jer one podržavaju nespremnost na kompromis u vezi sa materijalnim pitanjima.
Politika šargarepe i štapa, kao što je obećanje strane pomoći u kombinaciji sa pretnjom sankcijama, ima negativan efekat kada se predstavi onima koji drže svete vrednosti.
Nasuprot tome, simbolični ustupci preokreću ovaj obrazac i deluju kao prethodnici daljim pragmatičnim pregovorima.
Trauma i žrtva: Prošlost nikada nije prošlost
Kolektivna trauma samo otežava rešavanje ovog konflikta. Za obe strane, trenutno nasilje vraća traumatične uspomene.
Za Izraelce, napadi 7. oktobra — i događaji nakon toga, poput upada na aerodrom u Ruskoj Republici Dagestan, gde je gomila tragala za putnicima Jevrejima, ili oktobarski napad zapaljivim bombama na berlinsku sinagogu — podsećaju ih na pogrome Jevreja suočeni sa rukama nacista i drugih.
Za Palestince, rat koji je terao ljude iz njihovih domova na ulice i izbeglička naselja podseća na Nakbu 1948. godine, kada su Palestinci ostavljeni kao narod bez državljanstva tokom stvaranja Izraela.
Kolektivne traume postaju deo priče koju svaka grupa priča o sebi. Oni takođe mogu biti prepreka rešavanju tako što će navesti neke da se odupru kompromisu, kako ne bi dozvolili da se prošlost ponovi.
Ova reakcija može biti pojačana nečim što se zove konkurentska žrtva. Kao što ime govori, svaka strana se takmiči ko je veća žrtva.
Konkurencija nije uvek eksplicitna, ali se može čuti kao element u raspravi o ovom aktuelnom ratu. Izraelci ističu da su pretrpeli ničim izazvan napad u kojem je ubijeno preko 1.200 ljudi i videli više od 240 talaca koje je Hamas odveo u Gazu.
Palestinci napominju da njihova viktimizacija seže daleko u prošlost, kroz decenije potčinjavanja.
Bilo to priznato ili ne, ovo takmičenje može dovesti do beskonačnog nazadovanja, gde svaka strana ukazuje na raniju istorijsku činjenicu kako bi demonstrirala svoju veću žrtvu, a time i pravo na veće simpatije.
Pored toga, poricanje međusobnih kolektivnih trauma je jednako preispitivanju kolektivnih identiteta jednih drugih i doživljava se kao ponovna viktimizacija. Ovo stvara dinamiku u kojoj svaka strana očekuje od druge da napravi prvi i veći ustupak, što često dovodi do zastoja.
Istraživači sa Univerziteta u Tel Avivu sproveli su eksperimentalna istraživanja Izraelaca i Palestinaca i otkrili da jednostavno priznavanje trauma jedni drugima može smanjiti konkurentsku žrtvu i povećati pomirenje.
U ovim studijama, izraelskim Jevrejima su predstavljene informacije o Palestincima koji priznaju Holokaust kao veliki viktimizirajući događaj, dok je Palestincima rečeno o izraelskim Jevrejima koji priznaju patnju u vezi sa Nakbom.
Šta su istraživači otkrili: Priznanje sopstvene kolektivne traume povećava spremnost da se priznaju traume druge strane, čime se smanjuje konkurentska žrtva.
Što je još više iznenađujuće, ovo recipročno priznanje dovelo je do toga da su obe strane spremnije na kompromis oko spornih pitanja kao što su podela Jerusalima, izraelska naselja na Zapadnoj obali i palestinsko „pravo na povratak“.
Put napred: Srećom, alati postoje
Koliko god bila depresivna poslednja tri meseca, psihološka literatura jasno pokazuje da postoje alati koji omogućavaju mir.
Simbolični ustupci smanjuju barijere rešavanju, čak i među apsolutistima. Priznavanje trauma jedno drugog smanjuje konkurentsku žrtvu i povećava spremnost na kompromis u spornim pitanjima. Ti elementi dijaloga su važni za otvaranje vrata za diskusiju o bilo kom određenom mirovnom planu.
Ovi alati mogu da se koriste samo ako se lideri sa obe strane slažu sa prekidom nasilja i iskreno žele mir.
Sve istraživanje ukazuje u jednom pravcu: potrebu da se javno i nedvosmisleno prihvati realnost jedni drugih i time udostoji ljudskost jedni drugih. Kada se to desi, mogu se pristupiti pragmatičnim pregovorima u vezi sa materijalnim sporovima. Ali do tada, jake psihološke poluge će nastaviti da rade protiv mira“, piše Hamid.
Izvor: danas.rs
