Sombor.info

Američka psihijatrica dr Džudit Džozef kaže da radost nije samo nešto lepo što imamo — ona je deo toga ko smo mi.

"Mi smo građeni s tim DNK-om za radost. To je naše rođeno pravo kao ljudskih bića," rekla mi je nedavno.

Džozef je psihijatar sa sertifikatom i istraživač, koja je svoju misiju posvetila proučavanju radosti — i onoga što sprečava ljude da je osećaju.

Njen rad, uključujući novu knjigu „Visoko funkcionalni: Prevaziđite svoju skrivenu depresiju i povratite svoju radost“, privukao je široku pažnju, delom zbog njenog pionirskog istraživanja o stanju visoko funkcionalne depresije, koje se napokon počinje shvatati ozbiljno - prenosi N1.

„Želela sam da ljudi shvate da depresija izgleda različito“, rekla je Džozef CNN-u.

„Postoje ljudi koji se bore s anhedonijom, (što znači) nedostatak radosti“, rekla mi je. „Oni ne deluju depresivno, (ali) ne morate osećati tugu da biste ispunili kriterijume za depresiju.“

Džozef sebe ubraja među one koji su imali visoko funkcionalnu depresiju, i primetila je da „mnogi od nas pate od patološke produktivnosti.“

Jedan od najvećih izazova u prepoznavanju visoko funkcionalne depresije kod sebe, rekla je, jeste što neki ljudi doživljavaju psihološke prepreke kao što su anhedonija i aleksitimija — poteškoće u identifikaciji i izražavanju emocija. Obe stvari mogu ubiti radost i često se zanemaruju u razgovorima o mentalnom zdravlju, jer ti ljudi i dalje funkcionišu na poslu i kod kuće — barem spolja gledano.

Džozef je otključala više radosti u svom životu kroz snažne veze s porodicom i zajednicom. Njena radost, kaže, dolazi i iz pomaganja drugima da pronađu svoju.

Ali to je zahtevalo vreme da se otkrije.

Ne samo da je radila klinička istraživanja o visoko funkcionalnoj depresiji, već ju je i sama iskusila, čak i dok je profesionalno dobijala priznanja.

„To sam bila ja 2020. godine“, rekla je Džozef. „Nosila sam masku. Spolja je sve izgledalo savršeno — vodila sam svoju laboratoriju, imala malo dete, savršenu porodicu, bila na televiziji. Ali borila sam se s anhedonijom“ — nesposobnošću da osetim zadovoljstvo.

Pa kako se boriti s tim?

Validacija: Imenujte kako se osećate. Priznajte to. Prihvatite. „Ako ne znamo kako se osećamo, ako ne možemo to imenovati, zbunjeni smo, sve je neizvesno. Osećamo anksioznost, pa je imenovanje i prihvatanje osećanja izuzetno važno“, objasnila je.
Izražavanje: Pronađite nekoga kome verujete da mu ispričate kroz šta prolazite — uz napomenu. Ako ne razgovarate sa stručnjakom za mentalno zdravlje, Džozef upozorava da se pazite „istresanja traume“ na prijatelje i porodicu. „Proverite to. Pitajte za emocionalnu saglasnost, recite: ‘Da li je sada dobar trenutak?’“
Vrednosti: Šta vam daje smisao i svrhu u životu? „Razmislite o stvarima koje su neprocenjive. … Ja sam ranije jurila priznanja, postignuća, ali to su stvari o kojima, znate, na samrti neću govoriti“, rekla je.
Vitalni faktori: To su stvari koje vas održavaju u životu i dobrom stanju: zdrava ishrana, redovno vežbanje i dobar san. Lako se kaže, teško sprovodi.
Vizija: Ovo je teško imati kada ste zaslepljeni sopstvenom nelagodom. Ali doktorka za radost preporučuje da planirate više radosti i da prestanete da se vraćate u prošlost.

Nemojte pokušavati da sve ovo uradite odjednom ili brzo za redom, upozorila me je Džozef za CNN.

