Kada su u pitanju kuće somborskih velikana, od kojih je najveći broj smešten u samo srce grada, odnosno zonu unutar četiri glasovita venca, retko koja može da se odupre najezdi takozvanog investitorskog kapitala, bilo da je pod zaštitom Zakona o zaštiti spomenika kulture ili ne.
Ako je za utehu, mada „viđena“ za potpuni nestanak, rodna kuća jednog od najvećih srpskih, a zasigurno najznačajnijeg vojvođanskog pripovedača, Velјka Petrovića, donekle je izbegla tu sudbinu, pre svega zbog svesti novog vlasnika ovog objekta, ali i svojevremene, poslednjih nekoliko godina gotovo neprimetne, odlučne reakcije za Sombor nadležnog Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Naime, kuća u kojoj je 1884. godine rođen Velјko Petrović u negdanjoj Velikocrkvenoj, a danas ulici imenovanoj upravo po njemu, poslednjih nekoliko decenija prošlog veka bila je u vlasništvu jednog od najbogatijih Somboraca koji je posedovao i ovom zdanju susedni objekat. Odlučan da se „otarasi“ već poprilično derutne kuće velikog pisca, pribegao je tih godina uobičajenoj praksi svih onih koji su bili namerni da eskiviraju odredbe Zakona o zaštiti spomenika kulture, koji je u ovom slučaju bio primenjiv. Jednostavno je kuću prepustio zubu vremena i vremenskih prilika. Nakon urušavanja krova, propadanje rodne kuće Velјka Petrovića je ubrzano, pa je tako ruinirana lako dobila novog vlasnika, pre svega kao građevinski plac u strogom centru grada.
Ipak, u saradnji sa stručnjacima nadležnog zavoda novi vlasnik je pokušao da spasi šta se spasiti dalo, pa je makar, na osnovu dostupne dokumentacije, rekonstruisana spolјašnja fasada i deo unutrašnjosti, te je nakon izgradnje na fasadu kuće postavlјena i prigodna spomen- ploča koja obaveštava namernike da je u pitanju mesto na kojem je rođen, ne samo veliki srpski nacionalni radnik sa početka 20. veka, već i autor neprevaziđenih pripovetki „Bunja“, „Salašar“, „Golubica sa crnim crcem“, „Mikošićeve sirene“, „Fedor“, „Stekliš u Ravangradu“, „Moloh“, „Baba Maca“, „Majka Staržinka“...
Svojim književnim delom Petrović je zanavek u srpskoj književnosti ovekovečio Sombor, mentalitet i temperament njegovog nacionalno i religijski šarenolikog stanovništva, običaje, društveni život, arhitekturu, prirodu...a upravo zbog njega je punopravni sinonim za njegov rodni grad Ravangrad. Kao jedan od velikih nacionalnih srpskih radnika, zbog svojih stavova i progona u Austrougarskoj bio je prinuđen da 1911. emigrira u Srbiju, da bi kao novinar i vojnik preživeo Balkanske ratove i, kao član štaba Moravske divizije, Prvi svetski rat i albansku golgotu.
Mada u Beogradu ovenčan slavom velikog književnika, akademika i društvenog radnika, nikada nije krio da mu je želјa da večno počinak pronađe upravo u svom rodnom Somboru. „ Idem ja u moju lepu žutu zemlјu na ledini Crvenki, daleko i od somborskih varmeđaša i lancoša, a još dalјe od ovih živih i mrtvih Beograđana i Novosađana“ bila je želјa čika Velјka, kako su ga u Somboru zvali, koja sticajem okolnosti nije bila ispunjena, ali je makar na njegov odar u Aleji velikana beogradskog Novog groblјa 1967. godine ipak ostavlјena pletena korpa sa pregrštom somborske zemlјe.
Izvor: dnevnik.rs
