Visoko senzitivna deca su poput nežnog cveta, zahtevaju posebnu brigu, mnogo nežnosti i više razumevanja.
Oni su često riznica vanserijskih talenata, njihova kreativnost ne prolazi neprimećeno, a njihove duboke emocije i empatija su retkost u modernom svetu. Ipak, sve ove osobine se često koriste i karakterišu kao mane, te umesto podrške, visoko senzitivna deca često nailaze na osudu i nerazumevanje okoline.
Zato smo o ovome razgovarali s Jelenom Marušić, psihološkinjom, edukatorkom pozitivne discipline, savetnicom za roditelje i osnivačicom „Kompas vaspitanja“.
Iako je i sama mama, i uskoro dočekuje i treću bebu, Jelena je kroz svoju karijeru imala dosta prilike da se upozna sa puno porodica i reši roditeljske izazove, a otkrila nam je i kada joj se roditelji obično javljaju.
Sjajna metoda kojom u školama u Finskoj deci održavaju koncentraciju
Sa koliko godina je u redu detetu dati telefon bez nadzora? Odgovor psihološkinje Ane Mirković šokiraće mnoge roditelje
„Kad bi roditelji u Srbiji videli da njihova deca rade ono što je u Norveškoj normalno, ne bi im bilo dobro“
„Nekada žele da provere da li postupaju na pravi način i imaju želju da se dodatno edukuju. Često zakazuju konsultacije iz nemoći jer ne vide šta više mogu da učine u određenim situacijama i izgovaraju rečenicu poput – sve sam pokušao/la i ništa ne funkcioniše. Danas imate puno saveta na temu roditeljstva i nije ni čudno kada roditelji imaju nedoumice.“
Jelena ukazuje na socijalni problem sa kojim se roditelji visoko osetljive dece redovno susreću.
„Malo se još uvek zna o visokosenzitivnoj deci i okolina ume da osuđuje njihovo ponašanje i etiketiraju ih kao stidljivu, razmaženu, prezaštićenu. Roditelji toliko saveta dobiju na koji način im pristupiti i kazniti ih.“
U tom vrtlogu zbunjeni roditelji imaju milion pitanja i pretpostavki koje ih muče. Mnogi se susreću se poteškoćama da objasne sebi, okolini i samom detetu šta znači biti visoko senzitivan, a Jelena nam otkriva i niz drugih pitanja koja se ponavljaju.
„Oni koji nisu sigurni žele provere da li je njihovo dete visoko senzitivno, ukoliko jeste brine ih da li će im visoka praviti senzitivnost probleme u odrastanju (kada krene u vrtić i školu), kao i da li su drugačiji od druge dece, kako se izboriti sa njihovom osetljivošću, da li je ponašanje deteta njihova greška i da li je to poremećaj.“
Šta zapravo znači biti visoko senzitivan
„Visoka senzitivnost se odnosi na osobe čiji je nervni sistem pojačano osetljiv na emocionalne, socijalne i fizičke draži, i dolazi do vrlo dubokog kognitivnog procesuiranja. Vrlo je važno da se razume da je visoka senzitivnost naučno prepoznata biološka crta – varijacija temperamenta. To su osobe koje imaju tendenciju da prvo dobro osmotre pre nego što preduzmu određenu akciju, jer su veoma obazrivi. Vrlo često ih ljudi okarakterišu kao previše emotivne i osetljive osobe, da peterano razmišljaju što mogu shvatiti i razviti uverenje da nešto nije u redu sa njima“, objašnjava Jelena.
Ukoliko niste sigurni da li vaše dete spada u ovu kategoriju, psihološkinja Jelena Marušić savetuje da uradite test koji je kreirala Elejn Aron nakon što je sprovela istraživanje (test za utvrđivanje visoke senzitivnosti možete pronaći na ovom linku). Na ovaj način ćete najbolje razlikovati visokosenzitivnu i nesenzitivnu decu. Ako većinom odaberete odgovor DA, velika verovatnoća je da je vaše dete visokosenzitivno.
A šta onda? Roditelje muči da li je reč o poremećaju, kao i zašto je njihovo dete visoko osetljivo, iako su odgovori zapravo vrlo jednostavni.
