Poreski obveznici, osim javnih službi i infrastrukture, finansiraju i dva naizgled potpuno različita sistema: pomoć socijalno ugroženim građanima i boravak lica lišenih slobode. U oba slučaja deo novca odlazi na jednu od najosnovnijih potreba, hranu. Nova ekonomija pokušala je da utvrdi koliko se iz javnih sredstava izdvaja za ishranu korisnika narodnih kuhinja, a koliko za ishranu zatvorenika i pritvorenika.
Grad Novi Sad je za 2026. godinu izdvojio 39 miliona dinara za program „Kuhinje za socijalno ugrožena lica“, dok je Okružni zatvor u Novom Sadu, koji ima zvanični kapacitet za 304 zatvorenika, ove godine opredelio 57 miliona dinara za nabavku prehrambenih proizvoda za potrebe ishrane lica lišenih slobode, piše Nova ekonomija.
Iako ima manje zatvorenika, više novca se izdvaja na njihovu ishranu. Iz razgovora novinara Nove ekonomije sa korisnicima obe kuhinje, uočava se razlika - korisnik narodne kuhinje dobija jedan kuvani obrok dnevno, dok zatvorenik dobija četiri obroka: doručak, užinu, ručak i večeru.
Izvor upoznat sa ishranom zatvorenika u novosadskom zatvoru na Klisi kaže da se prvi obrok služi se već oko šest sati ujutru, drugi oko 10 časova, ručak oko 14.30, dok se večera deli oko 18 časova.
S druge strane, normativi, način organizovanja i sadržaj obroka u narodnim kuhinjama razlikuju se od sredine do sredine, kao i iznosi koje lokalne samouprave izdvajaju za njihovo funkcionisanje. Ipak, standard je da korisnik narodne kuhinje dobije oko 500 grama kuvanog jela i veknu hleba.
Profesor ekonomije na Fakultetu političkih nauka Dušan Pavlović objašnjava da država ima obavezu da obezbedi sve obroke licima koja se nalaze u njenim institucijama, što u ovom slučaju podrazumeva lica lišena slobode.
„Slično je kao kada ste u vojsci, pa država mora da vam obezbedi tri obroka dnevno. Ako ste van institucije, to je varijabilno. Zatvorenici se nalaze u zatvoru 24 časa dnevno i država ima obavezu da brine o nekome ko se sve vreme nalazi u njenoj instituciji“, objašnjava Pavlović.
Programska direktorka Centra za socijalnu politiku Gordana Matković smatra da ključna razlika između ova dva sistema nije u tome ko „zaslužuje“ više hrane, već u tome po kom osnovu država preuzima odgovornost za njihove potrebe.
„Zatvorenici ne dobijaju tri obroka dnevno zato što su siromašni, nego zato što su zatvoreni i ne možete da ih izgladnjujete prema humanističkom vrednosnom sistemu. Drugo je pitanje da li je naš sistem socijalne zaštite odgovarajući, šta ljudi dobijaju kao socijalnu pomoć i da li je to adekvatno“, kaže Matković.
Pritom, pravo na narodnu kuhinju nije isto uređeno u celoj Srbiji. Svaka lokalna samouprava određuje ko može da koristi narodnu kuhinju i koliko će novca izdvojiti za taj program. Upravo ta neujednačenost predstavlja dodatni problem sistema, smatra Matković, jer obim pomoći zavisi i od toga u kom gradu ili opštini socijalno ugrožena osoba živi.
