ZA dela akademika Todora Stevanovića, koja će se od večeras naći na izložbi "Geneza", u Kulturnom centru "Laza Kostić" u Somboru, naša ugledna istoričarka umetnosti Ljubica Buba Miljković napisala je da su "odraz naizgled neuhvatljivog i nerazumljivog, sadržanog u čoveku, u društvu, svakom biću i kosmosu, pokušaj da se odgonetne tajna nastajanja i postojanja."
Postavku će činiti crteži, slike i Todorova "Pećina", čuveni ciklus ovog umetnika iz 1993. godine. Na sever Bačke, ovi radovi stigli su zahvaljujući Vojislavu R. Vićiću, koji predano, porodično kolekcionira dela našeg velikog autora.
U pismu koje je Todor uputio posetiocima večerašnjeg svečanog otvaranja, između ostalog, stoji da je selo Zalužnje kod Leskovca, gde je rođen, koren njegovog života, Beograd i Niš - grane i lišće, a Sombor - cvet. Jer, u Somboru je 1967. dobio nagradu Likovne jeseni za sliku na izložbi "Poetska fantastika", a pet godina potom, na istoj smotri i nagradu za crtež, na izložbi Četvrtog trijenala jugoslovenskog crteža. Tu je dobio i otkupnu nagradu kabineta JAZU, 1988. godine, da bi kruna bila nagrada - "Milan Konjović" (2016).
- Na toj izložbi "Poetska fantastika", nagradu smo ravnopravno podelili Milan Konjović, Nives Kavurić Kurtović iz Zagreba, i ja - priseća se naš akademik svog prvog susreta sa slavnim slikarem čije ime je gotovo sinonim za Sombor. - Bio je veliki umetnik i gospodin, pravi autoritet. U svom slikarstvu uzburkao je ravnicu.
Nedostižni uzor
TODOR mi je uvek bio uzor, nedostižni uzor, jer njegova dela možete da gledate širom otvorenih usta - zapisao je Nikola Kusovac, veteran naše istorije umetnosti, a ova misao našla se na katalogu ove Todorove somborske izložbe. - Za njim ne treba ni trčati, treba gledati, i nešto udahnuti, sve što se može udahnuti.
Uz crteže, kojih je najviše u Vićićevoj kolekciji, za deset velikih slika, veličine dva puta dva metra, koje će večeras imati premijeru, umetnik tvrdi kako mogu da predstavljaju manifest njegovog života.
- To su platna od jute - objašnjava Stevanović, koji je ove radove, u znak zahvalnosti za sve što je učinio za njegov opus, poklonio svom kolekcionaru. - Jedno platno ostalo je prazno, dok je na ostalih devet, po jedan krug. Jedno sunce. To je ono sunce, čiji izlazak sam u detinjstvu posmatrao na istoku. Ono se kreće u nekom polukrugu i na zapadu se gubi. I nastaje mrak. Tih devet sunaca predstavlja kretanje.
Ovaj ciklus nastao je kada je pre mnogo godina naručio deset blind ramova, sa namerom da napravi nešto jedinstveno:
- Kada sam preko njih razapeo jutu, samo to platno me uzbudilo. Shvatio sam da je to samo po sebi slika. Jer, pre slike je postojala praznina, a iz nje se pojavio blind ram. I on sam je umetničko delo, a preko njega razapeto juta platno, imalo je čudesnu strukturu. Onda je iz te praznine došlo tih devet sunaca. A zašto ih je devet, kada je sunce jedno? Pa, volim broj devet. Nema drugog objašnjenja.
Kako otkriva naš veliki slikar, uskoro bi trebalo da se pojavi i monografija posvećena njegovim crtežima. U Vićićevoj kolekciji ih je oko 200, i upravo će ovaj kolekcionar objaviti to jedinstvno izdanje, u saradnji sa svojim sinom Lazarom, arhitektom i ćerkom Milicom, budućom istoričarkom umetnosti.
Izvor: novosti.rs
