Prijava Registracija

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Create an account

Fields marked with an asterisk (*) are required.
Name *
Username *
Password *
Verify password *
Email *
Verify email *
Captcha *
Kako su arteški bunari doveli do uštede u potrošnji šunke u Somboru Kako su arteški bunari doveli do uštede u potrošnji šunke u Somboru
ponedeljak, 04 januar 2021 06:38

Kako su arteški bunari doveli do uštede u potrošnji šunke u Somboru

Upućeni ljubitelji starogradske pesme, napose one nastale u Vojvodini, nemaju dilemu da je naslov pesme koju je proslavio bard Zvonko Bogdan, „ U tom Somboru“ a ne „U tEm Somboru“, kako već to kafanski mali Đokica zamišlja da bi mogli da pevaju ovdašnji Bunjevci.

Druga nedoumica površnijih slušalaca ove satrogradske pesme je stih u kom se „...šunka bolje čuva...“, pošto im se čini da se pre toga spominje kako se narečeni Sombor, odnosno „...grad se kuva a...“, pa ih bolji poznavaoci upućuju da se rad i pasulju odnosno o arhaizmu grahu, to jest gra’. I kada se konačno leksika raščivija, postavi se pitanje smisla stiha „...od to doba gra’ se kuva a šunka se bolje čuva...“. A misterija je jednostavna, pošto se u pre doba nastanka ove pesme u Somboru koristila voda za piće i kuvanje iz izdašnih, ali plitkih kopanih bunara, koja je bila previše tvrda, pa je i kuvanje pasulja jako dugo trajalo, što je posledično dovodilo do toga da su nestrpljiviji češće odlazili u pušnice po komad šunke, ne bi li utolili glad. I to je potrajalo sve dok, kao što i pesma kaže, nije došlo do doba opisanog kao „... od kako je taj, arteski bunar...“.

A smanjenje potrošnje šunke, makar kod onih nestrpljivijih i gladnijih je počelo u drugoj polovini 19 veka kada je i Sombor počeo da se prosvećuje i kad je narodno zdravlje u pitanju, pa je dr Edo Margalić, direktor varoške Gimnazije naučno dokazao svojim sugrađanima zašto se valja „prebaciti” sa kopanih na bušene arteskih bunara. Lepo je savetovao sugrađane da je od davnina čovek bušio dublje bunare od onih običnih, ašovima i lopatama iskopanih i ciglom obzidanih, ali je tih godina čudo tehnike dolazilo iz francuske pokrajine Artoa u kojoj su po nekoliko stotina metara bušili u utrobu zemlje, ne bi li do zdrave vode došli. I taman kad se učinilo da za ovu novotariju nema novca, jer su i tad, kao i sad, vlasti kuburile sa „buyetskim deficitima”, pojavila se Somborska štedionica sa 18 hiljada forinti vrednim „projektom” izgradnje prvog arteskog bunara.

Za mesto ovog izvora života određen je prostor Svetođurđevske pijace, odmah do Magistrata iliti Gradske kuće, mesto na kome je i do tada stajao bunar, ali onaj obzidani. Radovima započetim sa proleća 1887.godine rukovodio je rudarski inženjer Bela Žigmond, a u narodu je veliki strah zavladao kad je objavljeno da će dolaskom do vodonosnih slojeva visok stub vode pod pritiskom nekoliko metara u visinu izbiti. Poplašili se Somborci da će im ovolika silna voda varoš poplaviti, a taman su se vodene pošasti , nekada divlje reke Mostonge kurtalisali. Kako bilo, gos’n Žigmond je sledeće godine svrdlima dopro do 256 metara dubine i tu naleteo na prvu značajniju količinu vode. Nažalost, ispostavilo se da je količina od 15 kubika na sat doduše dostatna za tadašnje stanovnike Sombora, ali da svojim hemijskim sastavom ne obećava, pa su radovi nastavljeni.Bušilo se još pola godine, sve do 334 metra u dubinu, ali su tamo naleteli na vodu punu ugljovodoničkog metana, pa je u pomoć pozvano Kraljevsko Ugarsko geološko društvo iz Pešte i njen stručnjak Julije Halavač. Mada je Halavač predložio dalje kopanje, u iznudici i besparici ipak je usvojen Žigmondov predlog da se bunar zatrpa do 248 metara, dubini odakle je srazmerno najbolja voda izbila na površinu. Spuštene su cevi i 4. februara je ponosno „urbi et orbi„ objavljeno da je i zvanično počeo sa radom prvi somborski arteski bunar koji je za 24 sata davao 84 kubika pitke vode.

Ovo je bio samo prvi u nizu arteskih bunara iskopanih u Somboru, a bogami i na okolnim salašima i selima, pa ih je vremenom iskopano ukupno 35, od kojih je većina bila ruku delo Jožefa Cajzla, bravarskog i mašinskog radnika, čija se radionica do Drugog svetskog rata nalazila u Ulici Svetozara Miletića i koji je zapošljavao i po 15-tak radnika i isto toliko šegrta, što samo po sebi govori koliko su Somborci bili zadovoljni ovom, arteskom, vodom. Hronike svedoče i o tome da je većina drugih bunara bila bušena na 150 metara, mada je najdublji bunar, pored centralnog, bio onaj na uglu Gundulićeve i Ulica Branka Radičevića (220 metara.) ali i da je najizdašniji bio onaj na početku Bezdanskog puta, na kome su se burad vodara od 600 litara punila u roku od svega desetak minuta. Bušenje arteskih bunara nije prestalo ni u drugoj polovini 20 veka, pa je ostao zabeležen podatak da je poslednji ovakav izvor svekolikog života u Somboru izbušio 1960.godine bravarski radnik Boško Pujin u Ulici Dušana Staničkova. Svega godine dana posle izbušen je i prvi bunar na „Jarošu” na kome se i danas nalazi somborska fabrika vode, a uskoro je počela i izgradnja vodovoda, koji je u narednim decenijama arteske bunare potisnuo u zaborav, mada su dugo godina proboriljivi Somborci i pored česmi u kućama kupovali vodu od vodara, izgovarajući se na rečenicu „Ako umesto vina već moramo piti vodu, ne moramo i hlor”.

Izvor: dnevnik.rs

Šta ćete danas kuvati?

Neodoljivi deserti

Saveti šefova kuhinje