„Nemojte biti visoko funkcionalni“, rekla je — kada je reč o ovom procesu. To nije još jedan problem na poslu. To je vaš život.

I zapamtite - sreća je spoljašnja i kratkoročna — kao ushićenje kada kupite nešto novo ili osvojite nagradu.

Radost je unutrašnja.

„Ona se nosi u nama“, rekla je Džozef. „Detetu ne morate učiti radost. Mi smo rođeni s njom.“

Grad Sombor je raspisao javnu nabavku za projekat rekonstrukcije dela Gradskog stadiona – atletske staze i izgradnje priključka na gradsku atmosfersku kanalizaciju. Procenjena vrednost radova je 120 miliona dinara bez PDV-a.

Nova atletska staza biće I kategorije i izrađena od tartana, a ispod će biti postavljena odgovarajuća čvrsta podloga. Dužina staze oko fudbalskog terena iznosiće 400 metara sa dve polukružne krivine i šest trkačkih traka. Jedan pravi segment staze biće produžen za sprinterske discipline - piše eKapija.

Projektom hidrotehničkih instalacija planira se odvod atmoferskih voda sa atletske staze.

Rok za dostavljanje ponuda je 4. avgust, a detaljnije pogledajte OVDE.

Žofi Horvat i Kaja Sarić nisu uspele da osvoje medalju na Svetskom prvenstvu u kajaku koje se održava u Portugalu.

Naime, one su svoju finalnu trku završile sa četvrtim prolaznim vremenu (1:52.89). Ostaje žal medaljom koja im je izmakla za nepune dve desetinke (0.13). Nemačka posada Sits/Hojzer osvojila je prvo mesto i zlatnu medalju sa svega o.8 desetinki ispred mađarskog para Hollo/Acelos. Bronza je pripala Čehinjama Janotova/ Hanusova sa vremenom 1:52.76. Danas se završava Svetsko prvenstvo u kajaku.

Da podsetimo, članica bezdanskog Dunava Žofi Horvat nastupala je u tri discipline. Sa četvercem je osvojila bronzano odličje, u pojedinačnoj trci zauzela je deveto mesto, dok je u paru sa Kajom Sarić bila četvrta. Ovo je njena treća medalja u poslednjih mesec dana. Na nedavno održanom Evropskom prvenstvu u Rumuniji osvojila je dve medalje.

Izvor: somborsport.org

Sedamnaestogodišnji O.N. iz Kljajićeva stradao je u teškoj saobraćajnoj nesreći kod Sombora, kada se motorom zakucao u automobil.

Mladić je stradao na licu mesta, a njegov suvozač (17) zadobio je teške telesne povrede i prevezen je u bolnicu - piše Telegraf.rs

Kako se nezvanično saznaje, poginuli mladić je sin policajaca iz Kljajićeva.

Podsetimo, teška saobraćajna nesreća dogodila se na putu Kljajićevo- Stapar kod Sombora, kada je vozač automobila oduzeo prvenstvo prolaza mladićima koji su se nalazili na motoru.

Jubilarni 20. „Trojni susreti“ i ove godine svojim bogatim programom okupili su mnogobrojne posetioce na čuvenu Кanalsku obalu u Bezdanu.

Tradicionalna manifestacija, koja neguje identitet i zajedništvo tri nacije: srpske, mađarske i hrvatske, priredila je kulturno-umetničke nastupe, sportska takmičenja, koncerte, sajam rukotvorina, kao i bogat izbor gastro specijaliteta.

„Trojne susrete 2025“ zvanično je otvorio gradonačelnik Sombora Antonio Ratković, a okupljene je ispred organizatora pozdravio predsednik MZ „Bezdan“ Levente Čapo, koji je uručio zahvalnice pojedincima i udruženjima za postignute rezultate.

