Obustava rada koju sprovode zaposleni Pošte Srbije spada, prema rečima stručnjaka - u "sivu zonu radnog prava". Međutim, kako objašnjava Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo - u slučaju masovnosti ovakvog protesta uvek smo imali rasplet koji je išao na ruku zahtevima radnika. "Jednostavno, ako u velikom sistemu i 10 odsto ljudi reši da izazi nezadovoljstvo teškim uslovima rada na način koji nije u skladu sa zakonom, poslodavac neće posezati za drastičnim merama - zamislite da pokuša da otpusti 1.500 ljudi odjednom", pojašnjava naš sagovornik.
Nezadovoljni radnici Pošte Srbije ne odustaju – sve više ih se uključuje u spontano organizovanu obustavu rada koja 24. oktobra krenula u Novom Sadu, a potom se širila na druge gradove Srbije.
Radnici Pošte traže povećanje zarada za 30 odsto, zapošljavanje optimalnog broja zaposlenih na kritičnim mestima u tehnologiji, isplatu zarada iz dobiti za prethodnu godinu do kraja okrobra (što je, navode, u petak i isplaćeno), zatim prekid tihe diskriminacije prema zaposlenima koji rade i kao i prekid favorizovanja pojedinaca, dok je peti zahtev – zvanična garancija Vlade Srbije da će zahtevi biti ispunjeni.
„Ovo su strogo i jedino radnički zahtevi, ne želimo da nas smatrate sindikatima ili politički organizovanim, jer to nismo“, stoji u saopštenju zaposlenih radnika koji su u utorak započeli obustavu rada.
Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo iz Beograda, kaže da Zakonom o radu i Zakonom o štrajku nisu predviđene ovakve „obustave rada“, niti radno zakonodavstvo poznaje ovaj oblik protesta radnika.
„Ja bih ga upravo tako i nazvao, protestom usled teških uslova rada a koliko sam shvatio i kršenja dogovora koji su nastali kao posledica prethodnih formalnih štrajkova“, kaže Reljanović.
Formalnopravno gledano, dodaje – radnici su nezaštićeni u ovakvim situacijama.
„Ali u slučaju masovnosti protesta smo uvek imali rasplet koji je išao na ruku zahtevima radnika“, navodi Reljanović.
Dakle, objašnjava – ukoliko dovoljan broj radnika reši da izrazi svoje nezadovoljstvo na ovaj način i ukoliko u tome istraju, naročito imajući u vidu da će gotovo sigurno poslodavac pokušati da izvrši pritisak na njih, ne bi trebalo očekivati da budu pozvani na odgovornost niti da snose posledice zbog nezakonitog prekida rada.
„Jednostavno, ako u velikom sistemu i 10 odsto ljudi reši da izazi svoje nezadovoljstvo na način koji nije u skladu sa zakonom, poslodavac neće posezati za drastičnim merama – zamislite da pokuša da otpusti 1.500 ljudi odjednom“, ističe naš sagovornik.
On ponovo upozorava da ovakvi potvrđuju da je naš Zakon o štrajku zastareo i neupotrebljiv u mnogim situacijama, pa i u ovoj.
„Radnicima se moraju omogućiti fleksibilnije forme štrajka i mora se imati u vidu da je pravo na kolektivnu akciju radnika – sa učešćem sindikata ili bez njega – deo ljudskog prava na rad. Zbog toga i dolazi do ovakvih protesta koji su u ‘sivoj zoni’ radnog prava. Sa jedne strane nisu regulisani zakonom, a sa druge su deo uobičajenog prava radnika da iskažu masovno nezadovoljstvo određenim politikama ili potezima poslodavca“, zaključuje naš sagovornik.
Šta je štrajk?
Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada, definisano je Zakonom o štrajku.
PTT usluga ovim zakonom je definisana kao delatnost od javnog interesa, a prilikom organizovanja štrajka neophodno je obezbediti – minimum procesa rada.
Izvor: n1info.rs
