Danas se svi trude da budu savršeni roditelji.
Od momenta začeća oni postaju robovi ideje da se ni u čemu ne sme pogrešiti. Sugerisano im je da svaka, pa i najmanja greška pravi tektonske poremećaje u životu deteta.
Roditelj danas mora da bude potpuno posvećen i da ostavi svoj život na oltaru najzdravije ishrane, novih metoda, ergonomskih igračaka. On ne sme nikad da posumnja u sebe, ni da pomisli da nije dorastao ulozi koja ga je snašla. Nedostojno je da posle nekoliko neprospavanih noći ili usred višesatne dreke poželi da odustane i vrati se u svoj prethodni život, samo da poželi, samo na jedan tren, iako sad, zbog tog trena, opet neće spavati par dana jer će ga pojesti griža savesti.
Evo zato nekoliko teza kao prilog za savršeno roditeljstvo.
Savršeni roditelj bi trebalo da se zabrine ako (je/se) njegovo dete:
* svakoga dana, po ceo dan, potpuno čisto
* redovno rasprema sobu, ne ostavlja iza sebe prljave sudove, peškire i čarape; istovremeno se čudi jer to nekome baš sad smeta,
* nikada ne svađa, ne dokazuje da je u pravu ili je žrtva strašne nepravde,
* nikada nije došlo iz škole sa objašnjenjem da je loša ocena nastala zato što je nastavnik dao zadatke iz gradiva koje nije predavao, ili sa utehom da su svi uradili loše, a ono nije najgore, čak je i onaj što uvek sve zna i koji je kontrolni đak za celo odeljenje (onaj za koga roditelji uvek kažu: kako on može, a ti ne možeš) dobio četvorku, što, naravno, znači da je kontrolni neuradiv za normalno biće,
* nikada ne laže, bar u pokušaju,
* nikada ne kasni, naravno, uvek sa razlogom, ne svojom krivicom, i zaprepašćeno je dramom koju pravite,
* voli sve da jede i ne buni se, srče bez protesta, nikada ne traži hamburger i prednost daje spanaću, a ne pici, jer razume principe zdrave ishrane,
* prihvata i poštuje sve savete izrečene blagim tonom zato što uvažava iskustvo i dobru nameru roditelja, a istovremeno ne pokazuje znake neizdrža, dosade, ne zeva i ne govori da mora ovog trenutka da počne sa učenjem,
* baš nikada nije poželelo da bude dete nekih boljih roditelja od vas, pa da bude srećno,
* želi da provodi vreme sa vama, a ne sa drugarima, odrekne se blejanja oko zgrade jer mu je draže da bude u krugu porodice,
* uvek vam sve govori jer razume da boljeg prijatelja od vas ne može imati,
* na pitanje ko mu je idol, navede jednog od roditelja, a ne omiljenu zvezdu,
* priča tiho, izgovara cele rečenice bez grimasa, mahanja rukama, lupanja vratima, demonstrativnog ustajanja, pevanja dok mu nešto pričate, cupkanja i nameštanja frizure…
Stvarno se treba zabrinuti ako vaše dete ne radi ovakve stvari. Dva su moguća uzroka.
Prvi je u roditeljima koji verovatno lažu jer sva deca rade ovo, samo to retko ko priznaje, nego se jede u samoći i misli da su svi bolji od njega, i pita se čime je to zaslužio, u čemu je pogrešio, pa da njegovo dete bude najgore.
Ima i onih roditelja čija deca stvarno ne rade ništa od ovoga, ali oni treba da odgovore sebi da li gaje dete ili sopstvenu sujetu. Kada će njihovo dete biti dete? Da li je to dete ili njihova potreba da budu savršeni… što znači da nisu, jer da jesu, ne bi preko deteta peglali sopstvene biografije.
Drugi uzrok je možda i u detetu. Ako dete u poslednje vreme radi nešto iz bar tri pobrojane teze, stvarno treba da se zabrinete. Sigurno je nešto zabrljalo, pa sad vadi fleke dok oluja ne prođe, piše Zelena učionica.
