Kada se deca prepiru i svađaju najčešća reakcija odraslih jeste da kažu ko je u pravu i šta treba da urade da se pomire. Često odrasli objašnjavaju i kako nema razloga za svađu. Međutim deca na ovaj način ne uče kako sami da rešavaju svoje nesuglasice. Mnogo korisnije je da ih učimo veštine nego da im rešavamo probleme.
To, međutim, zahteva od nas više angažovanja, barem na početku.
Niko ne voli svađe, niko ne voli da se bavi konfliktima, zato je lakše reći deci šta da rade i brzo im naći distrakciju ili rešenje. Ali ako se ne bavimo konfliktima oni dugoročno negativno utiču na naše odnose.
A mnogo je lakše kada u ranom uzrastu deca imaju prilike da uče i vežbaju ove veštine.
Deo konflikata su uvek i neprijatne emocije, a često one budu jake i intenzivne. Međutim za rešavanje konflikata nam je potrebna smirenost i racionalni deo mozga koji se isključi kada nas savladaju velike emocije.
Zato nam je prvi korak da se pozabavimo osećanjima dece. Odnosno da pomognemo deci da identifikuju kako se osećaju.
Ukoliko su deca preplavljenja emocijama tako da ne mogu i ne žele da razgovaraju o tome kako se osećaju, prvi korak je pauza.
Ponekad ta pauza znači fizičko razdvajanje dece, posebno kada su mlađa, kako bi mogla da se smire.
Ponekad pauza znači korišćenje tehnika i alata za regulaciju emocija, kao što su doboko disanje, fizička aktivnost, crtanje, pisanje...
Nakon što se deca smire, sledeći korak je da deca prepoznaju svoja osećanja i razloge zbog čega se tako osećaju. Ovo im pomaže da grade svest o sebi, a bolje razumeju svoje emocije, ponašanje i očekivanja.
Da li se dete oseća besno, tužno, ljuto, postiđeno, razočarano, nesigurno, odbačeno, povređeno, uvređeno, ljubomorno, zabrinuto...?
Kada dozvolimo deci da pričaju, da verbalizuju svoje unutrašnje iskustvo, da izraze svoja osećanja, kada ih pažljivo slušamo i postavljamo dodatna pitanja kako bismo dobili celu sliku, a pre svega kako bi dete dobilo celovitu sliku svega što se desilo mi pomažemo deci da procesuiraju emocije, da dobiju novu perspektivu i dođu do pravog uzroka konflikta.
Decu treba ohrabriti da slušaju i sagledaju perspektivu svog druga ili drugarice jer je to važan deo rešavanja problema, ali i razvijanja empatije.
Pravi uzrok konflikta može biti dublji ili je započeo pre nekog vremena, ali se o njemu nije govorilo, a sada je narastao i pretvorio se u svađu i raspravu.
Recimo ukoliko se deca svađaju oko naizgled nebitnih stvari “Ona je meni prva uzela olovku.” pravi uzrok konflikta može biti nešto drugo npr. da je drugarica našla novu prijateljicu i sa starom manje provodi vreme. Ali do toga ne možemo doći ukoliko nismo spremni da postavljamo pitanja i slušamo više.
Nakon što je otkriven pravi uzrok, sledeći korak je da deca pronađu rešenje. Nabacivanje ideja za rešavanje problema i razmatranje rešenja pre nego što izaberu jedno rešenje može biti dobra vežba.
Da li je rešenje pravo ne možemo znati unapred. Sledeći korak je da deca testiraju rešenje, odnosno da ga primene.
A sada je na vama da testirate ovo sa decom, odnosno umesto da budete sudija u njihovim raspravama, potrudite se da pažljivo slušate i budete navigacija i prevodilac njihovih reči i postupaka tako da deca bolje razumeju sebe kao i svog druga, brata ili sestru, a zatim na miran način reše konflikt koji imaju.
izvor:bitiroditelj.com
