Bezbroj puta ponavlјanu poslovicu da zdrav čovek ima hilјadu želјa, dok bolestan samo jednu - da bude zdrav, Slobodan Milovanović, dugogodišnji profesor fizike i tehničkog obrazovanja iskusio je na svom vlastitom primeru.
Zbog nekoliko uzastopnih moždanih udara morao je da prekine sa svojom prosvetitelјskom misijom, započetom u Tenji a nastavlјenom u Somboru obližnjem Gakovu i tamošnjoj osnovnoj školi. Ne bi li ispunio sebi tu jednu, po poslovici i jedinu želјu, Slobodan se posvetio potrazi za lampom, baš kao što je ona Aladinova čiji yin želјe ispunjava svakom onom ko je protrlјa.
Hilјadu i kusur lampi kasnije, koliko ih je prošlo kroz Slobodanove ruke, potraga se nastavlјa i pored toga što je cilј već ispunjen, jer dok popravlјa i prepravlјa lampe, ovaj vešti i kreativni, silom prilika penzinisani profesor oseća se potpuno zdravim, mada mu namentuti rigorozan režim života uveliko ograničava sposobnosti.
– Ne znam ni sam kako je to počelo pre nekoliko godina, ali eto, uživam u ovoj radionici, baš kao i u obilascima kojekakvih pijaca - stareža i buvlјaka, u potrazi za materijalima od kojih pravim i popravlјam lampe. Većinom su to lampe na petrolej ili špiritus, mada me zabavlјa i da od koječega pravim one električne – pripoveda nam Slobodan.
Zatekli smo ga u radionici kraj struga za metal, okruženog desecima potpuno funkcionalnih petrolejki, ali i sanducima krcatim delovima za lampe poput staklenih cilindara, brenera i bazena, odnosno spremnika za petrolej ili špiritus.
– Sad me već dobro poznaju i ti preprodavci sa buvlјaka, pa čim donesu „novu“ staru robu iz Nemačke, Švajcarske ili koje druge zemlјe, zovnu me telefonom, često i donesu na salaš, mada se ponekad i lјute na mene, jer se ne bavim ovim da bih zaradio kao što i oni rade, već iz zanimacije i želјe da nešto lepo napravim. Ako lampu i naplatim, to je isklјučivo toliko koliko je mene koštao materijal, jer ma koliko skromno živeli moja Ljilјa i ja, ipak od penzije ne bih mogao baš toliko da ispunjavam svoje kreativne „hirove“ – otkriva nam svoju „sirovinsku bazu“ profesor Milovanović, pa na našu aluziju o Aladinu, među tristotinak lampi koliko ih je trenutno na njegovom salašu na periferiji Sombora, vadi i minijaturnu petrolejku, izgledom baš kao da je izašla iz istoimene bajke i Diznijevog dugometražnog crtaća.
Petrolejke i fenjeri
Ne mogavši se odupreti svom prosvetarskom nervu, Slobodan nam pojašnjava da se kod petrolejke ili lampe na špiritus fitilј u breneru gotovo nikad ne troši, sem ako ga ne izvučete previše pa onda i zagaravite sulundar, odnosno stakleni cilindar. Najlakše je kada naiđe na kompletnu lampu, pa je onda „samo“ repaprira, ali pravi izazovi za ovog fizičara predstavlјa kada od sasvim obične stvari, poput staklene kugle ili pritiskivača za papir, napravi petrolejku. One ipak nisu i jedina strast ovog penzionera.
– Zapravo u početku sam skuplјao fenjere, od kojih su mi bili najzanimlјiviji oni „Kordun“, pa sam njih i skuplјao, pošto mi je bilo interesantno da ih imam napravlјenih u rasponu od Kralјevine Jugoslavije, preko socijalističke SFRJ pa do danas. Relativno su male razlike u njihovom dizajnu. Ona se ogledaju najviše u natpisima zemlјe u kojoj su proizvedene, odnosno da li piše proizvedeno u Jugoslaviji na francuskom, engleskom ili srpskohrvatskom...
Živeći u gradu, u stanu, Slobodan ipak najviše vremena provodi na salašu na samom obodu Sombora, pa mu ne nedostaje voća i povrća o kojem se ipak brine njegova supruga Ljilјana. Ako već ne može da plevi, okopava baštu ili prska i bere voće, pronašao je Slobodan načina kako da se posveti malinjaku ili desecima stabala smokve, jabuke i kruške.
– Kad sam konačno izašao iz bolnice i završio fizikalne terapije, bilo mi je mnogo dosadno jer nisam smeo ništa da radim. I tako jedan dan sednem ispod drveta kruške, uzmem jedan po jedan plod, nožić i polako ih gulim i čistim od semenki. Ljilјa viče na mene, ali opet ogulim i isečem ja jedno pet kila krušaka, napravim kominu koju mi drugar ispeče u njegovom kazanu. Kad sam malo prizdravio, uzmem da napravim sam sebi mali kazan i tako smo počeli sami da pravimo rakiju od kruške, ali i od smokve i maline, koje su meni najomilјenije. Mislim, nikada ih nisam probao, ali kad pečemo rakiju uvek bude prijatelјa pa oni probaju, oni su žiri i sudije kvaliteta a ja samo namočim mali prst u rakiju da mogu da je mirišem. Meni dosta, a članovi žirija se ne bune – smeje se Slobodan Milovanović, Aladin iz somborskog sokaka.
Izvor: dnevnik.rs