Prvi dan manifestacije bio je posvećen najmlađima koji su imali priliku da uživaju u predstavi „Haos animatora“, pena partiju i programu koji je vodio di- džej Pili, dok su drugog dana, u subotu 26. jula organizovani nastupi kulturno – umetničkih društava, te koncerti vokalne solistkinje Zorane Iđuški, benda „Trilogy“ i Goce Tržan.

20. „Trojne susrete“ organizovali su Mesna zajednica „Bezdan“ i Udruženje građana „Mostovi Bezdana“, uz podršku Grada Sombora, Turističke organizacije grada Sombora i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice.

U organizaciji Planinarskog društva „Dr Radivoj Simonović“ i Planinarskog saveza Vojvodine, danas je održana tradicionalna manifestacija „28. Simonovićevi dani“.

Okupljanje učesnika i otvaranje događaja upriličeno je ispred Planinarskog doma u Кupusini, nakon čega je usledila pešačka tura duga 12 kilometara. Trasa je vodila od Кupusinske brane do Ribolovačkog doma „Štuka“, kroz šumu do čarde „Pčela“ i nazad do polazne tačke.

U šetnji kroz prirodne lepote Gornjeg Podunavlja učestvovali su brojni planinari i ljubitelji prirode iz Hrvatske, Bosne i Hercegovin i Srbije

Opštinska organizacija invalida rada Kula 18. put je bila domaćin Likovne kolonije koja je održana u Restoranu ,,Ambasada“ u Kuli. Koloniju je otvorio zamenik predsednika Opštine Kula, Karolj Valka. Na njoj je učestvovalo dvadesetak slikara, a uz nekoliko gotovih, poslatih slika, na kraju ih je bilo 24 i one će na proleće, tradicionalno, biti izložene u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Kuli.

Po rečima Obrada Vojinovića, predsednika OOIR Kula, ovde se ne radi samo o likovnoj koloniji, nego i o zajedništvu, druženju, razmeni dešavanja i mišljenja. On se zahvalio Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Opštini Kula na pomoći i sredstvima zahvaljujući kojima se aktivnosti njihove organizacije uspešno realizuju:

,,Danas je u organizaciji Opštinske organizacije invalida rada Kula održana 18. Likovna kolonija koja okuplja slikare iz Bačke, Srema, Banata, iz cele Vojvodine.Imamo oko 20 slikara, neki su uradili i poslali slike, pa će ih tako na kraju biti 24. Apsolutno sam zadovoljan odzivom. Svi oni koji se bave slikanjem i učestvuju na likovnim kolonijama danas su ovde i svake godine rado dolaze u Kulu da slikaju. Ovde se ne radi samo o likovnoj koloniji, nego i o zajedništvu, druženju i razmeni nekih svojih dešavanja i mišljenja, jer svi mi na neki način održavamo određene aktivnosti koje su predviđene planom i programom od strane Ministarstva. Ovu Likovnu koloniju otvorio je zamenik predsednika Opštine Kula, gospodin Karolj Valka kojem se zahvaljujem.Koloniju delom podržava Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a ujedno i Opština Kula koja je raspisala Konkurs za aktivnosti koje mi održavamo, u šta je ušla i ova likovna kolonija. Ove slike će biti izložene najverovatnije na proleće, u aprilu, kao i svake godine, u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Kuli“.

Izvor: Naše Mesto

Planirana isključenja struje u Somboru za ponedlejak, 28. jul:

U periodu od 09:00 do 14:00 struja će biti isključena u ulicama: Filipa Кljajića 6-38, Josifa Pančića 13-25, 8-12, 18-22, Sivački put 6-22 i Boračka ulica.

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 28. jul

Torbe s nalepnicama Mirka i Slavka bile su najveći hit. Bilo je manje svezaka i udžbenika, a cena im je bila zanemarljiva. Učitelji i učiteljice uvek su bili u pravu, prolazile su i packe, a postojala je i magareća klupa.

U školu se išlo čoporativno, a igra i druženje bili su iznad svega.

