Domove za stare teško mogu sebi da priušte mnogi penzioneri u Srbiji. Nadežda Satarić, predsednica UO Udruženja "Snaga prijateljstva-Amity" i magistar socijalne politike, ističe da gotovo 70 odsto penzionera prima penziju nižu od minimalne potrošačke korpe koja je u junu iznosila 53.517 dinara, dok je niže penzije od 25.000 dinara primilo više od 450.000 penzionera.
U razgovoru za Kurir Satarić ukazuje da je van penzijskog sistema još 140.000 osoba starijih od 65 godina, od kojih su 120.000 starije žene koje žive van velikih gradskih sredina, a neke od njih i u dubokom siromaštvu.
- Raspadanje tradicionalnih mreža za podršku, od porodičnih do komšijskih, koje nestaju kao posledica ekonomske migracije, znači i da mnoge od ovih osoba nemaju nikakvu porodičnu brigu i negu. Usluge domova za stare koristi manje od 20.000 starijih godišnje. Neki ne žele da svoj život završe u domu, neki nemaju novac za privatne domove, a u državnim se predugo čeka na slobodno mesto. Kapaciteti u državnim domovima su 9.000 mesta, a u privatnim 10.000 - navodi Nadežda Satarić.
U državnim domovima, kako kaže sagovornica, cene se kreću od 35.000 dinara mesečno, pa do 78.000 dinara, zavisno od stepena podrške koju treba pružati korisniku, od kategorije smeštaja i veličine soba. Najskuplji su apartmani u domu na Bežanijskoj kosi u Beogradu, pa jednokrevetne sobe i smeštaj onih kojima treba celodnevna podrška u funkcionisanju.
- Državni domovi su poskupeli početkom februara ove godine, a pre toga se godinama cena nije menjala. U privatnim domovima kažu da se cene kreću od 600 evra, pa do preko 1.500 evra. Oni češće koriguju cene, verovatno prateći zbivanja na tržištu i popunjenost sopstvenih kapaciteta - napominje ona.
Prema njenim rečima, u državnim domovima država doplaćuje za one koji nisu u mogućnosti da plate iz ličnih prihoda i doplate srodnika, a za određene kategorije i kompletno finansiraju smeštaj.
- Najveći broj smeštenih u domovima ima potrebu za intenzivnom podrškom i negom, i to 60 odsto onih u državnim, a 75 odsto u privatnim domovima. Dakle, kod većine se dom koristi kao nužno zlo. Oni koji su psihički očuvani, funkcionalno nezavisniji i koji su u dom otišli ličnim opredeljenjem i voljom i ne misle o plaćanju i poskupljenjima, oni sebi mogu da priušte mirnu starost u tim ustanovama - ističe Satarić.
Da su cene u privatnim domovima šarenolike, potvrđuje i Radoslav Milovanović, predsednik Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, domova za smeštaj odraslih i starijih.
- Cene zavise od doma do doma i od lokacije do lokacije. Nisu u pitanju neke velike razlike, one se kreću od deset do 20 odsto, pa tako ako je u jednom cena 60.000-70.000 dinara na mesečnom nivou, u drugom je 80.000-90.000 dinara - navodi sagovornik.
Prema njegovim rečima, ono što je sada primetno je da se pojavljuju novi domovi luksuznog tipa koji smeštaj naplaćuju od 100.000, pa sve do više od 200.000 dinara.
- Ima domova koji su registrovali razne usluge u domenu opšte zdravstvene zaštite, pa čak i rehabilitacije, uz sav zaposlen stručni kadar koji je neophodan za tako nešto i oni moraju cenu da formiraju na tom nivou. Ako uzmemo u obzir da samo ležanje u privatnoj klinici košta 30.000 dinara, dok se sve ostale usluge dodatno naplaćuju, onda je razumljiva i cena u takvim domovima koji imaju registrovanu primarnu zdravstvenu zaštitu, pa manje-više budu kao jedna klinika - ističe Milovanović.
Napominje da se kod privatnih domova za stare ne može govoriti o poskupljenjima jer je većina samo korigovala cenovnu politiku sa uslugama koje pružaju.
- Mi minimalno korigujemo cene naših smeštaja i usluga naspram svih ostalih poskupljenja koja su evidentna na tržištu - struje, vode, hrane, cena i plata. Ako želimo da sačuvamo stručni kadar, ako želimo da oni budu dovoljno edukovani i osposobljeni za sve nove izazove mi moramo dosta da ulažemo, a sve to dosta košta, pa ako želimo da pružimo kvalitet onda moramo i da ga vrednujemo - zaključuje on.
Kada je reč o uslovima u privatnim i državnim domovima za stare, Nadežda Satarić objašnjava da su i jedni i drugi licencirani pod istim uslovima i da bi trebalo podjednako da pružaju sve potrebne usluge.
- U praksi to drugačije izgleda. U državnim domovima imaju službe zdravstvene zaštite koje finansira Ministarstvo zdravlja i korisnici prenose zdravstveni karton u dom gde dobijaju svog izabranog lekara. Sve specijalističke usluge i laboratorijske analize domovi organizuju u sklopu osnovne cene. U privatnim domovima zdravstvena zaštita je drugačije organizovana. Domovi obezbeđuju lekara za preglede korisnika, ali oni im ne postaju izabrani lekari i ne mogu da im prepisuju lekove, pa srodnici idu kod njihovih izabranih lekara za to. Odlazak na specijalističke preglede često srodnici realizuju ili dodatno plaćaju dolazak istih u dom. Isto je i sa laboratorijskim analizama - navodi ona.
Takođe, kako kaže Satarić, svi državni domovi imaju službe socijalnog rada gde timovi (socijalni radnici, radni terapeuti, psiholozi, andragozi) organizuju sadržaj života korisnika u domu, počev od radno-okupacionih, rekreacionih i drugih aktivnosti.
- U privatnim domovima imaju obavezno socijalnog radnika, ali tamo to raznoliko funkcioniše. Postoje veoma luksuzni privatni domovi koji obezbeđuju veoma kvalitetne usluge, ali postoje i oni gde to nije slučaj - zaključuje Satarić.
Izvor: direktno.rs