Osnivačiva sajta „Kompas vaspitanja“ to objašnjava ovako: „Visoko senzitivna deca jesu drugačija, ali se ne radi o poremećaju ili smetnji, oni su rođeni sa osetljivim nervnim sistemom. A zašto? Razlog je jer su sve karakterne osobine urođene, određuje ih genetika i obično su prisutne od samog rođenja. Visoko senzitivna deca se upravo i razlikuju između sebe. Možete primetiti različite oblike osetljivosti: osetljivost na promene okruženja, na gužvu, emocionalne sadržaje, osetljivost na spoljne uticaje. Nekome neće prijati određena hrana, neko će imati problem sa spavanjem, mogu biti osetljivi na određenu garderobu, itd…“
U čemu grešimo
Roditeljstvo ni u kom slučaju nije lako, ali kada gajite „nežne cvetiće“ greške se lakše prave, a Jelena nam je objasnila i koje su najčešće.
„Jedna od većih grešaka koje mogu roditelji da učine je da pošalju poruku detetu da je drugačije i da roditelj to ne prihvata. Nametanje svojih očekivanja i očekivanja okoline mogu naneti štetu i bol detetu jer nisu znali kako da se postave prema osetljivom detetu. Nemojte dozvoliti da vas okolina uveri da sa vašim detetom nešto nije u redu, a pogotovo da vaše dete poveruje u to.“
Ipak, s obzirom na to da živimo u svetu u kojem i dalje vlada uverenje da dečaci „ne plaču“, odgajanje visokosenzitivnog sina u današnjem društvu predstavlja naročito veliki izazov za svakog roditelja, iako se visoka senzitivnost javlja podjednako i kod dečaka i kod devojčica.
„Visoko senzitivnim dečacima može biti teže nego devojčicama ukoliko njihovo okruženje nije tako osetljivo. Iz ovih razloga bitno je da imaju osobe koje razumeju njihovu osetljivu stranu i naučiti ih da je prihvate, da je deo njih. Tokom odrastanja ukoliko imaju podršku i pomoć da nauče kako da se nose sa svojim emocijama sigurno je da će im put odrastanja biti jednostavniji. Njihova snaga će biti upravo u tome.“
Jelena se osvrnula i na stare vaspitne metode koje preporučuje da izbegavamo.
„Još jedna bitna napomena kada su u pitanju dečaci: u vaspitne svrhe se neretko koristi postiđivanje – stidi se, vidi koliki dečak a plače. To može dovesti do veoma burne reakcije jednog senzitivca. Kada se stid koristi kako bismo dete naučili lekciji zapravo se doprinosi da kreiraju o sebi sliku da nisu dobri, da su loši, da ne valjaju. Primetićete kako u tim situacijama skreće pogled, povlači se i imate utisak kao da želi da pobegne da ne postoji u tom trenutku“, ističe psihološkinja.
Međutim, roditelji najčešće u momentima dečije eksplozije emocija u ishitrenim ili naglim postupcima prave greške zbog kojih kasnije žele da vrate vreme, ali Jelena otkriva kako to može da se spreči.
„Razumljivo je da roditelj, kada vidi neprijatne emocije kod deteta, ima potrebu i želju da dete što pre bude ponovo srećno i dobro, da se vrati sve kako je bilo. Ali to neće rešiti dete bolnih osećanja. Ukoliko se ne bavimo ovim osećanjima ona će nažalost i dalje biti deo te osobe. Jedna od stvari koje ne treba raditi je da im kažemo – prestani da plačeš. To je kao da smo rekli prestani da osećaš. Ostanite prisutni i smireni. Ukoliko se i kod roditelja pojavi ljutnja, budite je svesni, udahnite duboko, napravite pauzu, sklonite se u drugu prostoriju, zamolite partnera da se uključi umesto vas, pobrinite se o svojoj emociji da biste pomogli detetu. Takođe, poruke poput – ne treba da se ljutiš zbog toga, nije toliko strašno, nemoj da si tužan – dovode do korekcije emocija koje dete pokazuje i osećaće se loše zbog pojave istih. Puno će im značiti da uvažite emocije i da razumete zašto su se pojavile, pa im možete reći – deluje mi da ti ovo ne prija/ne sviđa ti se“, predlaže Marušić.
