Jedno pitanje može da otkrije mnogo više od pogleda i govora tela: Psiholozi otkrivaju kako da prepoznate laž

Zaboravite na češkanje nosa, vrpoljenje i izbegavanje pogleda. Stručnjaci tvrde da se tragovi koji mogu ukazivati na laž mnogo češće kriju u onome što osoba govori i načinu na koji gradi svoju priču.

Kada posumnjamo da neko ne govori istinu, često prvo počnemo da obraćamo pažnju na njegovo ponašanje. Da li skreće pogled? Dodiruje lice? Češće trepće? Vrpolji se?

Ipak, psiholozi upozoravaju da nijedan od ovih znakova sam po sebi nije pouzdan dokaz da osoba laže. Mnogo korisnije može biti da pažljivo slušamo njene odgovore i obratimo pažnju na detalje koje iznosi.

Stručnjaci koji se bave ispitivanjem verodostojnosti navode da laganje predstavlja prilično složen kognitivni zadatak. Osoba mora da smisli priču, zapamti šta je rekla, prati reakciju sagovornika i istovremeno vodi računa o tome da ne otkrije da nešto skriva - piše Direktno.rs.

- Ako govorite laž koja nosi velike posledice, obično ste je prethodno uvežbali – razmišljali ste o njoj i pokušavate da zapamtite šta ste rekli kako biste mogli da ponovite istu priču ako vas ponovo pitaju, objašnjava dr Šeron Leal, psihološkinja sa Univerziteta u Portsmutu.

Upravo zato stručnjaci sve više pažnje posvećuju verbalnim, a ne fizičkim znacima.

Zaboravite na govor tela, slušajte odgovore

Popularno verovanje kaže da će osoba koja laže teško održavati kontakt očima, biti nervozna ili stalno dodirivati lice. Međutim, istraživanja ne podržavaju tako jednostavna pravila.

Neki ljudi koji lažu čak mogu namerno da kontrolišu govor tela kako bi delovali uverljivo. Umesto da budu nemirni, mogu postati neobično mirni i pažljivo održavati kontakt očima.

Zato je mnogo korisnije obratiti pažnju na samu priču.

Jedan od pristupa koji koriste stručnjaci jeste postavljanje pitanja bez otkrivanja svih informacija kojima ispitivač raspolaže. Na taj način može se videti da li će osoba spontano ponuditi detalje koji mogu da potvrde njenu verziju događaja.

Osoba koja govori istinu češće može da se osloni na stvarno sećanje i da ponudi dodatne informacije, dok onaj ko izmišlja priču može pokušavati da ostane što neodređeniji.

Pitanje koje može da napravi razliku

Jedna od korisnih tehnika jeste da se osobi ne postavljaju samo očekivana pitanja, već i ona koja traže detalje o kojima verovatno nije unapred razmišljala.

Na primer, umesto opšteg pitanja o tome gde je bila, može se tražiti da precizno opiše prostoriju u kojoj se događaj odigrao, ko je još bio prisutan ili šta se dogodilo neposredno pre i posle određenog trenutka.

Takva pitanja mogu biti teža za osobu koja je unapred osmislila jednostavnu verziju događaja.

Posebno zanimljiva tehnika jeste da se od osobe zatraži da isti događaj ispriča obrnutim redosledom.

Za nekoga ko se priseća stvarnog događaja, takav zadatak može biti izazovan, ali se i dalje oslanja na postojeće sećanje. Osoba koja je konstruisala priču mora da rekonstruiše izmišljene događaje u suprotnom smeru, što može povećati mogućnost greške ili kontradikcije.

Obratite pažnju na detalje koji se menjaju

Još jedan pristup podrazumeva da osoba više puta ispriča svoju verziju događaja.

Kod stvarnog sećanja mogu se pojaviti novi detalji kojih se osoba naknadno setila. Kod izmišljene priče, međutim, postoji veća potreba da se verzija događaja održi što jednostavnijom i nepromenjenom.

To ne znači da je svaka promena u priči dokaz laži. Sećanje nije savršeno i potpuno iskreni ljudi mogu zaboraviti detalje, pogrešiti u redosledu događaja ili nešto drugačije opisati kada ih ponovo pitamo.

Zbog toga stručnjaci upozoravaju da nijedan pojedinačni znak nije dovoljan za zaključak.

Najkorisnije je posmatrati celu priču – koliko je dosledna, da li osoba može da ponudi konkretne detalje, kako odgovara na neočekivana pitanja i da li se njeni odgovori uklapaju sa informacijama koje je moguće proveriti.

Drugim rečima, ako želite da procenite da li neko govori istinu, možda je bolje da manje gledate u njegove ruke i oči, a mnogo pažljivije slušate ono što govori.