Zanemarivanje u detinjstvu može da ostavi dublje posledice nego što se možda čini na prvi pogled. Deca kojima nije pružena emocionalna podrška često razvijaju obrasce ponašanja koji im kasnije u životu otežavaju odnose s drugima i sa samim sobom
Iako svako drugačije reaguje na rane emocionalne rane, stručnjaci ističu da se neke karakteristike pojavljuju iznova kod osoba koje su proživele slična iskustva. Te osobine često nisu očigledne, ali mogu biti ključne za razumevanje vlastitih postupaka i potreba u odraslom dobu. U nastavku su četiri najčešće osobine koje, prema stručnjacima, mogu upućivati na to da je osoba bila emocionalno zanemarena u detinjstvu, piše Index.hr.
Teškoće u izražavanju emocija
Mnogi ljudi koji su bili emocionalno zanemareni kao deca imaju problema s prepoznavanjem i izražavanjem vlastitih osećanja. Često nisu naučili kako da pokazuju emocije, jer su u detinjstvu bili ignorisani ili ponižavani. Umesto da govore o onome što osećaju, radije ćute ili se povuku. Psiholozi objašnjavaju da se u tim slučajevima razvija nesigurnost oko vlastite emocionalne stvarnosti. To može dovesti do teškoća u komunikaciji s drugima i slabijeg emocionalnog povezivanja.
Preterana samostalnost
Ljudi koji su bili prepušteni sami sebi kao deca često razvijaju uverenje da ne mogu da računaju ni na koga. Spolja mogu da deluju jako samostalno i sposobno, ali ta osobina često proizlazi iz duboke potrebe da se ne oslanjaju na druge. Stručnjaci naglašavaju da ova preterana nezavisnost nije znak snage, nego posledica naučenog nepoverenja. Takve osobe retko traže pomoć, čak i kad im je potrebna. Teško im je da prepuste kontrolu ili priznaju da su ranjivi jer je to u prošlosti bilo nesigurno ili nepoželjno.
Teškoće s poverenjem u druge
Jedna od čestih posledica emocionalnog zanemarivanja su teškoće s poverenjem. Ako su u detinjstvu naučili da njihove potrebe neće biti shvaćene ili ispunjene, ljudi u odraslom dobu često očekuju isto. Takve osobe mogu stalno da preispituju motive drugih i teško se otvaraju. To može da dovede do povlačenja iz odnosa ili stalnog osećaja opreza. Stručnjaci navode da je poverenje osobina koja se gradi od ranih godina, pa ako tada nije postavljena zdrava osnova, kasnije se teže razvija.
Sklonost samokritičnosti
Osobe koje su bile zanemarene često razviju unutrašnji glas koji ih stalno kritikuje. Umesto da veruju da su vredne pažnje, nauče da moraju da budu „bolje“, „tiše“ ili „manje zahtevne“ kako bi bile prihvaćene. Ova osobina može da ih prati kroz ceo život, utičući na samopouzdanje, odnose i profesionalne izbore. Neki stručnjaci ističu da samokritičnost može biti obrambeni mehanizam – bolje je sebe kritikovati nego čekati da to učine drugi. Međutim, ta oštrina prema sebi retko vodi rastu i češće izaziva teskobu i osećaj manje vrednosti.
Iako ove osobine mogu biti posledica zanemarivanja, važno je naglasiti da uz podršku i rad na sebi mnoge od njih mogu postati prepoznate i promenjene.