Kako da im pomognemo
Upravo to je najbolje što roditelji mogu da urade za visoko senzitivnu decu kako bi im pozitivno uticali na samopouzdanje, odnosno treba da prihvate i da pokažu poštovanje prema njihovim osećanjima, potrebama, mišljenju. I Jelena navodi da je sa ovim potrebno jako rano da se počne.
„Iskrenost pokazuje da uvažavate dete i njegove želje. Deca primećuju mnogo češće šta nisu dobro uradila, podsetite ih i na uspehe. Ako je na primer dobilo 3 u školi i brine zbog toga, možete ga podsetiti: “Verovatno si se neprijatno iznenadio/la kada si dobio/la 3? Razmišljam sada i čini mi se da su do sada sve petice bile?“ Dajte im širu sliku. Ohrabrujte ih što više umesto samo da uputite pohvalu – “Sviđa mi se kako si to uradio; Bravo; Svaka čast”. Primeri ohrabrenja: “Kako si došao na baš tu ideju; Šta misliš o tome; Primećuješ stvari kao mali detektiv; Hvala što si me zagrlio kada sam bila tužna. Umeš da prepoznaš osećanja kod drugih…“ Dešavaće se da imaju izliv emocija jer ne uspevaju nešto da savladaju i odustajaće brzo, podelite im na manje zadatke, ali tako da osigurate da će ih rešiti uspešno“, sugeriše ova edukatorka.
Ona se osvrće i na period adaptacije u vrtićima kod mlađe visokosenzitivne dece i otkriva par trikova kako da olakšate svima ovaj inače stresan proces.
„Za visokosenzitivnu decu svaka promena predstavlja procesuiranje stimulusa koji ranije nisu postojali. Postepeno ih treba pripremati za ono što predstoji. Za početak prošetajte sa detetom pored vrtića, drugog dana u dogovoru sa vrtićem da vidi dvorište, vaspitačice… Računajte da im je potrebno više vremena u odnosu na drugu decu da se adaptiraju. Bilo bi dobro da manje insistirate da prihvati odmah promenu, brže će je usvojiti. Opustite dete kroz igru na putu do vrtića. Igra i smišljanje priča je uvek dobar pristup da se dete opusti, da lakše prihvati određene promene“, navodi Jelena.
Međutim, proces adaptacije i socijalizacije nije mnogo lakši ni visokosenzitivnoj deci školskog uzrasta. U oba slučaja pored roditelja i deteta, vrlo važnu ulogu igra i obrazovni kadar.
„Više je nego poželjna dobra saradnja sa učiteljima, nastavnicima i vaspitačima. Približiti im kako dete funkcioniše, oko čega se lako uzbudi i uznemiri. Takođe, ovoj deci je potrebno vreme da se prilagode svojoj okolini, ali i da se okolina prilagodi njima. Roditelji su tu da im daju informacije iz prve ruke i pomognu im na koji način bi bilo dobro deci pristupiti, kako da rade sa njima. Ovu decu je potrebno pratiti i osetiti kada su spremna za naredni korak, odnosno veći zahtev. Evo i par primera kako ih postepeno uključivati a da im ne bude previše: kada primetimo da se dete opustilo zatražiti da pred odeljenjem da odgovor za koji znate da će biti tačan, ili podstaknite da kaže svoje mišljenje na neku temu; uputiti pohvalu i ne komentarisati ukoliko su negde zapeli; podeliti zadatke na manje korake – umesto: „Spakuj svoje stvari“ manji zadatak može biti: „Uzmi kišobran“. Visokosenzitivnoj deci je potrebno vreme da se adaptiraju i nikako ovo ponašanje ne treba da bude označeno kao sramežljivost ili da se boji. Ostala deca ih onda mogu etiketirati kao slabiće“, naglašava Jelena.
I za kraj šaljite im poruke ljubavi da ih prihvatate, da ih volite i da ste tu za njih i u onim izazovnim trenucima, jer zapamtite da je njima mnogo teže nego vama.
Izvor: nova.rs
