Generacije mladih ljudi koji su odrastali učeći disciplinu, poštovanje i istrajnost shvatili su da šampioni ne nastaju samo na tatamiju, nego i u životu. Takvu sportsku priču, već 55 godina, neguje karate trener iz Sombora Slavko Vuković, koji je čitav život posvetio ne samo sportu nego i deci.
Kada je počeo da se bavi karateom, ovaj sport bio je daleko od popularnosti koju danas ima. Karate se u Somboru gradio od početka, bez velikih uslova, ali sa ogromnom željom. Danas, posle više od 5 decenija rada, kroz treninge Slavka Vukovića prošlo je nekoliko hiljada dece iz grada i okolnih sela - piše RTV.
"Mi smo nekada vežbali na patosu, na betonu, danas toga više nema i trenira se na tatamiju. Deca su zaštićena opremom. Sa decom je divno raditi, oni su toliko iskreni, važno je samo ne povrediti ih i ne praviti razliku. Oduvek sam smatrao da talenat nije presudan neko ga ima više neko manje, ali trudom i radom se daleko više postiže", rekao je Vuković.
Za Slavka Vukovića sala je mesto gde se stiču prijateljstva, uči odgovornsti i provodi vreme daleko od mobilnih telefona.
"Karate je bazičan sport, sve grupe mišića se ravnomerno razvijaju, deca se na treninzima jako lepo druže, imaju obaveze, odvajamo ih od mobilnih telefona i virtuelnog sveta, od poroka. Treninzi nikada nisu toliko naporni da ne mogu da se izdrže, traže određenu dozu, jer imamo i kate i sportske borbe. Danas su treninzi drugačiji, bez psihološke podrške, seminara, edukovanja sve teže ide. Danas uspevaju oni koji imaju na raspolaganju sale 24 sata i pristup 1 na 1, što znači individualni treninzi. Nekada smo radili u grupama sa 30-40 mališana, danas jedno najviše dvoje", kazao je on.
Posebno mesto u Slavkovoj priči zauzima porodica: supruga Vera, koja mu je i najveća podrška, a ponosan je i na svoje sinove, pastorke i unučiće.
Među brojnim sportskim uspesima ipak se izdvaja jedna bronzana medalja osvojena u Rimu 1993. godine. Te godine njegova takmičarka je proglašena za sportistkinju grada, dok je njegov rad takođe dobio zasluženo priznanje.