Kako je zapravo izgledao polazak u školu pre 40 godina, u vreme stare Juge, prisetila se 50-godišnja Bojana Radić za portal startnews.hr.

Ona i danas pamti svoj prvi dan u školi, pre 43 godine. Pre početka nastave, okupili su se prvačići iz naselja i zajedno krenuli u školu.

„Više je bilo druženja napolju, na otvorenom. Pre škole smo se sretali na igralištu i zajedno išli tamo, posle škole smo se opet družili napolju“, kaže kako su išli sami, roditelji ih nisu vodili kao danas.

A kad stignu u školu, obuli bi papuče. Nije ih čekalo slavlje niti pevanje pesama, kao što je danas često slučaj. Usledila bi prezentacija školskih pravila, a razlika je bila i u proveri znanja. Za vreme Jugoslavije školarci su ocene dobijali već u drugom polugodištu prvog razreda.

„U prvom polugodištu smo umesto ocena dobili markice: pčelica je bila ekvivalent za peticu. U drugom polugodištu smo već bili ocenjeni“, kaže Bojana.

Učiteljica je uvek u pravu

Školska pravila su nalagala da se ustane svaki put kad na nastavu dođe “drugarica”, kako su u to vreme nazivali učiteljice. Tako su joj iskazivali poštovanje. Školska pravila su takođe naglašavala da je učitelj uvek u pravu. Deca nisu smela ništa da prigovaraju niti da budu neposlušna.

Ako učenici nisu sledili uputstva učitelja, ponekad je moglo da usledi fizičko kažnjavanje. Često se nisu usuđivali da svojim roditeljima kažu o takvim kaznama. Reč učiteljice je bila svetinja. Roditelji po pravilu nikada ne bi stali na stranu deteta, protiv učitelja.

„Učiteljica je mogla jednostavno da zapiše u svesku šta si radio i onda si to morao da pokažeš roditeljima.“

Crvena marama i plava kapica

Danas deca idu sa sendvičima u školu, kaže Bojana, a nekada bi tortu dobili kad bi ih primili u pionire. To se događalo po pravilu 29. novembra. Tada je za pionire organizovana proslava, pevale su se pesme i jela torta.

Iz tog vremena Bojana se najviše seća školskih torbi.

„Najlepše torbe imala su ona deca čiji su roditelji radili u zemljama nemačkog govornog područja.“

Torbe su bile četvrtastog oblika i dosta lakše nego danas.

„Imali smo manje radnih svezaka, manje udžbenika… Naravno, morali smo da ih kupujemo, ali ne u tolikoj meri. A nisu bili ni toliko skupi“, dodaje Bojana.

Najskuplji školski pribor u vreme Jugoslavije bile su jedne posebne bojice.

“Onaj koji je imao džolike bio je kralj”, seća se Bojana, objašnjavajući da su se u to vreme bojice ove vrste mogle nabaviti samo u Nemačkoj.

„Sećam se neverovatnog oduševljenja srebrnim i zlatnim bojicama. To je stvarno bilo nešto posebno. Ako su ostale bojice još bile cele, srebrne i zlatne su već bile sasvim male, naoštrene, jer ih je koristio ceo razred – svi smo ih delili, iako ih je imao samo jedan u odeljenju.“

Bojana se priseća i kako je zavijala sveske da se ne pohabaju.

„Morali smo da ih zavijamo. Roditelji su nam pokazali kako se to radi, a onda su deca sama to radila“, objašnjava.

Bratstvo i jedinstvo

“Odgajani smo u duhu druženja. Druženje je bilo ključna reč”, objašnjava Bojana kako su se svi međusobno pomagali i retko se događalo da neko bude izguran iz društva.

Ako je nekome trebala pomoć, drugi su rado pomogli.

„Niko nije bio istisnut iz društva. Nije bilo važno imaš li petice ili jedinice, jesi li iz bogate ili siromašne porodice. Svi smo bili isti, i pred učiteljima, i pred drugarima.“