Kao i za mnoge druge, donedavno je „Radovan Treći“ za mene bio lik kojeg je na neprevaziđen način odigrao Zoran Radmilović.
Gledao sam ga na ju-tjubu i pitao se o slavi i popularnosti koja je učinila toliko da su lјudi promenili pogled na pozorište – to je postalo ono kada jedan glumac zasmejava publiku do suza, a za tu predstavu traži se karta više.
Istina je, i to sam slušao, da niti je to bila najbolјa predstava, niti je to bila najbolјa uloga koju je odigrao veliki mag glume. Pogotovo je isticano da to nije ni blizu najbolјi tekst Dušana Kovačevića. O toj relativizaciji naučio sam nešto pre desetak godina na teatrološkom skupu koji je u Šapcu organizovao Svetislav Jovanov, a sinoć, u „Kritičarskom karavanu“ koji je išao put „Radovana Trećeg“ u Narodno pozorište Sombor, prvi put mogao iskustveno da proverim.
Već sami podatak da „Radovana Trećeg“ za 20 godina bavlјenja pozorištem uživo nisam ni čuo, ni video, govori mnogo (bio je jedan, Branimira Brstine, ali prekratko). Na prvom mestu, govori to da je „Radovanu Trećem“ Zoran Radmilović, čineći ga večnim, podigao i nadgrobni spomenik. Otud vrlo pozdravlјam potez Narodnog pozorišta Sombor, da u koprodukciji sa „Grad teatrom“ Budva, u režiji Vita Taufera pokuša da uradi nešto novo sa ovim dramskim tekstom, Kovačevićevom karakterističnom crnom kome- dijom, u kojoj se mešaju nivoi realnosti i fantazije, prepliću elementi horora i lakrdije, a homo balkanikus ne izlazeći iz granica svog obora, pardon stana i bulјenja u TV, postaje predvodnik krda, a ne porodice ili zajednice, društva kojem uopšte mogu da padnu napamet neke druge vrednosti osim snalažlјivosti i mimikrije.
Ninoslav Đorđević kao tumač naslovnog lika na početku predstave u Somboru delovao je kao da je upao u zamku da za pet minuta prikaže da je Radovan i lud, i pijan, i emotivan, i impulsivan, nasilan, a zapravo pasivan i ništavan, pa je nekako taj početak odneo pobedu u lošem smislu nad uvreženom slikom. Takođe, ako iscrpite sve to na startu, a ovaj Kovačevićev komad u smislu razvoja lika i (porodične) situacije oko njega ionako u dobroj meri ne ide nikuda, neće vam baš puno ni ostati za radnju posle toga. Međutim, u dalјem toku predstave, Đorđević je mnogo staloženije i koncentrisanije igrao glavnog junaka, više u kontrastnim, realističnijim tonovima, sa mnogo više osećaja za suptilnost njegovih unutrašnjih borbi i plasiranje brilјantno duhovitih Kovačevićevih replika. Drugim rečima, nije sam sebi ukrao šou, nego ga je učinio funkcionalnim, pa čak otvorio prostor i za druge.
Ta intriga sa Vilotićima, ko su oni i zašto, odakle sukob takoreći šekspirovske dinastije Radovana sa njima, da li oni predstavlјaju društvo u celini, ostala je da intrigira i to je dobro. Prekid serije zbog obraćanja narodu, konačna izdaja i rat protiv samih sebe je takođe važan politički komentar. Vito Taufer, iako danas gost iz Slovenije, sigurno da mnogo toga zna o istoriji srpskog naroda i jednog od njegovih omilјenih komada, ako nije čak i uživo gledao kultnu predstavu Atelјea 212.
Projekat „Kritičarski karavan“ Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, u saradnji sa medijima, podržan je od Ministarstva kulture Republike Srbije
Jedan od osnovnih reditelјskih postupaka ipak je bio više stilski. U saradnji sa scenografom Lazarom Bodrožom pokušao je da „Radovanu Trećem“ da notu savremenosti, na način da je stan u kojem Radovanova porodica živi moderan, TV je plazma, flet skrin, a iako imaju fiksni, u jednom trenutku se pojavlјuje i mobilni telefon kao rekvizita. Dalјe od ovog ništa, jer onda nije mogao da u dramaturškom smislu isprati prekide programa i vreme prikazivanja serije o Yoryu, jer danas je to više stvar više tehnologije odloženog gledanja. Takođe, ovim postupkom, socijalni aspekt ostao je zamućen, motivi kao što je udaja ćerke, ili onaj tasta koji živi u kupatilu.
U saradnji sa kostimografkinjom Bilјanom Grgur, reditelј je postigao mnogo više. Rumenka kao Radovanova bivena žena, mnogo je emancipovanija i više se otima, pogotovo kad je reč o njenoj modnoj delatnosti prekrajanja. Bilјana Keskenović bukvalno živi svaku od porodičnih situacija i kao takva Rumenka, pleni jako puno pažnje čak i u drugom planu predstave. Kostimi poput kimona, prekrojenog zimskog kaputa u fensi vrećaste pantalone, odevanje za izlazak u grad a la mafija Yoryovog Grada Čikaga, odišu kreativnim ludilom, ističući grotesku i apsurd komada. Istina, opet pomalo na uštrb logičke doslednosti i koherentnosti u pogledu ekonomskog statusa familije. Sve Rumenkine replike Bilјana Keskenović besprekorno izgovara sa gestom i grimasom koja pojačava komički efekat njenih neispunjenih pretenzija da ne živi u porodici voajera, nego da iz zavičaja dospe do svetala modnih pisti Rima.
Muškobanjasta ćerka Katica Danice Grubački postiže komički potencijal baš zato što glumica pokazuje da glumi muškobanjastost, naglašava gestove i govorne radnje, kako bi izgledala što rogobatnije. Trudna pet godina i uz to apsolutno pogublјena starija Radovanova i Rumenkina šćer Georgina Marije Maše Labudović je veoma upečatlјiva minijatura glumice iz Crne Gore.
Nemanja Bakić kao zaroblјeni Jelenče Vilotić, ponovo je znao da u potpunosti iskoristi prostor za komično i ostvari više od sporedne uloge, nudeći i na planu značenja ponešto od onoga ko su i šta su Vilotići, koji se na kraju ipak naoružavaju i pretvaraju u terorističke jedinice odbrane, ma kako to paradoksalno zvučalo, kao i mnoge stvari u komadu koji ipak verodostojno oslikava jedan mentalitet i jedan narod – svako malo neko lud.
Izvor: dnevnik.rs
