Da bi odgajali emocionalno inteligentniju decu, roditelji moraju da razgovaraju sa njima na emocionalno inteligentne načine. Kao neuropsiholog, dr Julija Digangi obučava ljude stilovima komunikacije koji promovišu povezanost i nezavisnost, a oba su od vitalnog značaja ako želite da imate jake, zdrave i empatične odnose.
Evo tri fraze koje roditelji emocionalno inteligentne dece nikada ne koriste - i šta da kažu umesto toga:
"Zašto nemaš više motivacije?"
Mozak je sposoban da se ističe kada i gde može. Dakle, kada se deca bore, to nije zato što ne žele da rade dobro – to je zato što jednostavno ne mogu. Drugim rečima, nije u pitanju njihova motivacija. Radi se o nepovezanosti između vaših očekivanja kao roditelja i njihovih mogućnosti.
Šta reći umesto toga: Emocionalno inteligentan odgovor je da budete radoznali o tome gde se ukrštaju motivacija i sposobnosti vašeg deteta. Recimo da vaše dete provodi previše vremena igrajući video igrice, a premalo čitajući. Izbegavajte da pitate: "Zašto nisi više motivisan da čitaš knjige?“ Umesto toga, pokušajte sa otvorenim pitanjem: "Vidim da stvarno voliš video igrice. Volela bih da čujem šta vam se toliko sviđa kod njih. Da li bi to podelio sa mnom?"
"Zašto me ne slušaš?"
- Jednom sam radila sa roditeljima čija je ćerka imala senzorne poteškoće. Bili su frustrirani jer je pred ordinacijom odbila da izađe iz automobila. Ali kada su je pozvali na razgovor, saznali su da joj je zapravo smetala muzika koja se puštala u ordinaciji, otkriva dr Julija.
Ovo je lako ispraviti sa parom čepića za uši. Na kraju, pravi problem je bio to što roditelji nisu čuli potrebe svog deteta.
Šta reći umesto toga: Dečji mozgovi traže autonomiju i imaju potrebu da istražuju svet na osnovu sopstvenog identiteta, a ne vaših uverenja o tome ko bi trebalo da budu. Ako ste zaključani u neslaganju sa naizgled samovoljnim detetom, umesto da ga pitate zašto ne sluša, razmislite o tome da pitate: "Jesam li ja tebe slušala?" Emocionalno inteligentni roditelji ne teže saglasnosti svoje dece, već povezivanju. Oni moraju da znaju da ste voljni da čujete istinu o njihovom iskustvu.
"Nemaš poštovanja!"
- Često vidim roditelje kako donose naširoke — i katastrofalne — zaključke o ponašanju svog deteta na osnovu sopstvene nesigurnosti. Jedan par mi je rekao: "Naš tinejdžer nas ne poštuje", jer nije poslušao kada mu je rečeno da završe domaći zadatak iz nauke.
Ali kada su roditelji izneli svoju zabrinutost u bezbednom razgovoru sa niskim ulozima, njihov tinejdžer je odlučno odgovorio: "Poštujem te! Ovaj predmet mi je jednostavno težak".
Šta da kažete umesto toga: emocionalno najinteligentniji pristup strahovima da vas vaše dete ne poštuje jeste da postavljate konkretna pitanja bez osude, a zatim eksplicitno potvrdite svoju spremnost da slušate.
Moglo bi zvučati ovako: "Primetila sam da si dobio slabiju ocenu na poslednjem naučnom testu. Da li bi bio voljan da pričamo o tome? Samo želim da čujem o više o tvom iskustvu."
Dečja osećanja nas obuzimaju. Kada se oni uznemire i mi se uznemirimo. Dakle, kada se pojave velike emocije, prirodno je da želite da kontrolišete osećanja svog deteta govoreći mu da bude tiho, da se smiri ili da ga pažljivije sluša. Ali kao roditelj, vaš posao nije da kontrolišete emocije svoje dece – već da ovladate sopstvenim.
