„Niko u bolnici ne poznaje moju suprugu kao ja“, kaže tata Nikola koji je bio na rođenju oba svoja deteta.
Živimo u državi u kojoj je akušersko nasilje, nažalost, naša realnost. Promena koja bi ovu nedopustivu sliku mogla da makar malo izmeni nabolje je prisustvo oca, odnosno pratnje na porođaju. Ali to je od početka pandemije korone zabranjeno u svim državnim porodilištima. U nadi da će inicijativa portala Zadovoljna ostvariti cilj, prenosimo priču Nikole Sretenović (39), Beograđanina koji 12 godina živi u Norveškoj. U toj zemlji prisustvo oca na porođaju je obavezno, te je Nikola bio uz suprugu kada je ona rodila ćerku koja sad ima šest godina i sina koji sada ima tri godine.
Za početak Nikola priča kakav je u Norveškoj odnos očeva prema tome što prisustvuju porođaju u odnosu na to kako se ista stvar doživaljava u Srbiji.
„Najprirodniji. Prisustvovanje porođaju je deo kulture u Norveškoj.“
S druge strane, u Srbiji, i kada b imali priliku, mnogi muškarci ni u ludilu ne bi pristali na to.
„Poznato mi je da se po rođenju deteta očevi opijaju u Srbiji. U Norveškoj pomažu majkama tih prvih nekoliko dana i zajedno sa majkama (pogotovu kada je reč o prvoj deci) uče kako da promene pelene bebi, kako da okupaju bebu, provode prve dane zajedno u bolnici.“
Otuda i pitanje kako su Nikolini prijatelji iz Srbije reagovali kad su saznali da će prisustvovati porođaju.
„Nismo pričali o tome posebno, ali par njih je reklo da se plaše krvi i slično.“
I kako zaista izgleda to iskustvo i imaju li očevi čega da se boje? Šta je zapravo njiihova uloga u tim trenucima?
„Kada dođete u porodilište, prvo odlazite kod babice da potvrdi da će uskoro biti porođaj. Kada to potvrde, dobijate sobu u kojoj će se majka porađati. Sobe su opremljene krevetom, medicinskom opremom, kompjuterom za doktora/sestru, par stolica i WC-om. Pre, u toku i posle porođaja nismo videli lekara, već smo imali kontakt samo sa babicom. Moja uloga u toku porođaja je bila, pre svega, da podržavam suprugu. Porođaj sam proveo na stolici koja se nalazila pored njenog kreveta uz uzglavlje. Zajedno smo pratili kontrakcije. Donosio sam joj vodu sa ledom. Kada je sam porođaj krenuo, pomagao sam babici. Na prvom porođaju držao sam leđa supruzi. Na drugom porođaj je krenuo brže nego što smo očekivali i mi i babica, tako da krevet nije bio podešen. Nisu bili dodati nasloni za noge i u žurbi sestra nije uspela da ih namesti. Na tom porođaju sam rukom držao jednu nogu, a druga sestra koju smo pozvali držala je drugu nogu dok se porođaj nije završio. Verujem da se te stvari retko dešavaju, ali eto. Babica koja je porađala suprugu je bila pozitivna, sve se završilo dobro.“
Majka se za to kratko vreme oporavlja uz sok, hleb, paštetu, džem i sličnu hranu koju dobije.
„Smejali smo se zato što se slična hrana u Srbiji u istim bolnicama na društvenim mrežama često zove neprimerenom. Ali služi svrsi. I to je jedino šta je bitno“, kaže Nikola.
On priča i kako dalje izgleda procedura.
„Dok se majka oporavlja, otac odlazi u drugi deo bolnice da reguliše smeštaj za narednih nekoliko dana. Možete da izaberete ili veliku sobu u kojoj će i otac da provede ta tri dana ili malu sobu, ukoliko će samo majka biti tu. Smeštaj za majku je besplatan, za oca se doplaćuje. Na prvom porođaju smo uzeli prvu opciju i ja sam tri dana proveo u bolnici uz suprugu.“
Priznaje kako su ta tri dana bila vrlo dragocena.
„U Norveškoj smo bili bez pomoći roditelja, pa su ti dani bili važni. Tada smo učili po prvi put kako i šta da radimo sa bebom. I imali smo 24 sata dostupne i lepo raspoložene babice koje su odgovarale na sva naša pitanja, nedoumice i strahove.“
Posle drugog porođaja je bilo nešto drugačije.
„Uzeli smo manju sobu pošto sam ja bio sa ćerkom kod kuće odakle smo išli u posete kod mame, a i tada smo već bili iskusni roditelji“, kaže Nikola.
Naš sagovornik otkriva i kako se osećao u tim trenucima, kao i kad je zapravo njegovoj supruzi bilo nabitnije što je on tu.
„Niko u bolnici ne poznaje moju suprugu kao ja.Medicinsko osoblje je bilo pozitivno i lepo raspoloženo, ali po rečima moje supruge, to što sam bio prisutan, što smo zajedno pratili kontrakcije na monitoru u najmanju ruku ju je smirivalo. Na kraju, kao otac, stekao sam veliko poštovanje prema svim majkama. Sam čin porođaja je opasan po majke, međutim one tu ne stavljaju sebe na prvo mesto, već bebu i to hrabro i lavovski rade.“
U svemu ovome provejava i jedna predrasuda koja u Srbiji vlada među muškarcima, a nažalost i ženama – bojazan da će prisustvo porođaju ugušiti želju za seksom nakon toga. Nikola otkriva šta bi poručio tatama u Srbiji povodom toga.
„Bez bojazni i izgovora. Pritom, pre prisustvovanja porođaju sam smatrao da su muški i ženski polovi apsolutno jednaki i da nema jačih i slabijih i sl. Danas bih rekao da su majke hrabrije. Sa druge strane, sveukupno, roditeljstvo u Norveškoj je obaveza koja jednako pripada i očevima i majkama. Nakon porođaja majke odlaze na porodiljsko bolovanje. Međutim, i očevi odlaze na porodiljsko odsustvo i u obavezi su da se bave sopstvenom decom. A to što sam bio uz ženu na porođaju dalo mi je mogućnost da podelim taj najvažniji događaj sa voljenom osobom. I nisam morao da čekam dane da se pozdravim sa svojom decom.“
Izvor: nova.rs
