Za novi stan treba istresti ušteđevinu, dići kredit i krenuti u avanturu do svoja četiri zida. Ali, ako se kupi stan u izgradnji, pa građevinska firma propadne… e onda kreće maraton nervne i finansijske izdržljivosti.
Monika Danijel i njen suprug su u maju 2019. elektronskom poštom dobili košmarno obaveštenje – građevinska firma koja im je gradila stan je otišla u stečaj, piše DW.
Uplata je doduše dogovorena prema fazama gradnje, ali su već propaloj firmi uplatili preko trista hiljada evra.
A te pare, naravno, nisu imali – prodali su stan u kojem su živeli, podigli kredit i ispraznili svu ušteđevinu. I šta sad?
Njihov novi, nesuđeni stan, još uvek je gradilište. Doduše, zidovi postoje, ugrađeni su i prozori, ali ništa više od toga. Nema maltera, nema instalacija niti sanitarnog čvora, nema pločica niti podne obloge, na balkonu nema ni ograde. A svako ko je gradio zna da su tu troškovi ogromni.
Još gore od toga: kod gradnje stambenih zgrada, najčešće je firma koja gradi i formalni vlasnik sve do predaje gotovog stana.
Tako je firmi mnogo lakše da samostalno traži sve moguće dozvole i dozvole, inače bi morali sakupljati potpise svih suvlasnika.
Ali, šta kad firma dospe u stečaj? Je li sad i stan postao stečajna masa građevinske firme?
Katastrofa zvana „stornirani radovi“
Svaki san o četiri zida se veoma brzo pretvara u noćnu moru. A noćne more tog bračnog para iz okoline Frankfurta su u Nemačkoj opet postale prilično česte.
Tačnih brojki nema, ali mnogo govori statistika o „storniranim radovima“ u građevinskom sektoru. Nemački prosek je negde 3,5 odsto, ali prošle godine je bio vrtoglavih 21,4 odsto.
Bračnom paru Danijel je bilo jasno da će još morati da se bore za svoj stan. Nedugo nakon obaveštenja o stečaju je sama građevinska firma pozvala i njih i drugih šezdesetak porodica na sastanak u obližnju gostionicu.
Obratio im se stečajni upravnik građevinske firme. „Rekao nam je da nikome nije u interesu nešto dalje radi na toj zgradi, niti on, niti majstori koji su tamo radili. Jedini koji žele da završe zgradu smo mi, kupci stanova“, seća se Monika Danijel,
„Tu morate dobro svariti ono što čujete. Bez okolišanja je tu izrekao okrutne činjenice“, kaže ona.
Naravno da su se i pre kupovine raspitivali o opasnostima. Već pri podizanju kredita su razgovarali sa više banaka, to je bila glavna tema i razgovora s prijateljima, bilo građevincima, bilo pravnicima.
Dobro su se raspitali i o firmi koja je trebalo da izgradi njihov stan, ali nisu čuli ništa loše.
Zašto ovo još nije gotovo?
Na Božić, pre početka radova, Monikin brat joj je poklonio građevinski šlem i prsluk – zamišljeno kao šala, ali se brzo pokazalo da je to gorka potreba.
Jer radovi su zapinjali sve vreme. Trebalo je da se usele još u decembru 2018. ali još te jeseni nipošto nije izgledalo da će zgrada biti gotova u dogledno vreme.
Tako je ispalo da su im građevinski šlemovi bili potrebni. Iako im je teoretski bilo zabranjeno da uđu na gradilište, puštali su ih da, sa šlemom na glavi, vide kako radovi (ne) napreduju.
Radnici nisu dolazili na gradilište, nisu videli ni da je materijal isporučen, a onda u maju 2019. je i došla ta vest o stečaju.
Monika Danijel nam kaže da je upravo i o tom slučaju razgovarala sa službenikom u banci kad su dogovarali kredit. On im je rekao da ne moraju brinuti: sreća u nesreći je da nisu imali ušteđevinu, nego su morali da uzmu kredit.
A banka ne može dati novac dok nije zabeležena u vlasničkim ispravama budućeg stana, dakle stan ne može te tako postati stečajna masa propalog građevinca.
Najgore što im se može dogoditi jeste da neka druga firma završi zgradu.
Ne znaš dok sam ne doživiš
Ali na sastanku nesuđenih vlasnika drugih stanova su čuli da to nipošto neće biti tako: neka druga firma izrazito nerado nastavlja posao već i zato što će onda ona odgovarati za moguće propuste propale firme – loši su temelji, nije dobra izolacija…
„Kad razmišljam o svemu tome, jasno mi je da smo bili i gluvi na neke stvari“, priznaje Monika Danijel.
I svi ostali nesuđeni vlasnici su ostali bez reči: šta sad? Stečajni upravnik im je objasnio da bi im bilo najbolje da osnuju fond koji će zastupati interese svih njih.
On bi dogovarao nastavak posla i plaćao račune iz blagajne u koju će svi morati da uplaćuju. Stečajni upravnik propale firme im se ponudio da im on bude i upravnik tog fonda – tu nema nikakvih prljavih trikova, ali veći će problem biti naći firmu koja će nastaviti gradnju.
I tu se dugo tražilo dok jedna arhitektonska kancelarija nije prihvatila posao – više iz prijateljske usluge nego iz koristi. Ali i bračnom paru Danijel je bilo jasno da će sve to još potrajati – i još masno koštati.
„Živeli smo kao studenti“, seća se Monika Danijel. Svoj stan su prodali, ko zna kad će novi biti gotov tako da su i u zrelim godinama – Moniki je 57 – iznajmili stan od šezdesetak kvadrata nedaleko od gradilišta.
Iznenađenje jedne letnje noći
Problema je bilo bezbroj: niko nije znao gde su građevinski crteži, dozvole i dokumenti za novu zgradu. Onda je došla i korona, zastoji u isporuci i sve veće cene građevinskog materijala.
A trebalo je i otplaćivati kredit, plaćati stanarinu za stančić i za skladište gde su pohranili sve stvari, a tu je bio i račun za advokata. „Čitavog života sam bila štedljiva, a onda dođete u situaciju kad plaćate za tuđu grešku.“
Platiti se moralo – sve u svemu je to koštalo sto hiljada evra više nego što je trebalo. Monika je unovčila dodatno penziono osiguranje, ali i kod izbora pločica, podne obloge i sanitarija je cena postala glavni kriterijum izbora.
Ipak, radovi su odmicali i preko dve godine nakon što je trebalo biti gotovo, u avgustu 2021, suprug joj je pripremio iznenađenje. Dok je bila na poslu, preselio je njihov krevet u novi stan – konačno je bio gotov.
Samo zajedno smo uspeli
Da li bi se opet upustila u takvu rabotu? Kaže nam da je mnogo toga naučila: Neprocenjiva joj je bila podrška i prijatelja i porodice i poslodavca, čak i crkvena zajednica joj je pomogla koliko je mogla.
Ali, najviše je zahvalna suprugu: samo zajedno su mogli sve to izdržati. Nevolju su često okretali na šalu dok su skakali preko kutija sa stvarima u stančiću.
„Moj muž je bilo moja stena u oluji. Ali i on je snosio isti teret kao i ja, tako da sam ipak morala da olakšam dušu i pred prijateljicama“, kaže Monika.
